Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Legende

20. 11. 2011.  - Autor: Bojan Babić

Olimpijac sa dva srca

Prvi Srbin učesnik Olimpijskih igara, maratonac Dragutin Tomašević, nije zabeležio uspeh iako je na pripremama bio brži od voza. Atletičar je ubrzo potom poginuo kao narednik u Prvom svetskom ratu, a obdukcija je utvrdila da je bio medicinski fenomen

1
Srbija će u Londonu 2012. obeležiti stogodišnjicu od prvog učešća na Olimpijskim igrama, kada je zastavu Kraljevine Srbije na svečanosti u Stokholmu ponosno nosio maratonac Dragutin Tomašević. Naš prvi olimpijac izdahnuo je, nažalost, svega tri godine kasnije na bojnom polju i vremenom utonuo u zaborav, iako je njegova kratka životna priča odavno zaslužila mesto u legendi.

Rođen 1890. kao najstariji sin u sedmočlanoj porodici Miloša i Stane Tomašević, trgovaca iz sela Bistrica kod Petrovca na Mlavi, Dragutin, sa 15 godina zaputio se za Beograd kako bi izučio školu i nastavio porodični posao, ali se ubrzo okrenuo svojoj najvećoj ljubavi - sportu. Postao je zapaženi član Sokolskog društva „Dušan Silni" i tu pokazao ogroman dar za gimnastiku, atletiku i bio učesnik svih takmičenja koje je organizovao Srpski olimpijski klub.


Željan dokazivanja, Dragutin se koju godinu kasnije, 1909, odlučio za rizični podvig koji je po svemu podsećao na epizode iz avanturističkih filmova i junake nalik na Indijanu Džonsa i Foresta Gampa. Tomašević je jednog dana krenuo sa železničke stanice u Požarevcu istovremeno kada i voz, popularni „ćira", u želji da prijateljima iz rodnog kraja dokaže da je brži od voza.

Lucidni atletičar je u tome zaista i uspeo, pošto je na krajnje odredište, u 40 kilometara udaljeni Petrovac na Mlavi, stigao nekoliko minuta pre zahuktale mašine, što je izazvalo oduševljenje svih putnika.

Uvidevši da mu dugoprugaške discipline najviše prijaju, Tomašević je postao redovni učesnik i desetostruki uzastopni pobednik maratonske trke Obrenovac-Košutnjak. Ovakvi rezultati podstakli su ga da sve ozbiljnije razmišlja o pokušaju plasmana na, do tada srpskim učesnicima nepoznate, Olimpijske igre. Tako se 27. maja 1911. redov 18. pešadijskog puka Dragutin Tomašević našao na startnoj liniji jedne trke u Beogradu, u konkurenciji 40 takmičara, i prvi stigao na cilj posle dva časa i 52 minuta. Na taj način ispunio je kvalifikacionu normu za nastup u prestonici Švedske i stekao pravo da bude prvi srpski takmičar u istoriji Olimpijskih igara.

Put Stokholma, osim Tomaševića, krajem proleća 1912. krenuo je i Dušan Milošević, koji se takmičio u trci na sto metara, ali su sve oči javnosti (ako se takav pojam uopšte može povezati sa vremenom u kojem je „Politika" bila gotovo jedino masovno sredstvo informisanja) bile uprte u našeg maratonca. Od države je dobio lepinju u pletenoj torbi kao blagoslov da na pravi način predstavi mladu državu na svetskoj smotri.

3
Nije mu se dalo da uđe i u svetsku istoriju - Na trci u Stokholmu Dragutin je imao mnogo problema, pa mu ni pripreme nisu pomogle
I tu počinje nestvarni koloplet suprotstavljenih činjenica, rezultata i izveštaja, koji su od učešća prvog srpskog olimpijca stvorili neponovljivi mit i sve ljubitelje sporta u Srbiji lišili stvarne slike o tome šta se zaista događalo tih dana u jednom od najlepših skandinavskih gradova.

Prema jednom predanju, Dragutin je dan uoči trke trenirao sa izvesnom Šveđankom, koja ga je pratila na biciklu i kada je shvatila koliko je ovaj južnjak brz i izdržljiv, o tome je hitno obavestila i upozorila svoje sunarodnike. Legenda veli da su te iste večeri u restoranu, gde su se učesnici hranili, pokušali da sabotiraju Tomaševića, sipajući mu otrov u čorbu. Srećom, jedna od servirki nije želela da dozvoli takvu nečasnu radnju, pa je prošla pored Dragutinovog stola, gurnula ga, prevrnula sud i uzviknula: „Ne, Srbine!"


Nakon što je preživeo pokušaj trovanja, Tomašević se sutradan po najvećoj vrućini našao na startu trke sa još 61 takmičarem, među kojima je bilo Rusa, Francuza, Nemaca, ali i afričkih dugoprugaša. Po izlasku sa stadiona, u jednom trenutku trčalo se kroz park, staza je bila ograđena konopcima i nije bilo obezbeđenja. Odjednom su, kažu svedočenja pojedinih Srba, ispred Tomaševića istrčala trojica nepoznatih mladića i oborila ga u šanac. Dragutin je u padu povredio desnu nogu, ali je zahvaljujući snazi i borbenosti lako uspeo da se obračuna sa napadačima i nastavi trku.

Naš drugi olimpijac Dušan Milošević kasnije je pričao da je Tomašević tvrdio da su ga „neki pred Stokholmom svukli u jarak i držali dok ne prođu njihovi favoriti". Po nekim izvorima, Dragutin je zauzeo 37. mesto sa dva časa i 47 minuta, a taj plasman u brojnim dokumentima potvrdio je i Svetomir Đukić, osnivač Srpskog olimpijskog pokreta.

„Naš je trkač Tomašević došao 37. i izdržao celu stazu. Od Rusa, Talijana, Čileanaca, Austrijanaca, Portugalaca, Finaca, Danaca, Japanaca, nijedan nije izdržao celu stazu. Sem toga, veći broj Šveđana, Francuza, a osobito Austrijanaca, takođe su popadali uz put. Prema tome, jasno je bilo da je naš trkač bio jedan od boljih. Tako je i shvaćeno na nadležnom mestu i baron Kuberten srdačno je čestitao na uspehu našeg mladog komiteta", napisao je Svetomir Đukić Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova o učešću našeg maratonca na Olimpijadi u Stokholmu, 14. jula 1912.

Ipak, u domaćoj štampi, ali i zvaničnom izveštaju iz Švedske koji se može naći u arhivi takmičenja, jasno je stajao podatak da se Dragutin našao u grupi maratonaca koja, iz ovog ili onog razloga, nije uspela da stigne do cilja. Tako je tri dana kasnije u „Politici" osvanuo opširan izveštaj sa, kako je rečeno, utakmice iz Stokholma, gde se samo u poslednjoj rečenici beleži sećanje na Tomaševića. „Među takmičarima nalazio se i jedan naš Srbin, koga je na utakmicu poslao Olimpijski klub. Ali njega na listi nigde nema", razočarano konstatuju najstarije srpske dnevne novine koje i danas izlaze.


4
Spomen-česma - Šećer za dečurliju
Svaki put kada bi se iz prestonice vraćao u rodno selo, Tomašević je u džepovima nosio šećer u kockama. Uvek bi se na dočeku u Bistrici oko njega okupljalo mnoštvo dečurlije, pa je imao naviku da ih pozove da se trkaju oko centra sela, da bi potom najbržem darovao pun fišek šećera.
U znak zahvalnosti za sve što je učinio za svoj kraj, familija mu je u centru sela podigla spomen-česmu, iako nije imao direktnih potomaka. Pre nekoliko godina, tu je izgrađena i spomen-soba, u kojoj se nalaze Dragutinove lične stvari, torba sa kojom je išao na Olimpijske igre, petrolejka, šivaća mašina, stari gramofon na navijanje, krevet sa ćilimima, njegove fotografije i sve drugo što je sačuvano.
Posle povratka sa Olimpijade, Dragutin je nastavio da oduševljava mladež po Srbiji svojim darom za trčanje i već počeo da razmišlja o velikoj povratničkoj trci na predstojećem takmičenju najboljih maratonaca sveta. Na njegovu i nesreću čitavog naroda, usledio je rat i Tomašević se stavio na raspolaganje kralju, učestvujući u borbama protiv okupatora još od samog početka sukoba.

Oktobra 1915. godine, u činu narednika biva smrtno ranjen na brdu Bubanj kod Požarevca. Drugovi su uspeli da ga izvuku, ali je od teških rana i krvarenja preminuo kod sela Rašanac na putu za Petrovačku bolnicu u 25. godini života. Sahranjen je u rodnoj Bistrici u porodičnoj grobnici, a na postamentu stoji da su ga „sahranili njegova majka i hrabrost".

Tu ipak nije bio kraj mita o Dragutinu, jer su meštani tek kasnije, u dugim večernjim sedeljkama, pričali da su prilikom obdukcije u njegovom telu doktori pronašli dva srca. Osim normalnog čovečjeg srca, Dragutin je imao i jedno manje srce na desnoj strani.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati