29. 01. 2012

Press

Fenomeni

Pope, aj na Fejs da lajkuješ "tvit"

Crkva nema ništa protiv interneta i virtuelnih društvenih mreža, čak ih i koristi u svom radu, ali joj i te kako smeta kada moderne tehnologije odvedu i vernike i sveštenike na pogrešan put

Kako je divno kada si žalostan ili neraspoložen i kada u svako doba možeš pronaći utehu preko interneta. Verujte mi, vaša me stranica leči i daje mi snagu. Ovo mi je spasonosno, posebno u trenucima kada mi je u životu zaista teško. Na Prostor Duha najdraže mi je da odem pre spavanja i sa tim mislima zaspim".

Ovo je komentar vernika iz Splita, jedan od mnogobrojnih koji ljudi svakodnevno ostavljaju poruke na portalu Prostor Duha, veb stranici Katoličke crkve u Hrvatskoj. Portal postoji već sedam godina, a ideja je krajem prošlog veka nastala u Irskoj, gde su sveštenici pokušali da internet iskoriste u širenju hrišćanskih ideja.

Misionarenje preko savremenih sredstava telekomunikacije nije retkost i koriste ga skoro sve religije sveta. Sve više je i samih sveštenika koji otvaraju profile na Tviteru ili Fejsbuku, i koji društvene mreže koriste za širenje jevanđelja i crkvenih poruka. S druge strane, postavlja se i pitanje koliko je sve to „bogougodno", odnosno može li „sajberliturgija" da zameni versku službu u hramu. Da li smo preko interneta bliži Bogu ili smo u eri opšte globalizacije, potrošačkog društva i širenja instant kulture pronašli još jedan način da stvarni život zamenimo virtuelnim.

Po ovom pitanju jedinstven stav nemaju vernici, ali ni sami sveštenici. Dok jedni prema digitalnoj industriji gaje gotovo mesijanske ideje, drugi i danas na računare i sve što je u vezi s njima gledaju kao na veliko zlo savremenog čovečanstva. Ipak, većina sagovornika Pressmagazina smatra da nije sporno šta se koristi već, prvenstveno, način na koji se to čini. Jer, jedno je kada se internet, Skajp, Fejsbuk ili Tviter koristi za misionarski rad, duhovne razgovore ili za obaveštavanja parohijana o crkvenim aktivnostima, a sasvim drugo je, kako je nedavno zapazio arhimandrit Gavrilo, iguman manastira Lepavina, kada neki od pojedinih sveštenika, na istoj toj mreži, iznose političke stavove, koriste „slobodnu terminologiju", lajkuju grupe poput „Ko tebe grudvom, ti njega ledenicom" ili se, recimo, protive promenama u Libiji.

Protiv korišćenja društvenih mreža u misiji crkve je i upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija Arhiepiskopije beogradske-karlovačke prezvitor Oliver Subotić, a još više penzionisani profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu Dimitrije Kalezić.

- Religija je odnos, odnos između ljudi, odnos između čoveka i Boga - kaže Kalezić za Pressmagazin. - U digitalnoj industriji imate mehanički odnos, odnos između čoveka i mašine, i ma koliko verovali da nam to koristi u uspostavljanju veza između ljudi, ne shvatamo, u stvari, da smo time sve otuđeniji i usamljeniji. Svako ko se obraća Bogu putem kompjutera može to da učini i na livadi, u šumi ili na ulici, ali ništa od toga ne može da zameni učešće na samoj svetoj liturgiji.

Međutim, psiholog Žarko Trebješanin kaže da javnost često ima predrasuda prema crkvi kao prema nečem retrogradnom, pa se verovatno i zato sa čuđenjem gleda na učešće sveštenika na Internetu ili na nekoj od društvenih mreža.

- Ne vidim razlog zašto crkva ne bi koristila i takva tehnološka dostignuća, kad već na hramu postoje gromobrani, kada crkva koristi sva elektronska pomagala, odnosno kada već ide u korak sa naučnim dostignućima - pita se Trebješanin. - Naravno, uvek se može postaviti pitanje da li će se jedan sveštenik, recimo na Fejsbuku, ponašati primereno svom zvanju i ulozi koju obavlja. Međutim, ako je neko nedoličan na društvenoj mreži, isto tako može da bude nedoličan i na ulici, pa čak i u samoj crkvi.

Način na koji se pojedina tehnološka dostignuća koriste sporan je i za sociologa religije Mirka Đorđevića. Prema njegovim rečima, na samom početku SPC je bila veoma nepoverljiva prema elektronskim medijima i tom načinu komunikacije. Vremenom je to prevaziđeno, internet i društvene mreže se masovno koriste u radu sveštenstva, ali se u međuvremenu, po njegovom mišljenju, otišlo predaleko.

- Problem je nastao kada su pojedini sveštenici, pa čak i neke eparhije, omogućile svojim vernicima da se mole preko mobilnog telefona, pa čak i mogućnost da se na taj način ispovedaju - kaže Đorđević. - A znamo da je ispovest dubok, intiman čin, koji se može obaviti isključivo u neposrednoj vezi sa sveštenikom. Osim toga, na talasu opšte klerikalizacije, mnoge od takvih usluga su postale i komercijalno veoma isplative, što ne smatram dobrim.

I dok se u redovima SPC i dalje vode rasprave o tom pitanju, Rimokatolička crkva nema mnogo dilema. Još otkako je njen poglavar papa Benedikt XVI dao blagoslov za aktivnosti društvenog umrežavanja, pohvalivši mogućnosti koje društvene mreže pružaju, posao je procvetao. Iako je sam papa upozorio da virtuelna prijateljstva ne mogu da budu zamena za realan ljudski kontakt, samo u Hrvatskoj, na stranici Isusovci.com, više od hiljadu ljudi svakog dana ispisuje svoje molitve.

„Prema statističkim podacima, najjači smo po rastu posetilaca u ovoj regiji, ali i u nekim zapadnim državama. Pristupaju nam naši ljudi sa raznih kontinenata i svako je dobrodošao, jer na našoj stranici može naći podsticaje, bez obzira na to koje je vere", pohvalio se pater Miroslav Čadek iz Osijeka, zadužen za sadržaj ove stranice.

Očigledno da u crkvi ima mesta i za kandilo i računar. Ono što tradicionalne vernike i te kako može da zabrine je samo jedno pitanje: šta je sledeće.

Vlada Arsić