Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

01. 03. 2009.  - Autor: Veljko Miladinović

BIVŠI KARATISTA ČUVA DUH HAŠKIH OPTUŽENIKA

Parohija sveštenika Voje Bilbije obuhvata i haški zatvor, mesto gde mnogi Srbi dokazuju nevinost. Prota im je i duhovnik i uteha, često i jedini sagovornik. A njegova životna priča, uvereni smo, mnogima pomaže da istraju

Haški kazamat
Haški kazamat... Prota je optuženim Srbima često jedina uteha

Skoro četiri decenije protojerej Vojislav Bilbija, starešina roterdamske parohije Srpske pravoslavne crkve, živi i radi u Holandiji. Sticajem okolnosti, u njegovoj nadležnosti je i Hag, gradić dobro poznat u Srbiji, mesto u kojem pravdu traže i mnogi naši optuženici osumnjičeni za ratne zločine. Bilbija ih posećuje, pruža im utehu i razumevanje. Nažalost, zbog strogih propisa Haškog tribunala, nije u mogućnosti da priča o tome šta se zaista događa iza zidina haškog kazamata, ali je i sam po sebi dovoljno zanimljiv. Čak i pre nego što ga je naša javnost upoznala kao duhovnika „haških Srba", ovaj vitalni prota je plenio svojom živopisnom biografijom. Od nekadašnjeg, rekli bismo, „žestokog" momka beogradskog asfalta, šampiona u karateu, diplomiranog stomatologa, pa sve do ikonopisca i smernog prote koji zrači mirom i dobrotom.

Kofer crkva

Kofer crkva

- Kada sam došao u Holandiju, nije bilo srpskih crkava. Bili smo podstanari, služili smo po tuđim hramovima. Bili smo takozvana kofer crkva. Prvu našu crkvu smo dobili tek pre petnaestak godina. Sada imamo tri crkve u našem vlasništvu, koje opslužuju pet parohija - kaže prota Voja.

Prota Bilbija je rođen u Grahovu, u zapadnoj Bosni, studirao je u Beogradu, jedno vreme živeo u Dalmaciji a zatim i na Svetoj gori, da bi se, barem privremeno, skrasio u Holandiji. Na desetine njegovih ikona i danas krasi srpske crkve širom sveta, uradio je sarkofag svetog Simeona u Hilandaru i sarkofag prepodobne mati Anastasije, majke svetog Save, koji se i danas može videti u Studenici. Sem toga, poznat je i kao odličan gitarista, vrsni stomatolog i autor muzičkih dela sa duhovnom poukom. Rado je pristao da o svom neobičnom životnom putu kaže nešto više i za čitaoce Pressmagazina.

- Moja priča sa karateom je praktično započela sa prvim batinama koje sam dobio. U studentskoj menzi smo dogovorili „susret" sa crnogorskim studentima. Precizirali smo da nas bude po četvoro sa obe strane i da počne tačno u podne! Baš kao u onom filmu. Suprotno dogovoru, došlo ih je desetak. Bio sam jak, ali ne i vešt. Bilo je to početkom šezdesetih godina, a već 1962. godine, karate se prvi put pojavio u Evropi. Ubrzo je jedan divan čovek Đoko Đuručić kod nas osnovao i prvi klub, a jedan od prvih polaznika sam bio i ja. Koliko se sećam, klub se zvao Univerzitetski karate klub, a radio je pri Džudo savezu. U početku je bilo sve nekako novo i nepoznato, nisu definisana pravila borbe, nismo znali kako se boduje, ali su ubrzo počeli da stižu i pravi majstori karatea, koji su nam, pored pravila, doneli i zenovski duh. O popularnosti ovog sporta svedoči i podatak da je Klub veoma brzo okupljao više od 400 članova.

ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI
ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI... Voja Bilbija je prošao neobičan životni put, od žestokog momka do sveštenika

Majstor karatea sam postao 1966. godine. Na takmičenju Kupa šampiona, održanom 1969. godine, branio sam titulu. U jednom trenutku, nakon što je sudija već prekinuo borbu, izazivač mi je slomio nos. Izgubio sam kontrolu. Bio sam navučen i reagovao sam refleksno. Ubrzo sam ga oborio na pod, počeli su da nas razdvajaju, stigla je i policija. S obzirom na to da se sve dešavalo pred dve hiljade gledalaca, među kojima je bio i japanski ambasador, dobio sam doživotnu zabranu bavljenja sportom. Posle smo se izmirili, oprostili jedno drugom, ali su posledice ostale.

Ova neprijatna epizoda je za mene bila i vrsta prekretnice. Ubrzo sam okupio i grupu učenika, koji su u tajnosti trenirali sa mnom, krijući se na Kalemegdanu. Za svega nekoliko meseci, od marta do septembra 1969. godine, uspeo sam da položim i nekoliko ispita i diplomiram na Stomatološkom fakultetu. Ipak, nisam mogao da se smirim. Zamislite da vam u naponu mladosti i snage zabrane da se bavite sportom, pa čak i zvanično igranje šaha!

Humanitarna pomoć je prevaziđena
Humanitarna pomoć je prevaziđena

Prota Vojislav Bilbija je i duhovnik humanitarne organizacije koja poslednjih petnaestak godina isporučuje pomoć Srbiji.

- U jednom teškom vremenu, po izbijanju rata u Bosni, počeli smo da isporučujemo humanitarnu pomoć. Humanitarna organizacija Svete trojice iz Roterdama, koja distribuira kroz humanitarnu organizaciju „Misija svete Anastasije", radi na teritoriji cele Srbije. Dakle, i na Kosovu. Međutim, imali smo puno i kritičnih trenutaka. Humanitarna pomoć, kako je mi radimo, u svetu je odavno prevaziđena. Sada se to radi kroz projekte, a projekti znače da obavljate posao. Sasvim je drugačije kada donesete cipelice ili džemperić, kada uradite nešto konkretno, kada ljudi mogu da pronađu ono što im odgovara bez plana i programa. Nažalost, sada ima puno ograničenja. Svojevremeno smo nosili i medicinski materijal, ali to sada više ne smemo. I hrana je, zbog raznoraznih pravila i propisa, uglavnom zabranjena.

Sticaj okolnosti me je ubrzo doveo i u manastir Krku, u Dalmaciju. Zajedno sa grupom bogoslova sam osnovao Bogoslovski klub „Sveti Ilija", u kojem smo spartanski radili, družili se i međusobno učili. Učio sam ih borbi, a oni mene smirenju. Da se osećaš manjim nego što jesi, a kod mene je baš to bilo obrnuto. Iz Krke su me putevi gospodnji odveli na Svetu goru, na Hilandar. Tamo je trebalo izraditi kivot za mošti svetog Simeona, a ispalo je da upravo ja treba da ga napravim. S obzirom na to da je trebalo koristiti srebro i zlato, nije bilo tehnoloških mogućnosti da se to uradi u Srbiji, pa sam se uputio za Holandiju. Naša diploma Stomatološkog fakulteta je tada više vredela od njihove, pa sam se ubrzo zaposlio i kao zubni lekar. Rad na izradi kivota je trajao godinu dana, a ja sam uporedo radio i učio jezik. Verovao sam da ću se zadržati samo do okončanja posla, da ću se kasnije uputiti za Ameriku, ali je bilo po onome: čovek snuje, a Bog odlučuje! Kivot je završen i poslat na Atos, a ja sam ostao i ubrzo se oženio. Supruga mi je Holanđanka, ali je prešla u pravoslavlje, baš kao i njen brat.

Možda će ovo nekoga i začuditi, ali ako veruješ u sebe, ako veruješ u svoje kvalitete i ne praviš kompromise, ako se ne stidiš sebe i svoga zavičaja, onda će i drugi da te cene. I tek tada im pružiš priliku da shvate koliko smo bogati duhom, koliko imamo više od njih. Ako se sramiš svog postojanja, ako se pretvaraš i maskiraš u nešto što ti ne pripada, onda si u suštini niko, ne cene te ni tamo, ni ovde.

I u Holandiji sam se bavio karateom. Nastao je takozvani „tihi put", karate bez agresije u kojem nema takmičenja. To je dobro, jer svako nadmetanje izaziva nemir, borbu za pobedu, pojas, titulu... Zapravo, reč je o borbi za etiketu. Da staviš na sebe masku, da budeš nešto drugo.

Ide li karate uz hrišćanstvo? Dugo sam razmišljao o tome, lupao glavu, razgovarao sa duhovnicima. Zaključili smo da je moguće, pod uslovom da si u stanju da podneseš uvredu i bol, da ne uzvratiš, da oprostiš kada ti posle drugog šamara lupi i treći... Takva harmonija je moguća samo pod uslovom da se čovek oslobodi agresije. Agresija i strah su kao jin i jang, iz straha se uvek rađa agresija i obratno. Upravo se tokom treniranja karatea može napraviti unutrašnji balans. Neagresivni karate nije racionalna borba. Reč je kompletnom individualnom stanju, i fizičkom i duhovnom. Zapravo, biješ se protiv sopstvenih slabosti.

3

Na život u Holandiji se nikada nisam u potpunosti navikao. Jeste, tamo su mi deca, a sada već i unuci. Tamo mi je i parohija, ali i moji, srpski optuženici. Njima sam potreban, jer nemaju nikog. Ipak, osećam da pripadam Srbiji. Mnogo je ljudi iz inostranstva koji bi se rado vratili u zavičaj, ali nas čude te naše stalne svađe, nerazumni sukobi i rasprave. Pa čak i Holanđani, deo njih koji nam zaista žele dobro, pitaju zašto to radimo, zašto ne možemo ni sami da se složimo.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati