19. 02. 2012

PRESS

Pušenje ili.....

Pušačima, ali i mnogima koji to nisu, već se smučila sveopšta svetska hajka na ljubitelje duvanskog dima. Svima se u glavi vrti pitanje: zašto, na primer, nikada na šoferšajbnama automobila nismo videli nalepnicu „VaŠ auspuh ubija"?

Čovečanstvo je, izgleda, diglo ruke od pušača. Mada do nas svakodnevno stižu informacije o nekakvim novim, još rigoroznijim zakonima kojima ovo napredno društvo počinje da štiti nepušače i pasivne pušače, istina je zapravo sasvim drugačija. Budimo realni - sankcije su blaže nego ikad.
Ruski car Mihail Fjodorovič na svom stolu teško da je mogao imati izveštaj Svetske zdravstvene organizacije o broju žrtava pasivnog pušenja, ali ga to ipak nije sprečavalo da nikotinskim zavisnicima odseca noseve. Turski sultan Murat IV otišao je korak dalje, pa je ponesen pravedničkim gnevom pušačima odsecao čitave glave. Englezi su, s druge strane, češće pribegavali „udaranju po džepu", pa je tako Džejms Stjuart Prvi pokušao da iskoreni pušenje u svojoj kraljevini porezom većim od tričavih 4.000 odsto.
A na kakve se to strašne muke stavljaju pušači na početku 21. veka?! Pa, osim što u poslednje vreme puše u dvorištu a ne u učionici, čini se da nekih većih problema nemaju. Sve i da ih inspekcija uhvati na delu, što se doduše retko dešava, ne preti im zatvorska, već novčana kazna u visini od 5.000 dinara. To vam je, otprilike, koliko i dva-tri boksa „marlbora"...

U većini zemalja, štaviše, pušenje nije ni zabranjeno, već je ograničeno tako da ne smeta nepušačima. Negde u manjoj negde u većoj meri. Dok su u Njujorku, recimo, nedavno proširili zabranu pušenja i na parkove i plaže, u Srbiji se, bogu hvala, i dalje teško može naći ugostiteljski objekat u kojem vam još na vratima neće ponuditi pikslu. Cigarete, istina, više nisu tako jeftine kao nekad (čak ni kod nas, a kamoli u zemljama Evropske unije), ali je sve to i dalje miljama daleko od pomenutih 4.000 odsto nekadašnjeg poreza.
Za razliku od nekih prošlih vremena, kada je duvan imao status lekovite biljke, danas više niko normalan ne može da tvrdi da cigarete nisu štetne ili čak pogubne za čovekovo zdravlje. Pa, opet, moderno zakonodavstvo više se ne interesuje toliko za pušačevo zdravlje, već akcenat pre stavlja na zaštitu onih koji su izabrali da ne puše. Drugim rečima: ako ih ne možeš pobediti - barem ih odvoji od nepušača.
- Sve zakonske regulative koje se donose idu u pravcu poštovanja ljudskih prava - kaže za Pressmagazin psihijatar Lidija Šarac, specijalista za bolesti zavisnosti. - Vi kao pušač imate svako pravo da odlučite kako želite da živite i od koje bolesti hoćete da umrete. Isto tako, nepušači imaju pravo da udišu čist vazduh. Prosto, to su stvari koje se moraju uvažiti, koje se odnose i na pušače i na one koji to nisu. Pomalo je sebično uskratiti nekom mogućnost da udiše vazduh kakav želi, odnosno vazduh bez duvanskog dima.
Da li je sebično ili ne možda se i može diskutovati, ali upravo u ovakvom načinu razmišljanja leži razlog zbog kojih se pušačima, ali i mnogima koji to nisu, već smučila ova sveopšta hajka na ljubitelje duvanskog dima, iako su, kako smo videli, predviđene sankcije za kršenje zakona daleko blaže nego što su bile.
Jer selektivna pravda je po definiciji nepravda, a još se nije desilo da se jednom nepravdom ispravi neka druga. U prevodu, sve i da se nekim čudom ovoga trenutka ugase sve cigarete na planeti, nepušači se svejedno ne bi nadisali svežeg vazduha. Automobili, fabrike ili nuklearne elektrane odavno su zagadili naše okruženje, i to verovatno u većoj meri nego što će duvan ikada moći. Međutim, na šoferšajbnama četvorotočkaša nećete videti nalepnicu „Vaš auspuh ubija", niti ćete sa televizije čuti apele na javnost da koriste trolejbuse i tramvaje. U tom smislu, nikog ne bi trebalo da čudi što se pušači pozivaju na svoja ugrožena prava, kritikujući pritom sistem koji se pokazao kao poprilično nedosledan.

Zbog čega je, recimo, jednom proizvođaču alkoholnog napitka dozvoljeno da bude glavni sponzor Lige šampiona u fudbalu, ako se zna da samo u Sjedinjenim Američkim Državama, na ovaj ili onaj način, od alkoholizma život izgubi blizu 100.000 ljudi godišnje?! Ta cifra je, recimo, veća od broja onih koji su u Americi preminuli od pasivnog pušenja. Isto tako, sličnu doslednost treba pokazati i prema proizvođačima slatkiša, gaziranih napitaka ili takozvane brze hrane, jer su dijabetes i gojaznost takođe zavili u crno na desetine hiljada američkih porodica.
Pušači su posebno osetljivi kada im se pomene ozloglašeni rak pluća, jedan od najtežih oblika kancerogenog oboljenja, a ma kako loše izgledala situacija sa tom bolešću, protivnici pušenja učiniće je još dramatičnijom! Nakon godina i godina medijske propagande, čovek bi pomislio da pušenje garantovano i bez izuzetaka dovodi do raka pluća, ali se ipak mora istaći da to i nije baš tako. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, ova bolest je odgovorna za dva odsto svih smrti godišnje. Iz istih izvora se može saznati da se tek svaki deseti pušač razboli od raka pluća, dok je taj odnos kod nepušača otprilike jedan prema 100. Iako su ove brojke alarmantne i ozbiljne, one ipak nisu dokaz da pušenje izaziva rak pluća. Ako ćemo se precizno izražavati, duvanski dim povećava rizik, ali nije i garancija da ćete oboleti od raka. Uostalom, ova bolest svakodnevno odnosi živote i onih koji nikada nisu pušili, ni aktivno ni pasivno. Možda u tome i treba tražiti objašnjenje zašto su novine pune vesti o tragičnim saobraćajnim nesrećama koje su izazvane u alkoholisanom stanju, ali još ni u jednima nije osvanuo naslov: „Poginuo od pasivnog pušenja". Ovaj detalj je posebno čudan ako se ima u vidu da Svetska zdravstvena organizacija barata sa cifrom od 600.000 žrtvi pasivnog pušenja godišnje?!

- Mi takvih podataka za našu zemlju nemamo, pa se oslanjamo na podatke Svetske zdravstvene organizacije, prema kojima godišnje od pasivnog pušenja umire više od pola miliona ljudi - kaže za Pressmagazin doktorka Srmena Krstev, predsednica Republičke komisije za prevenciju duvana. - Do tog broja se dolazi na osnovu epidemioloških istraživanja. Recimo, ako je neko preminuo od raka pluća, a nije pušio, niti je bio izložen drugim rizičnim faktorima, onda se računa da je umro od posledica pasivnog pušenja. To je jedan od metoda, mada postoje i drugi. Te brojke su validne i verodostojne. Kod nas se ne mogu obaviti takva istraživanja, jer zabrana pušenja nije u potpunosti sprovedena. U našim ugostiteljskim objektima i dalje može da se zapali cigareta.
Osim nikotina, u cigaretama se mogu naći i katran, sumpor, olovo, antifriz, azbesna vlakna, amonijak, polonijum 201 i još 300 drugih čuda od kojih je za četrdesetak naučno dokazano da su kancerogeni i da povećavaju rizik od dobijanja ove bolesti. Iako svesni da im pušenje malo toga dobrog može doneti, veliki broj pušača i dalje ne pokazuje nikakvu želju da se odrekne ovog poroka. Možda zbog toga što se sa cigareta „teško" skida (veći stepen zavisnosti, prema pojedinim istraživanjima, stvaraju još samo heroin i kokain), a možda i zbog toga što cigarete, ne vredi kriti, imaju i svoje dobre strane. Nakon što ujutru ustanu i iskašlju deo plućnog krila, manje-više svi pušači će vam bespoštedno dokazivati da im nikotinski štapić pomaže da budu smireniji, koncentrisaniji, produktivniji na poslu ili raspoloženiji.

Zbog svega nabrojanog, ostaje takođe nejasno i čemu se to nadležni nadaju, odnosno kakve rezultate očekuju od ove nove hajke na pušače. Ako se nikotinski zavisnici svojih navika nisu odricali ni kada su im sekli glave, da li se može očekivati da će to učiniti sada, samo zato što im je neko na paklici crnim slovima ispisao: „Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini"...
- Ljudi nisu dovoljno ubeđeni u to da pasivno pušenje zaista postoji, odnosno da duvanski dim škodi kako pušačima, tako i onima koji to nisu. Pušači nemaju osećaj krivice, jer prosto ne veruju da njihova navika ima uticaja i na živote drugih ljudi. U tom smislu, njih ne grize savest, a tako će i ostati sve dok ne poraste svest o pasivnom pušenju. S druge strane, pušači često pronalaze izgovore u svom okruženju, pa kažu da nisu samo oni zagađivači. Postoje i drugi razlozi za otpor, jer pušenje uopšte nije jednostavno ostaviti. To je ritual koji se ugradi u ličnost. A kao i svaki drugi ritual, i ovaj uliva određenu dozu sigurnosti. Ljudi se i inače rađaju kao poprilično nestabilna, nesigurna i zavisna bića, pa ako jednom uđu u ritual ispijanja jutarnje kafe ili pušenja cigareta, jako je teško kasnije osloboditi se te navike - objašnjava Lidija Šarić.
U antipušačkoj histeriji Amerikanci su dobacili najdalje. Pored pasivnog pušenja, koje se u SAD naziva još i „secondhand smoke", tamošnji lovci na nikotinske veštice prepoznaju i nešto što se zove „thirdhand smoke" ili, u slobodnom prevodu - dim iz treće ruke! Nedavna istraživanja, naime, pokazala su da se čestice nikotina i drugih otrova iz duvanskog dima zadržavaju u zatvorenom prostoru duže nego što se do sada mislilo, te da se mogu pronaći u tepisima ili zavesama i po nekoliko meseci nakon što se iz konkretnog objekta iselio prethodni stanar - pušač. Niko, dakle, više nije bezbedan, čak ni novi susedi, simpatičan mladi bračni par sa dvoje male dece, koji se uselio u svoj novi dom samo dan-dva pošto je zbog neplaćanja hipoteke iz njega izbačen onaj depresivni, zapušteni debeljko što ga je žena još prošle godine ostavila zbog pušenja.
U takvoj atmosferi, u kojoj se ljubitelji nikotina proganjaju kao onomad poštovaoci Mao Cedunga, neminovno dolazi do apsurdnih situacija, od kojih se mnoge obijaju o glavu upravo onim najostrašćenijim antipušačkim zilotima. U američkim medijima, recimo, nije ostao neprimećen slučaj Marka Mudija, koga je u rođenoj kući nedavno privela policija zbog sumnje da će pokušati samoubistvo. Mudi je, zapravo, seo na prozor kako bi na miru popušio cigaretu, ali ga je u tome sprečila policijska patrola misleći da želi da se baci kroz prozor.

Nakon kraćeg dijaloga, tokom kojeg je Mudi pokušao da objasni organima reda svu besmislenost skoka sa drugog sprata (odnosno sa visine od tri i po metra), na „mesto zločina" stigla su čak četiri vozila hitne pomoći i još dve policijske patrole, pa se puš-pauza pomenutog Amerikanca završila u lokalnoj stanici. Na nesreću tamošnjih poreskih obveznika, ispostavilo se da je Mudi, pored toga što je strastveni pušač, takođe i vrlo ugledni advokat, koji je u svom slučaju prepoznao ogroman sudski potencijal. Budući da policija, naravno, nije imala valjanog razloga da mu stavlja lisice na ruke, Mark Mudi je pokrenuo parnicu i tužio državu za kršenje njegovih ljudskih prava, zahtevajući odštetu od 400.000 dolara.
Suprotno uvreženom mišljenju, čak i u najrazvijenijim društvima današnjice pušenje kao takvo nije eksplicitno zabranjeno maloletnim licima. Tačno je da većina zemalja ne dozvoljava prodaju cigareta osobama koje još nemaju pravo glasa, ali ako im pljuge daju mama ili tata, zakon je praktično nemoćan. Ovaj detalj se nekom može učiniti kao nebitna tehnikalija, ali je zapravo suština problema, naročito ako se uzme u obzir da su sva do sada sprovedena istraživanja pokazala da se sa pušenjem uglavnom počinje još u doba adolescencije, dakle nekoliko godina pre nego što se stekne pravo na legalnu kupovinu cigareta. Još od njegovih početaka, na duvan se gledalo kao na svojevrsni dokaz zrelosti, koji ide rame uz rame sa prvim brkovima ili neželjenom trudnoćom.
- To jeste problem i na njega je neophodno ukazivati kad god se ukaže prilika. Mladi ljudi nemaju iskustvo i kao takvi su veoma ranjivi i skloni greškama. Maloletne osobe podložne su uticaju okruženja, vršnjaka, medija, pa su sklone impulsivnim reakcijama. Veliki broj pušača, kada dođe u zrelije godine, kaže da nikad ne bi probali duvan da su znali šta ih čeka. Zbog toga je neophodno doneti zakone koji će sankcionisati maloletničko pušenje - kaže za Pressmagazin Lidija Šarac.    

Aleksa Jovanović