Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

14. 08. 2011.  - Autor: Vlada Arsić

Kađenica, srpsko gubilište i svetilište

Reporter Pressmagazina posetio je pećinu Kađenica, veliku, ali zaboravljenu i zapuštenu svetinju Ovčarsko-kablarske klisure, u kojoj su tokom Hadži Prodanove bune Turci svirepo masakrirali na desetine srpskih žena i dece

1
Devojka je sedela ispred ulaza u pećinu, vezla i osluškivala. Već je treći dan kako je narod uzmakao pred Turcima i sabio se u ovu vlažnu špilju nadomak Zapadne Morave. Nikada do sada nekrst nije zalazio duboko u šumu, ali đavo će ga znati. Posle propasti bune, ostrvio se i podivljao kao nikad. Znala je da idu po selima, da pale i robe. Ako ih ovde pronađu, znala je, niko neće biti pošteđen.

Već je noć počela da se spušta, kada se iz utrobe zemlje začuo jecaj deteta. Čula je majku kako ga smiruje i žamor ljudi. Njih pedeset zbijenih u tesnoj podzemnoj odaji, do srži zastrašeni i živi u jami pokopani. Ako se oluja ne smiri, ako se potraga uskoro ne obustavi, neće moći dugo ovde da izdrže.


Taman kada je to pomislila, pažnju su joj privukli čudni zvuci iz šume. Učinilo joj se da nekoga ima, da se neko kreće, ali sem žubora vode ništa nije mogla da čuje. Trajalo je to minut ili dva, kada je čula i lomljavu suvih grančica. Mogla je to da bude i neka zver, ali je slutila nešto gore i zlokobnije. Znala je da zveri prete, ali one najgore, od ljudskog lika sazdane. I tako je, nažalost, i bilo. Za tili čas ispred pećine se sjatila gomila ljudi. Čula je halabuku, arlaukanje i smeh, stigla je jedino da se povuče sa ulaza. Počinjala je duga, jeziva noć, noć u kojoj će se mišja rupa pretvoriti u zajedničku grobnicu.

Od ovog neobičnog događaja, jednog od najpotresnijih u srpskoj istoriji, prošla su bezmalo dva veka. Dogodio se krajem oktobra 1814. godine, godinu dana nakon slamanja Prvog srpskog ustanka. Glavešine i vojvode su prebegle u Srem, a preostali narod suočio se sa jednim od najvećih pogroma u svojoj povesnici. Razularene turske bande harale su selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost.

3
Utočište Svetogoraca
Zbog mnoštva manastira smeštenih sa obe strane Zapadne Morave, klisuru koja deli Kablar i Ovčar mnogi nazivaju i srpskom Svetom gorom. Manje je, međutim, poznato da su njeni prvi stanovnici i neimari zaista bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovamo preselili.
Bespuće i mnogobrojni useci, špilje i pećine, bili su prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nepristupačna mesta pretvarali su u isposnice, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj reke gradili veće i trajnije hramove. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u mišjoj rupi nije moglo sakriti. Slučaj u pećini Kađenica upravo to potvrđuje.
Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka, krajem septembra 1814. godine Hadži Prodan je stao na čelo bune. Smrt je već bila za vratom, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa. I, nažalost, bilo je ništa! Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo doživela propast.

Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je „okićen" ljudima nabijenim na kolac. Između ostalih, na kolje su nabijeni i Pajsije, iguman manastira Stjenik, i njegov momak, đakon Avakum. Legenda kaže da su, začuđeni lepotom mladog monaha, Turci ponudili đakonu život, ako napusti veru i pređe u islam. Avakum je to sa gnušanjem odbio, rekavši da veru Hristovu ni za šta ne bi menjao, da mu nije žao da mlad umre, jer što duže živi i više će greha sakupiti.


Ali, beše to samo početak turske odmazde. Zulumćari Imšir paše krenuli su širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja nikada ranije turska noga nije kročila. Tako su stigli i do Kađevice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela. Puno je priča i legendi kako su je pronašli. Jedni su tvrdili da je reč o izdaji, drugi da je zbeg otkriven kada je potera začula jecaj deteta.

Zanimljiva je, međutim, i priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi „Jeličke legende" zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala stražu.

„Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini", zapisao je Marinković. „Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe napolje. Znali su da ih i tamo čeka svirepa smrt. Svi su se ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove garave kosti", završava Marinković.

Više od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike žičkog Nikolaja Velimirovića ostaci stradalnika prikupljeni su i u dva kamena sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936. godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat prosečena je i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu.


Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između kamenih kovčega ostavlja priloge, ali je broj onih koji ovde dolaze veoma mali. Možda i zato što obeležja na putu skoro da i nema, a onaj ko bi krenuo nasumice, putem preko starog mosta na Zapadnoj Moravi, suočava se sa brojnim iskušenjima.

4
Turčinovac - Najveći srpski zbeg
Koliko su špilje i pećine bile važne za opstanak naroda u ovim krajevima, svedoči i priča o pećini Turčinovac, koja se sakrila u planinsku vrlet Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. I o njoj je Radovan Marinković zabeležio jednu legendu.
- Da bi saznali u koju se pećinu na Kablaru sklonio najveći srpski zbeg - piše Marinković - Turci su jednog svog čoveka oblačili u srpsko odelo i slali da čuva ovce po kablarskim padinama. Srbi su, srećom, shvatili nameru neprijatelja, pa su čobanina uspeli da uhvate i ubiju.
Onda Turci naprave visoke stube, prislone ih uz stenu do najveće pećine, pa se jedan od njih popne da vidi ima li koga unutra. Jedni kazuju da se tu zadesila zmija, a drugi da je u pećini žena mesila hleb, pa kad je ugledala Turčina bacila mu testo u oči. Da li od zmije ili od testa, tek Turčin se uplaši i strmoglavi niz stenu. Od tog doba se pećina zove Turčinovac.
Kađenica je samo jedna od desetak svetinja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, srpskoj Svetoj gori, kako je nazivaju. Smeštena je na desnoj obali Zapadne Morave, tridesetak metara od vode, šćućurena pod liticom stene u gustoj šumi. Do nje se stiže jedino preko starog železničkog mosta preko reke, na samom početku klisure.

Nekada je preko njega „tutnjao" popularni „ćira", prelazilo se traktorima i zapregom, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, gvozdenu konstrukciju prekrila je rđa, pa svaki prelazak na suprotnu obalu zahteva mnogo pažnje i hrabrosti. Iskušenja vas čekaju i kasnije, kada uskom stazom zaraslom u šiblje krenete uzvodno pored reke.

Srećom, kilometar-dva od mosta, kroz guste krošnje iznad glava primetismo i pobodeni drveni krst, pouzdan znak da smo stigli pred nekadašnje sklonište naroda u zbegu koje ubrzo postade i večna grobnica. Nažalost, malo je onih koji su za Kađenicu čuli, još manje je onih koji bi pod ovim uslovima da je i obiđu.

Iako svega stotinak metara dalje, preko reke, kolone turista svakodnevno promiču na putu ka moru ili Zlatiboru, malo je onih koji imaju vremena za podsećanje na nekadašnja stradanja. A možda upravo zato i tako često i olako stradamo.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati