Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

21. 08. 2011.  - Autor: Marko Prelević, Branko Rosić

Srbi i Nemci: Druga strana odnosa

Od uspostavljanja diplomatskih veza između Nemaca i Srba prošlo je skoro devet vekova, a sledeće poglavlje u toj priči - poseta Angele Merkel Beogradu, najavljena za sutra - podsetilo je da odnos naša dva naroda nisu činili samo ratovi, gastarbajteri i „mercedesi"

1

Postoji jedna stara kafanska teorija koja kaže da bi najbolja država bila ona u kojoj bi Srbi i Nemci živeli zajedno. Nemci bi preuzeli ekonomiju, Srbi bi dali dušu i duhovitost, njihova pragmatičnost ustrojila bi naše megalomanstvo. Pilo bi se najbolje pivo i najbolja rakija, krkale najbolje kobasice i najbolji roštilj. Ne bi bilo te svetske fudbalske reprezentacije koja bi smela da izađe na megdan šmekerima za koje je kraj tek kada ga sudija odsvira (oko boje dresova bismo se lako dogovorili). A šta mislite o ujedinjenju Egzita i Rok am ringa, Guče i Oktoberfesta? Još kad na prelepe Srpkinje natakarite one plave kose i plave oči... Neki kažu da ta idealna država već postoji - malo u Frankfurtu, malo u Austriji. I da znate, uopšte nije loše tamo...

Šalu na stranu, odnos Srbije i Nemačke mnogo je više od onoga što su pričale vaše dede i babe i menjao se iz generacije u generaciju. I to bukvalno. Ali, posle svega što se dogodilo - od Drugog svetskog rata pa naovamo - Srbi nikako nemaju utisak da im je Nemačka naklonjena - sutrašnja poseta nemačke kancelarke Angele Merkel i njene svite neće ni kod jednog Beograđanina ili Srbina izazvati onu vrstu pizme koja je bila karakteristična za posetu, recimo, Džozefa Bajdena. Čak i ako poneka linija javnog prevoza bude promenjena, a gužva po gradu nesnosna, niko se neće pobuniti protiv Angele.

Eto, čak ni hiljadito repriziranje avantura Prleta i Tihog na Javnom servisu ne može da nas vrati u vreme u kojem je Nemac bio samo zao, pošto je partizanska propaganda učinila da posle Drugog svetskog rata zaboravimo na činjenicu da su Srbi oduvek bili vezani za Nemce i da smo imali najviše direktnog kontakta sa njima.

A taj kontakt nije uvek bio loš. Nemci su nam doneli železnicu, krompir, klavir. Nemci nam sada donose nova radna mesta, u vremenu u kojem pola Srbije strepi za svoju radnu knjižicu. Zato su ih, najzad, u srpskim vicevima odavno zamenili neki drugi junaci, a čak se i ono poređenje sa mržnjom i dotičnom nacijom čuje sve ređe, a nije zamrlo ono „Lepa i vredna kao Švabica"...

Mini intervju - Milan Zuban:

Hidroelektrane sa nemačkim potpisom

Nemački energetski gigant RWE potpisao je sa našim EPS-om ugovor o izgradnji hidroelektrana na Moravi. Milan Zuban iz ove kompanije za Pressmagazin govori o energetskoj budućnosti Srbije.


Kada se očekuje osnivanje zajedničkog preduzeća sa EPS i početak izgradnje hidroelektrana na Moravi? Na kom tržištu će se prodavati struja i koju će korist građani Srbije imati od ovog projekta?

- Osnivanje zajedničke kompanije sa EPS-om „Moravske hidroelektrane" je u finalnoj fazi, sva neophodna osnivačka dokumenta su završena i biće ove nedelje predata nadležnim institucijama. Proizvedena električna energija biće na tržištu u regionu. Država će, naravno, profitirati kroz prihode od koncesija kao i kroz poreske prihode. Ova elektrana takođe će doprineti očuvanju okoline kao i zaštiti od poplava. Reč je o hidroelektrani koja će non-stop proizvoditi električnu energiju i samim tim doprineti energetskoj sigurnosti u Srbiji, što je i te kako važno za građane. U realizaciji ovog projekta takođe smo izuzetno zainteresovani za saradnju sa srpskim preduzećima, a neka od njih dala su veliki doprinosi u pripemi ovog projekta.


Zašto je RWE odlučio da investira baš u hidroelektrane u Srbiji, a ne u TE, ili neke druge izvore energije?

- Dok je u Nemačkoj dalji razvoj kapaciteta hidroelektrana veoma ograničen, u Srbiji i drugim zemljama jugoistočne Evrope postoji ogroman razvojni potencijal. Sa druge strane, u Srbiji smo u EPS-u našli zaista profesionalnog partnera za razvoj naših planova. RWE je strateški postavio sebi cilj da produkciju struje učini što je moguće manje štetnom po klimu pa je i samim tim konsekventno da se ulaže u hidroelektrane. Iz tih razloga, „RWE Innogy" će učestvovati na tenderima za izgradnju hidroelektrana na gornjoj Drini u Republici Srpskoj.


Koji su sledeći koraci RWE u Srbiji?

- Posle osnivanja preduzeća počinjemo sa operativnim radom koji obuhvata i sprovođenje studija izvodljivosti koje su preduslov za dalje investicije.

Dobro, kad smo već kod mržnje, još nismo dogurali do rečenice „Mrzi ga kao Amera", ali već sledeća generacija će svakako u Nemačkoj videti mnogo bližeg saveznika nego što su to nekada bili Amerikanci, Britanci, pa čak i Francuzi. Ne samo geografski, ne samo ni ekonomski - pošto je Nemačka jedan od najvećih partnera Srbije, pa može da se kaže da „bez jake Nemačke nema ni jake Srbije" - već čak i ljudski, a možda i prijateljski.

Kad je o ekonomiji reč, gotovo je frapantan podatak da u Srbiji posluje oko 250 nemačkih kompanija, te da su one dosad uložile 1,5 milijardi evra i da trenutno direktno zapošljavaju oko 20.000 ljudi, ne računajući usluge koje im pruža još sijaset malih i srednjih preduzeća.

Taj broj mogao bi samo da se poveća: u anketi koju svake godine u aprilu sprovodi Udruženje nemačke privrede u Srbiju među svojim članicama, skoro polovina svih ispitanika procenila je da će povećati broj zaposlenih. I ne samo to, čak 87 odsto kompanija ponovo bi izabralo Srbiju kao lokaciju za investiranje, a 61 odsto preduzeća očekuje poboljšanje situacije u svom preduzeću ove godine. Ostatak ocenjuje stanje stabilnim.

Samo od 2004. godine do danas, nemačke investicije u Srbiji uvećale su se pet puta, a za prvih pet meseci ove godine (od 1. januara do 31. maja), prema saopštenju nemačkog saveznog ministarstva za ekonomiju i tehnologiju, robna razmena dostigla je 943 miliona evra. Za celu 2010. godinu razmena je iznosila 1,987 milijardi evra, što Nemačku - bez premca - čini najvažnijim trgovinskim partnerom Srbije.

Srbi su oduvek voleli da rade za Nemce, samo što su nekada morali da potegnu dalek put do Nemačke, a sada je nemačka privreda došla u Srbiju. I namerava da tu ostane. A kada se zaradi nemačka plata, red je i da se potroši na nemačku robu.

Jer, već decenijama, prve asocijacije svakog Srbina na Nemce i Nemačku jesu preciznost i pouzdanost. Mogu se u moru televizijskih emisija i na desetinama novinskih stubaca opisivati tehnološka čuda iz Koreje i Japana, ali džabe. Srbin će se uvek u prodavnici šporeta, televizora, frižidera i ostalih tehnoloških čudesa odlučiti za robu sa trobojkom i pečatom „made in Germany", jer „samo Švaba zna da napravi to kako treba". I prodavci su to uvek znali, pa se i roba preporučivala - i još se preporučuje - sa rečenicom „To ti je, bre, nemačko!" I mnoge izreke iz sedamdesetih godina govorile su „kad Srbin izmisli, a Nemac napravi". Mada, Nemac je često obavljao obe funkcije. I mislio je i pravio, a mi smo ponekad hteli to da prisvojimo...

Srbi su, mnogo više nego Nemci, bili zaljubljeni u Klaru Šuman, pijanistkinju čiji je zagonetni osmeh krasio čuvenu plavu novčanicu od 100 maraka, omiljenog žitelja srpskih buđelara, sve do smutnih devedesetih godina prošlog veka, kada smo dragu Klaru počeli sve ređe da viđamo. Dinar je mogao da bude jak i stabilan koliko god je hteo, marka je bila marka.

Setimo se uvođenja evra, kada su se Srbi tresli više od svih Evropljana zajedno i kada su se plašili za sudbinu nemačke marke mnogo više nego njeni zemljaci. Kakav evro, kakvi bakrači? Daj ti marku. Marka je bila nekako naša, taman koliko i njihova, i često smo znali da iznenadimo turiste iz Nemačke na Crnogorskom ili Hrvatskom primorju (a Nemci su prvi otkrili lepote jugoslovenskog mora i već šezdesetih pohrlili da poboljšaju ekonomiju socijalističke Jugoslavije), kada bi iz srpskog džepa sevnula nemačka banknota.

Sada se tešimo time da, iako je Klara otišla iz naših života i slamarica, tu je još jedan Nemac s kojim drugujemo - Đorđe Vajfert, čuveni industrijalac i guverner Narodne banke, dobrotvor i srpski vojnik rođen u porodici banatskih Nemaca u Pančevu i ovekovečen na crvenoj novčanici od 1.000 dinara.

Nemci su oduvek bili i parametar za ono što se zove red i rad. Svaki Srbin, kad naiđe na neki javašluk, zna da kaže: „Probaj ti to da uradiš u Nemačkoj." Ovo se najviše odnosilo na impresije sa domaćih puteva, tačnije na smeće koje ljudi bacaju kroz prozore svojih automobila. Nezamislivo je da na autobanu zafrljačiš kesu sa đubretom. Kad te rebnu, nosićeš je u zubima, ako treba, sve do Srbije. Isto smo se ponašali i u vozovima, pa kada lokomotiva „Železnica Srbije" na putu ka moru zašteka već negde u Vreocima, i tu stoji po žaropeku, mnogom će se Srbinu sa usana oteti ono: „Ej, kad sam ja bio u Nemačkoj..."


3
DANKE, DOJČLAND - Nemci su nam podarili pivo, plavuše i "mercedes"
Ali najveća asocijacija na Nemce i Nemačku oduvek nam je bio „mercedes". Opaka mašina, stabilna i fina, toliko moćna i domaća da smo je nazvali „mečka". Nemački automobili su i inače toliko prirasli Srbima za srce da mora da im se tepa. I BMW je „bembara".

I možeš ti pričati o „volvu" ili „jaguaru", može Džejms Bond da fura „aston martina", a Džeremi Klarkson iz „Top gira" da se kune da je baš „aston" najbolji automobil ikada proizveden u nekoj svetskoj fabrici, ali „mečka" je „mečka". Srbi su je voleli toliko da je najveći problem srećnim vlasnicima „mercedesa" (uglavnom su to bili gastarbajteri kojima smo zavideli svaki put kada bi se uz kesu „milki" i „haribo" bombona u gepeku pojavili u našem gradu) bio što će im onaj čuveni znak garantovano nestati. Uzimao se kao suvenir, lagalo se da ti je to poslao ujak koji vozi „najnoviji model", lemio se logo „mercedesa" i na traktore i na motokultivatore, sve ne bi li se ta mašina nekako volšebno transformisala u čudo koje su još u 19. veku osmislili Karl Benc i Gotlib Dajmler, a Srbija barem na trenutak postala Nemačka...

Naš narod je, nažalost, pomalo zaboravio i na mnoga čuvena imena nemačkog naroda, na vrhunske umove - filozofe, filologe, pisce i istoričare - koji su se zalagali za srpske interese. Neke od njih pobrojala je dr Gabrijela Šubert, velika prijateljica našeg naroda, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti i profesor na Univerzitetu u Jeni. Ona je autor knjige „Srbi i Nemci - tradicija zajedništva protiv predrasuda", kao i naučnog rada „Kad se Gete sreo sa Vukom".

Mnogo pre nego što je čuveni pesnik popio kafu sa reformatorom srpskog pisma, Srbi i Nemci su čuli jedni za druge. Prvi diplomatski odnosi između Srbije i Nemačke uspostavljeni su pre 820 godina. Tada se car Fridrih Barbarosa, na jednom od krstaških pohoda, susreo sa osnivačem moćne srpske dinastije - Stefanom Nemanjom. Nemački vladar je prema bojištu na Bliskom istoku krenuo kopnenim putem, preko Budima, Beograda, Niša i Carigrada. Krajem juna 1189. Fridrih Barbarosa je stigao u Beograd, a onda krenuo ka Nišu. Tamo ga je Stefan Nemanja dočekao zajedno sa bratom, knezom Stracimirom, i odabranom vlastelom.

a
Od auspuha do štikle - Germanizmi u srpskom jeziku
Da nije bilo dodira sa Nemcima, srpski jezik bi bio mnogo siromašniji. Evo samo nekih reči koje smo preuzeli od njih:
- anlaser, auspuh, bluza, bina, puter, vikler, viršla, gilipter, glanc, escajg, kelner, kifla, keks, knedla, kramp, kugla, kofer, moler, plamen, plac, ruksak, farba, feder, flaša, fleka, fen, frajer, fruštuk, havarija, haubica, hauzmajstor, haustor, herc, hohštapler, cigla, cajtnost, šverc, šlag, šlager, šljanka, šminka, šnala, šnicla, špajz, špenadla, špic, šporet, šrafciger, štikla, šrimung, štrajt, štrudla...

I car Dušan je na svom dvoru imao pripadnike nemačkih plemićkih porodica, kao vitezove od najvišeg poverenja. Među njima je bio vitez Palman, iz 300 veoma uglednih Nemaca. Značajnu ulogu u privredi tadašnje Srbije imali su i Sasi (odnosno Saksonci), nadaleko čuveni stručnjaci za proizvodnju plemenitih i obojenih metala. Njihovih naselja bilo je u skoro svim važnijim rudarskim oblastima Srbije.

- Radoznalost Nemaca za tajanstvenost i različitost ovog područja bila je velika i posle Kosovskog boja i neki od njih odlučuju da se pridruže habzburškim diplomatskim misijama koje vode iz Beča do Stambola - piše dr Gabrijela Šubert.

U okolinu Beograda početkom 18. veka doselili su se Nemci iz oblasti Pfalc, i to na Dorćol, Mirijevo (koje su nazvali Marijen-Nebel), u Slance, Smederevo, Grocku, Ostružnicu (Osterbah), Avalu i Jagodinu, a dokaz za veliku nemačku koloniju u Srbiji jeste i činjenica da je još 1829. Pavle Verner, nemački učitelj, dobio dozvolu da vodi nemačku privatnu školu.

Najvažniju ulogu u odnosima tog vremena igrali su vrhunski nemački univerziteti, poput onog u Jeni, na kojima su se obrazovali i Srbi.

- Univerzitet u Haleu zbog svojih pijetističkih i prosvetiteljskih ideja takođe je bio privlačan stranim studentima; ovde je studirao srpski prosvetitelj Dositej Obradović, a četrdeset godina kasnije u Hale je došao njegov učenik Vuk Stefanović Karadžić, kako bi pripremio za štampu svoju zbirku srpskih narodnih pesama - navodi dr Šubert. - Vuk je tesno sarađivao sa intelektualnom elitom Nemačke tog doba - Jakobom Grimom, Johanom Volfgangom Geteom, Terezom fon Jakob-Talfi, Vilhelmom fon Humboltom, Leopoldom fon Rankeom...

Upravo ovih pet imena, obaveznih u svim nemačkim čitankama ili udžbenicima, bili su fascinantni još po nečemu: svi oni su sa Vukom mogli da se sporazumeju na - čistom srpskom jeziku. Jakob Grim je 1849. postao dopisni član Družestva srbske slovesnosti.

- Ugledni Nemci su otkrili ono što je kod njih odavno palo u zaborav, a kod balkanskih naroda bilo u punom procvatu: živu pripovedačku zajednicu i kulturu poezije koja je nemačkom primaocu delovala jednostavno i izvorno, a istovremeno strano, arhaično i zagonetno, u velikoj meri po književnom ukusu Nemaca tog vremena - piše dr Šubert. - Arhaična potraga za izvorima u homerovskom duhu učinila je da se nemački književnici i kulturni stvaraoci tog vremena svesno ili nesvesno dive narodnoj poeziji balkanskih naroda, posebno Srba.

4
„MEČKA", BRE - Džeremi Klarkson iz „Top gira" kune se da je baš „aston" najbolji automobil ikada proizveden u nekoj svetskoj fabrici, ali „mečka" je „mečka"

Posle Berlinskog kongresa došlo je do uspostavljanja zvaničnih odnosa između Srbije i Nemačke (međudržavni ugovori, otvaranje konzulata, trgovina, investicije nemačkog kapitala u rudarstvo). Pored industrijalaca u službu srpske države stavili su se i brojni radnici iz Nemačke, a po arhivama nemačkih univerziteta, od 1885. do 1914. čak 110 Srba doktoriralo je u Nemačkoj.

Čak i kada je počeo Prvi svetski rat, Srbija je imala ponekog Nemca na svojoj strani. Najpoznatiji među njima bio je Pavle Jurišić Šturm, rođen kao Paulus Eugen Šturm, srpski general i srpski zet koji je, toliko zaljubljen u Srbiju, „posrbio" svoje prezime i postao Jurišić. Razbio je Turke u Kumanovskoj bici u Prvom balkanskom ratu, a onda se, posle komandovanja čuvenom Kolubarskom bitkom, kada su Srbi ponizili austrougarske vojnike, hrabro suprotstavio čuvenom Augustu fon Makenzenu, feldmaršalu koji je uspeo da pregazi Srbe.

Fon Makenzen i Pavle Jurišić bili su, igrom sudbine, u istoj generaciji vojne akademije, a čin potporučnika dobili su istog dana. Nemački general bio je, ipak, oduševljen srpskim vojnicima:

- Borili smo se protiv vojske za koju smo mislili da postoji samo u bajkama - kazao je Fon Makenzen, a potom naredio da se u Košutnjaku podigne veliki spomenik, na kojem i danas, na srpskom i nemačkom jeziku, piše „Ovde počivaju srpski junaci".

Ali posle normalizacije odnosa nakon Drugog svetskog rata, početka slobodnog protoka roba i ljudi, i na hiljade gastarbajtera od kojih je živelo pola zemlje, Nemci su nam ponovo postali trn u oku. Preciznije - u kopački. Naše odnose obeležio je fudbal, a tokom decenija odigran je veliki broj antologijskih susreta tokom kojih se gradio srpski kompleks od „pancera", kao i timova Bundeslige.

Preko utakmica sa Nemcima učila se geografija. Tako je reka Majna otkrivena ne u školi već na majstorici 13. februara 1974. kada je Josip Katalinski postigao pogodak protiv Španije i odveo nas na SP u Nemačkoj. Bilo je to u Frankfurtu na Majni, kako su u uvodnim minutima najavljivali sportski komentatori. Tih godina srpsko-nemački odnosi najslikovitije su se prelamali na duelima između Dragana Džajića i desnog beka „pancera" - Bertija Fogtsa. Mnogi od njih su više ličili na prizore iz „Labudovog jezera" nego na utakmicu.

Ipak, najviše se pamte susreti Crvene zvezde i nemačkih timova. Tokom sezone 1978/79. Zvezda je stigla do finala Kupa UEFA i tamo se sudarila sa Borusijom iz Mehengladbaha. Bio je to jedan od najmoćnijih timova Zvezde u njenoj istoriji, čije su udarne igle bili Vladimir Petrović Pižon i Dušan Savić. U prvom susretu, u Beogradu, Zvezda je dominirala i vodila sa 1:0, ali je autogol Jurišića ubrizgao nadu Nemcima. U revanšu se desila jedna od najvećih sudijskih nepravdi i nepostojeći penal je Danac na privremenom radu u Mehengladbahu, Alan Simonsen, pretvorio u trijumf, a Zvezdu ostavio na čekanju za prvi evropski trofej.

I upravo će u tom čekanju na prvi evropski pehar za naš klupski fudbal bitnu ulogu odigrati Nemci. U sezoni 1989/90. Zvezda je ponovo naletela na nemački tim - Keln. Kristalisao se pakleni tim crveno-belih: Stojković, Savićević, Prosinečki... U Beogradu je bilo 2:0 za Zvezdu, ali je u Kelnu neverovatnih 3:0 za Nemce. Ipak, samo nekoliko meseci kasnije bilo je jasno koliko je Keln odigrao veliku ulogu za Zvezdu.

Kompletan tekst možete pročitati u štampanom izdanju Pressa

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati