Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

28. 08. 2011.  - Autor: Stanko Stamenković

Estetika srpskog filma: lokalno, prevaziđeno, dosadno

Srpska kinematografija će poslednjeg dana avgusta ponovo pokušati ono što joj već godinama ne polazi za rukom: da objektivno i nepristrasno pokuša da ponudi najboljeg domaćeg kandidata za Oskara

1
U mršavoj filmskoj godini, ili, kako bi se mnogi stručnjaci složili, u čitavoj deceniji, osim filma „Klopka" Srdana Golubovića, koji je ušao na užu listu za Oskara, malo koji srpski režiser je dovoljno zagolicao maštu Američke filmske akademije. A osnovni problem su državne pare, kojih nema.

I dok Stručni odbor Akademije filmske umetnosti Srbije procenjuje koji od sedam filmova treba da uđe u trku za zlatnu statuu - a to su „Beli lavovi" Lazara Ristovskog, „Beli, beli svet" Olega Novkovića, „Miris kiše na Balkanu" Ljubiše Samardžića, „Montevideo, bog te video" Dragana Bjelogrlića, „Neprijatelj" Dejana Zečevića, „Tilva roš„ Nikole Ležaića i „Šišanje" Stevana Filipovića - postavili smo pitanje: zašto srpski film sve više tone i kako je moguće da su u toku strašnih devedesetih, kada nije bilo novca za hleb i mleko, stvarani bolji filmovi nego sada.

Prema rečima kritičara Dinka Tucakovića, u čitavoj halabuci oko Oskara zaboravljaju se dve ključne stvari koje bi mogle da nam poprave ugled kod Američke filmske akademije: potrebno je lobiranje i mnogo novca.


- U Holivudu živi dosta uticajnih Srba, jedan Karl Malden je dva puta predsedavao američkom akademijom, a i Srbin Den Tana je jako uticajan, samo što niko to nije znao da iskoristi na pravi način. Država kao da nije svesna da je novac ključan da bi se povećale šanse za uspeh kod Amerikanaca - kaže Dinko Tucaković.

3
Retko uspela priča - „Tilva roš„ bi mogao da bude dobar kandidat
Što se ovogodišnje produkcije tiče, Tucaković kaže da kvalitet opet nije na našoj strani, a osim solidnih ostvarenja sa manjim budžetom, poput filma „Tilva roš„, retko koji autor može da zainteresuje Američku akademiju. Što samu kandidaturu za srpskog Oskara čini manifestacijom lokalnog karaktera.

- Ako ne bude formiran ozbiljan fond koji će biti namenjen „guranju" naših filmova prema Americi, zaista nemamo mnogo čemu da se nadamo. Podsećam da su uspesi Emira Kusturice, kao uostalom i uspesi Novaka Đokovića, individualni. Od Kusturičinog ličnog uspeha ne pravi se kinematografija - veli Tucaković.

Tucaković ističe da su devedesete bile godine otpora, pa su tada i filmski autori hrabrije i kreativnije radili svoj posao, dok sada živimo u vremenu konformizma, kada režiseri i scenaristi biraju lagane teme ili lokalne priče.

- Izbor tema je klaustrofobičan, stvaraju se uglavnom filmovi koji se bave moralnim preispitivanjem nasleđa iz devedesetih, ili se obrađuju teme o tranziciji. I članovi komisije koji biraju filmske projekte odgovorni su za loše stanje, jer nije poznato po kom osnovu daju novac iz državnog budžeta, a taj novac, opet, niko od autora ne mora da pravda - objašnjava Tucaković.


Tako se, dakle, stvara situacija da gotovo 100 odsto filmova pomaže država, pa se dobijaju „boze" koje su uglavnom zabavne domaćicama i penzionerima. Neki cinik bi rekao da je represivni režim Slobodana Miloševića više brinuo o filmskoj umetnosti, kada je mogao finansijski da potpomogne, recimo, film „Rane" Srđana Dragojevića, koje su brutalno ismevale vreme i delo pokojnog predsednika Jugoslavije i Srbije.

No, u vremenu sadašnjem, ni filmski kritičar Dejan Ognjanović ne polaže mnogo nade u srpske potencijalne „oskarovce". Ognjanović ima svoje favorite, a to je „Neprijatelj" Dejana Zečevića i „Tilva roš„ Nikole Ležaića. I to su jedini naslovi koji imaju šanse da prevaziđu lokalne okvire i komuniciraju sa inostranim gledaocem ili kritičarem, smatra Ognjanović.

4
- Naša kvazikinematografija u poslednje vreme je slaba čak i u lokalnim i regionalnim, a kamoli u međunarodnim okvirima, što se vidi i kroz odsustvo ozbiljnijih nagrada na velikim svetskim festivalima - ističe Ognjanović i pita se kako je moguće da Srpska akademija za film nije u izbor za Oskara uzela i ostvarenje Miše Radivojevića „Kako su me ukrali Nemci", koji je po njemu najbolji srpski film koji se pojavio u poslednjih godinu dana.

- Još vučemo teret ključnim nerazrešenih problema: bioskopi su još više propali, Zakon o kinematografiji još nije usvojen, problematične komisije sumnjivo dodeljuju novce za beznadežno loše projekte, a ponekad se dodeljeni novac i ne uplati onome kome je već namenjen. Nestručnost, javašluk i negativna selekcija dominantne su odlike u institucijama koje se bave filmom, a rezultat su sve slabiji i nebitniji filmovi kojima polagano i domaća publika okreće leđa - govori Ognjanović.

Naš sagovornik kaže da ima izuzetaka, takoreći „incidenata" koji se izdvajaju kvalitetom: to su, prema njegovom mišljenju, „Život i smrt porno-bande" Mladena Đorđevića i pomenuti „Tilva roš„, a donekle i „Srpski film" Srđana Spasojevića.

Sva tri filma nastala su u gerilskim, niskobudžetnim uslovima i to je jedini način da danas u Srbiji nastane nešto što će se izdići iznad palanačkog mentaliteta koji vlada srpskim filmom. U devedesetim smo barem imali državu koja je u uslovima totalnog ludila bila naklonjena kulturi.


- Naprosto, i tematika i estetika većine novih srpskih filmova beznadežno je lokalna, ograničena, prevaziđena, van svih svetskih tokova i sa vrlo tankom ili nikakvom vezom sa sopstvenom tradicijom. Odlikuju se jeftinim šotrijanskim populizmom i otužnom smokijevskom i koljevićevskom patetikom, a sve najčešće završava nenamernim trešom. Naše filmadžije slabo vole, a još slabije poznaju film, česti snimaju udvoričke „drame" za koje misle da će proći na stranim festivalima, što se gotovo nikad ne dešava, i prave filmove koji su na globalnom planu efemerni, lokalni, nemušti, staromodni, dosadni, banalni, prozaični, bez ikakvih trajnih vrednosti. Ukratko, ništa iz ovogodišnje ponude nema razloga da mašta o Oskaru - rešeta Dejan Ognjanović.

Mladi autor Mladen Đorđević, koji je pomerio granice filmovima „Mejd in Serbija" i „Život i smrt porno-bande", kaže da ga sama ideja o Oskaru za najbolji strani film ne zanima jer ne ceni suviše tu instituciju. I sam pogled na listu filmova koji su dobili američku nagradu u poslednjih 20 godina nije previše inspirativan, sa izuzetkom prošlogodišnjeg grčkog filma „Očnjak".

5
Srpski blokbaster - „Montevideo" kao vrhunska bioskopska zabava
- To su mediokritetska ostvarenja, koja ne znače ništa za istoriju filma. Ukus članova američke akademije je takav da previše potencira narativni sloj filma, a na pokretnu sliku gleda kao usputni i maltene čisto informativni element - objašnjava Đorđević.

I Đorđević, poput Tucakovića, pominje da je problem novca, koji je potreban za efektnu prezentaciju filma u Americi, najveća prepreka za dobijanje Oskara. A ako bi morao da bira između ponuđenih kandidata, Đorđević bi izabrao Bjelogrlićev „Montevideo" zato što je taj film vrhunska bioskopska zabava, a angažovanost je vešto i nenametljivo inkorporirana u celinu.


- Nažalost, treba imati u vidu da je u srpskoj filmskoj infrastrukturi deo vezan za strategiju probijanja filma na svetsko tržište nerazvijen. Mislim da bi zato bilo pametnije da država novac koji daje izabranom kandidatu za Oskara uloži u jedan kvalitetan niskobudžetni filmski projekat - smatra Đorđević.

On se odlučio na niskobudžetni pristup filmu tek kada je shvatio da ne postoji šansa da priđe izvoru novca.

- Na kraju, autori niskobudžetnih projekata uglavnom nisu u prilici da imaju pristup novcu, jer ovi „veliki" smatraju da će im oni tako uzeti makar i mali deo kolača, koji samo njima pripada. Situacija bi mogla da se reši uvođenjem posebnog dela konkursa za finansiranje niskobudžetnog filma, to jest da autori takvih filmova ne konkurišu zajedno sa ostalim projektima - predlaže Mladen Đorđević.

Kritičar Zoran Janković kaže da bi imao razumevanja ako bi Srpska akademija izabrala „Tilvu roš„ za srpskog kandidata za Oskara, a ne bi mu smetao ni „Montevideo, bog te video". On smatra da su filmovi iz Miloševićeve ere bili bolji, ali pre svega zato što je publika sa više interesovanja reagovala na najkvalitetnija ostvarenja. Uz uništenje bioskopske mreže i smene generacija koja je usledila, kreativci i sledbenici kojima je iskreno stalo do boljitka srpskog filma potpuno su marginalizovani i gurnuti na pozicije sa kojih su jedino mogući vapaji.

- Ponovo izboreni ugled u svetu ipak je nerazuman i megalomanski cilj. Sledeći korak bi trebalo da bude pokušaj da se povrati regionalni značaj srpske kinematografije, dok se za uspeh na svetskom planu treba osloniti na sreću. U isto vreme, država mora da prelomi da li će da uvede pravila poštene igre, bez partokratsko-burazersko-kartelske umreženosti unutar grupe jednih te istih ljudi - kaže Zoran Janković.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati