Ime Aleksandra Aranđelovića jedva se spominje u almanasima domaćeg fudbala, iako bi gusto kucanu životnu priču ovog Crnotravca, poznatijeg po nadimku Aca Autobus, kao dar s neba prihvatili i najpriznatiji holivudski scenaristi.

U vreme između dva svetska rata, kada su fudbaleri kod nas još bili sirotinja, Aca je sa 16 godina vozio „bjuik" i bio glavna zvezda beogradskog Jedinstva, kluba koji mu je otac Rista, uspešni građevinac i funkcioner Demokratske stranke Milana Grola, kupio kao poklon. Već sa 17 godina debitovao je u Prvoj ligi na mestu napadača, a zbog nesvakidašnjeg spoja snage, prodornosti i tehnike brzo je stekao nadimak Aca Autobus.

Tadašnji trener BSK-a i novinar Svetislav Glišović oduševljeno je predviđao „da će Aca odmah posle mature otići u londonski Arsenal da im pokaže kako se dribluje".

Spletom nesrećnih istorijskih okolnosti, umesto u Arsenalu, obreo se na ratištu i posle povratka sa Sremskog fronta zaigrao u Crvenoj zvezdi. Odluka starog Riste da na Trećem zasedanju AVNOJ-a javno ne podrži Tita, munjevito će Aranđeloviće lišiti dotadašnjeg bogatstva i glave porodice na nekoliko dana, a Acu podstaći da što pre pobegne iz „komunističkog raja".

Posle uspešne sezone u Zvezdi i neuspešnog pokušaja bekstva preko granice sa bokserom Milošem Lazarevićem, Aranđelović je 16. marta 1947, posle prijateljskog meča u Trstu između crveno-belih i Poncijana, odlučio da se ne vraća za Beograd i tako postao prvi fudbalski disident.

Činjenica da je zbog ovog poteza trajno izopšten iz kolektivne svesti naroda, ali i čuvene formacije nacionalnog tima 50-ih na čelu sa Bearom, Stankovićem i Crnkovićem, nije pogađala Aranđelovića.

- Kod nas su Bobek i Mitić bili apsolutno neprikosnoveni i tu niko živ nije mogao da se umeša - rekao je Aranđelović, prvi srpski profesionalni fudbaler, u jednoj emisiji sredinom devedesetih prošlog veka. - Još dok sam živeo u Jugoslaviji bio sam sin bogatih roditelja i voleo da se izmotavam na terenu i driblam mnogo, ali kad sam u inostranstvu shvatio da mogu da živim igrajući fudbal, promenio sam se i prilagodio onome što su treneri tražili.

Odiseju u Italiji ovenčanu samo jednom zvaničnom utakmicom u dresu velikog Milana, Aca nastavlja u Padovi i obezbeđuje sebi 1949. godine izuzetno unosan ugovor sa Romom, vredan tada ogromnih 50.000 dolara. Novinari poznatog „Korijere delo Sporta" nisu štedeli epitete i pohvale na račun njegove igre. Posle 11 postignutih golova u svega 20 mečeva, odlazi u Novaru, gde kao „desetka" u tandemu sa Silviom Piolom oduševljava gledaoce.

- Ni do danas nismo zaboravili Acu, izbeglicu iz Jugoslavije i čoveka bez državljanstva, tog neobičnog boema supersonične inteligencije koji je u trenu znao da izračuna 256 puta 312 i u malom prstu držao sva matematička znanja - kaže italijanski novinar i publicista Đanfranko Kapra i priseća se da je Aranđelović imao „izuzetnu fudbalsku moć". - Piola ga je poredio sa Đuzepeom Meacom i tvrdio da ga niko nikada nije tako upošljavao kao Aranđelović. Kao dečak sam ga s divljenjem gledao kako, na zagrevanju, udara loptu na centru terena bosih nogu i savršeno je kontroliše. Mnogi igrači su kasnije pokušavali da ga oponašaju, ali to nikada nisu uspeli - tvrdi egzaltirano Kapra.

Preplanulog tena i upadljivih zalizaka, zbog kojih je neodoljivo podsećao na Entonija Kvina iz „Grka Zorbe", Aca je nenametljivo nastavio da osvaja publiku i žene u Francuskoj. Prešavši u pariski Rasing, više zbog prestiža a manje zbog fudbalskih ambicija, tada već uglednom srpskom disidentu pružila se prilika da godinu dana druguje s kraljem Petrom Drugim, knezom Pavlom i Dragišom Cvetkovićem.

Usledio je odlazak u Atletiko Madrid, koji je tada imao veći ugled od gradskog rivala i čeda generalisimusa Franka. Izmučen „suvim" treninzima Elenia Erere, brzo se, novcem koji mu je dala Rimokatolička crkva, otisnuo u Kanadu i zaigrao za tim italijanskih doseljenika, a odatle se 1956. preselio u središnju Australiju i grad pod zemljom nazvan Koper Pidu, gde je godinu dana živeo s Aboridžinima.

- Kupio sam parče zemlje za pet funti i kopao opal, što je bio mučan posao, jer kad naiđeš na žicu moraš da radiš danonoćno - pričao je Aca tridesetak godina kasnije i sa setom se prisećao kako se uortačio sa dvojicom Srba, koji su ga posle devet meseci, gle čuda, izigrali i ostavili bez centa. - Dotle sam bio gospodin, a tada sam konačno propao i otišao da kao kamiondžija prevozim gvozdenu rudu u SAD.

Kada je otac svih naših naroda i narodnosti 1963. proglasio opštu amnestiju, Aranđelović se vratio u Beograd i, potpuno zaboravljen od svojih nekadašnjih saigrača i suparnika, zaposlio u „Centroturistu" kao turistički vodič. - Fudbalsku karijeru završio sam sa jedva nekoliko stotina dolara u džepu, a sve što mi je ostalo za stare dane zaradio sam kao vodič. Radio sam taj posao 23 godine, vodio sam 530 grupa, samo u Španiji sam bio 295 puta, u Grčkoj 102, a čitavu planetu obišao čak 20 puta.

Ogromna ljubav prema umetnosti, i naročito slikarstvu, donela je 7. oktobra 1971. godine vredno priznanje Aci Aranđeloviću u madridskom „Pradu". Najviše je cenio Leonarda, Mikelađela i El Greka, ali je uvek govorio da ne postoji najbolji slikar.

Za razliku od slikara, Aranđelović se nije libio da kaže svoj sud o najboljim fudbalerima.

- Moša Marjanović je naš najbolji predratni fudbaler i nemoj da bi ga neko slučajno upoređivao s ostalima. A posle rata je to svakako Zlatko Čik Čajkovski, koji je toliko „radio" na terenu da se njegove greške uopšte nisu videle. Od svetskih fudbalera najveći su Euzebio i posebno Maradona. Više poštujem Maradonu od Pelea - govorio je ovaj fudbalski boem.

Posle svih pustolovina, avantura i putešestvija, ovaj vedri kozer, erudita i večiti neženja povukao se u osamu malenog stana u Beogradu i počeo da piše memoare. Poslednju stranicu ličnog dnevnika zatvorio je 8. septembra 1999, duboko potišten što ga ljudi nikada nisu upoznali. Iako je spavao sa 2.500 dama.

Izvor: Press

Ostavi komentar

Nadimak

Naslov

Komentar

Prepiši ovaj kod:

Pošalji