Postoje mnogi koji vole golmana Petra Borotu, a rođeni su posle gola koji mu je dao Šestić na derbiju Crvene zvezde i Partizana krajem sedamdesetih godina prošlog veka. I to nisu samo oni koji spavaju na Jutjubu na kojem je i zabeležen trenutak sa utakmice između Crvene zvezde i Partizana kada je Šele samo prišao i, Boroti koji je spustio loptu na zemlju, dao gol.

Samo Borota je na celom stadionu bio u uverenju da je sudija svirao prekid. I za mnoge je ovo prva asocijacija na golmana koji je preminuo prošle godine u Italiji, u Đenovi. A druga je ona iz Londona, kada je branio za Čelsi. Pamti se, posle jedne bravurozne intervencije, njegov ulazak u gol sa loptom, a sve da bi podigao kačket. To su one dve slike i epizode iz biografije fudbalera s kecom na leđima koje znaju svi, od naučnog saradnika u Vinči, pa do autolimara sa Ibarske magistrale.

Ali da bi se onima koji nikada nisu gledali Borotu, a nisu ni čuli za epizode „Šestić" i „kačket", približila ličnost ovog golmana, potrebno je prisetiti se nedelje u kojoj je u medijima objavljena vest o njegovoj smrti u Đenovi. A u toj nedelji tekstovi o Boroti bili su više nego simbolični. Tačnije, prikazale su pravi karakter kontroverznog golmana. Vest o Borotinoj smrti našla se samo u kratkim crtama na sportskim stranama dnevnih listova gde je preneta biografija uz već pomenute epizode „Šestić" i „Kačket u Londonu".

A onda su tekstovi o ekscentričnom golmanu preselili na strane kulture, pa čak i u kolumne. I bilo je to potpuno logično jer Petar Borota je izašao iz gabarita sportskih strana. Nekonvencionalna karijera i život golmana Čelsija, Partizana i OFK Beograda mogla se opisati i stvarima koje nisu bile u direktnoj vezi sa sportom. „Petar Veliki" je došao 1979. godine u Čelsi, na stadion koji se tada, kao i danas, nalazio u komšiluku Kings rouda, tamo gde je lansiran pank, gde se nalazio butik „Sex" u vlasništvu Vivijen Vestvud i u kojem će Malkolm Meklaren okupiti grupu „Seks pistols". I Borotina karijera u Čelsiju flertovala je s pankom, bar u smislu nekonvencionalnosti i buntovništva. Čak je u jednom intervjuu opisao svoju londonsku epizodu u kojoj mu je prišao panker i zatražio da mu autogram ispiše na ruci. Sve se završilo u obližnjoj tatu radnji gde je ovaj vlasnik čiroki frizure istetovirao isti taj autogram.

I vesti iz Londona obilovale su pričama svojstvenim rok buntovnicima. Borota se peo na stativu, izlazio van kaznenog prostora driblajući protivničke napadače i, naravno, zaboravljao kačket posle odlične intervencije. Bilo je legendi od kojih je poznata i ona o lopti koja je pukla posle jedne njegove intervencije. Prvi je patentirao predigru degažiranja tako što je loptu prvo ispucao u prečku, što je redovno prouzrokovalo čupanje kose na trenerskoj klupi Čelsija.

Nekonvencionalnost na utakmicama prelivala se i u sam život. Gomila kontroverzi vezana je za beogradskog golmana. Londonsku epizodu pratila je priča o njegovom izbegavanju vojnog roka zbog čega mu je u tadašnjoj Jugoslaviji pretio zatvor. Kasnije je sve izglađeno, i nađeno je srednje rešenje, ali do tada su kolali glasovi da je zatražio politički azil i da je emigrirao u Južnu Afriku koja je tada bila okovana izolacijom. A onda, kada je Borota posle Čelsija, Porta, Boaviste... bacio rukavice i vratio se u Beograd, stigla je vest koja ga je vratila u skandal žanr, ali je ovaj put stvar bila ozbiljnija. Petar Borota je uhapšen kao navodni organizator pljačke umetničkih slika Paje Jovanovića. Od tih dana, pa sve do 12. februara 2010, kada je saopšteno da je preminuo od teške bolesti u Đenovi nije objavljen ni red o njemu.

Mirjana, sestra Petra Borote je svih godina imala uvid u epizode iz italijanskog egzila slavnog golmana. Ona po prvi put za Pressmagazin otkriva pozadinu nerazjašnjenih epizoda iz života svoga brata.

- Petar se posle okončane fudbalske karijere vratio u Beograd. U početku je hteo da bude trener golmana u Partizanu, ali u klubu nije naišao na dobrodošlicu. Otvorio je parfimeriju u hotelu „Slavija". Jedina stvar koja je bila konstanta u njegovom životu bilo je slikarstvo. Imao je izložbu u SKC-u, i to u danima golmanske karijere u Partizanu. I dok je branio u Čelsiju, imao je izložbe u Londonu, a po povratku u Beograd planirao je veliku retrospektivu svojih dela - opisuje Mirjana Borotin život posle okončanja karijere.

Ali pre nego što će se ta izložba dogoditi, slikarstvo, tačnije nekoliko slika Paje Jovanovića dovešće do dramatične epizode u Borotinom životu.

- Petar je voleo da sedi u popularnom „Cvetiću", kafiću u blizini Cvetnog trga, preko puta Treće beogradske gimnazije. I baš u tom „Cvetiću" će se 1994. godine desiti ono što će mom bratu trajno promeniti život. Njegov stolu su prišli ljudi sa slikama smotanim u rolne. Hteli su da Petar proceni njihovu vrednost, a reč je o delima Paje Jovanovića koje su pokradene iz manastira u blizini dvorca Fantast. Oni nisu ni znali šta imaju u rukama i želeli su da moj brat proceni vrednost. Ova ekipa je verovatno praćena, jer je ubrzo policija ušla u „Cvetić" i uhapsila mog brata sa slikama u rukama.

Mirjana nastavlja da je Borota proveo šest meseci u istražnom zatvoru da bi posle izlaska odlučio da napusti Beograd i preseli se u Italiju.

- Bio je veliki emotivac. Nije mogao da podnese to što mu se desilo. Otišao je u Đenovu u kojoj je živeo do smrti bez ikakvih papira i dokumenata. Imao je nekoliko prijatelja koji su ga prihvatili. Snašao se. Slikao je i pravio izložbe. Izlazile su recenzije njegovih izložbi u italijanskim novinama.

Mirjana je pre nekoliko godina otišla da obiđe svog brata u Đenovu i ne sluteći da je to njihov poslednji susret.

- Išla sam kod prijatelja u Italiju i iskoristila sam to putovanje da ga obiđem u Đenovi. Provela sam jedan divan dan s njim. Nisam ni znala da ga više nikada neću videti. Drastično se promenio. To nije više bio onaj luckasti Pera koji je primio onaj Šestićev pogodak i koji je ulazio s loptom u Čelsijev gol. Postao je samotnjak, zatvoren samo u svoje slikarstvo. Fudbal nije spominjao - priseća se Borotina sestra.

Borotinu originalnost nisu činile samo ekscentrične odbrane i driblanje na terenu, slikarstvo, već i stajling. Prvi je patentirao dugački šorts, koji će kasnije preuzeti mnoge svetski poznate „jedinice".

- Taj šorts nije bio ni „adidas", ni „puma", već je dolazio sa šivaće mašine njegove majke. Ona ga je šila sa svim onim ojačanjima. Petar je bio golman, umetnik, ali i maneken u šesnaestercu. I to je bio proizvod njegove originalnosti. Oduvek je posedovao. Originalan je bio u svemu, pa i u poklonima. Samo on je mogao da mi kao klinki kupi roze medveda - svedoči Mirjana.

Pored originalnosti, Mirjana ističe i da Petar nije hteo nikoga da opterećuje svojim problemima. Ostao je bez para koje je zaradio kao fudbaler. Izdržavao se isključivo od slika.

- Čuli smo se telefonom poslednji put 2010, u januaru. Nekoliko dana posle Nove godine. Teško je pričao. Nismo znali šta mu je. Rekla sam mu: „Kaži šta se događa? Nemoj majku da sekiraš." Odgovorio je: „Ništa mi nije. Imam upalu krajnika. Sve će biti u redu. Čuvaj mi mamu." Bio je to naš poslednji razgovor. Umro je 12. februara. Istog dana kada je 1980. umro i njegov otac - opisuje poslednji razgovor sa Borotom njegova sestra.

Osim ovog poklapanja datuma smrti, bilo je još simbolike. Prvu utakmicu koju je Čelsi igrao na Stamford bridžu posle Borotine smrti bila je protiv istog tima s kojim je „Petar Veliki" debitovao - Liverpulom. Pre nego što će se kapiteni Teri i Džerard rukovati na Stamfordu je trajao minut ćutanja praćen digitalnim epitafom na stadionskom semaforu:

 

Izvor: Press

Ostavi komentar

Nadimak

Naslov

Komentar

Prepiši ovaj kod:

Pošalji