20. 11. 2011

PRESS

Ajfon je aut, vratimo se pejdžeru

Sokoćala: Zajedno sa spravom koja je, onako zakačena za pojas, vrištala: „Ja sam sitan krimos i ponosim se tim", i mnoge druge nekorisne zviždarije nepovratno su otišle u istoriju - tamagoči, „ručni tetris", VHS kasete, i onaj odvratni muzički stub „kamakraun"...

Pre nego što je Stiv Džobs, uz pomoć armije jeftine radne snage napravio ajped i ajfon kao nezaobilazne gedžete koje svaki japi mora da ima, a mobilni telefon ličio na fasadnu ciglu, postojalo je čudo zvano pejdžer.
Ova umereno korisna napravica za razmenu poruka, koja je u vreme sankcija bila statusni simbol u Srbiji, otišla je u istoriju kada je mobilna telefonija promenila naše živote. A zajedno sa pejdžerom, koji je, onako zakačen za pojas, vrištao: „Ja sam sitan krimos i ponosim se tim", i mnoge druge nekorisne zviždarije otišle su u istoriju.
A pejdžer je, osim što je, pre svega, služio za ukras vlasnicima jer im niko osim najbliže rodbine nije slao poruke, u Srbiji morao da dobije i aferu - frku oko firme „Bel padžet", koju je osnovao izvesni Veljko Vukota 1990. godine. Preduzeće je preuzeo Bogoljub Karić, pa su se njih dvojica godinama preganjali oko vlasništva, dok Bogoljub nije zglajznuo.
Prema poslednjim informacijama, „Bel padžet" se vodi kao firma u stečaju, a na fiksne telefone preduzeća niko se ne javlja. Da im šibnemo poruku na pejdžer...
Ali, pejdžer je možda najmanje zlo kada govorimo o napravama koje idu kao alva po poznatom tržišnom principu pod nazivom „muda za bubrege". Recimo, seća li se neko neko one epohalne gluposti tamagočija?

Tamagoči, napast iz priveska

Narod širom planete načisto je poludeo za tamagočijem, koji je u stvari bio običan privezak, a predstavljao je digitalnog kućnog ljubimca o kojem je trebalo brinuti sa pažnjom i ljubavlju. Njega je gazda morao da hrani, da mu održava težinu da se ne nagoji, čisti kaku (?) i leči ga ako se razboli. Tamagoči je mogao i da rikne, ako ga staratelj ne hrani na vreme.
Kućni ljubimac za nošenje prvi put je proizveden 1996. godine u Japanu. Po poslednjim informacijama, izgleda da se tamagoči i dalje pravi, a sada postoji i mogućnost internet povezivanja između dva ljubimca, koji mogu da se pare i prave mlade.
Ipak, prvi mobilni telefoni bili su apsolutni hit. Osim što su izgledali kao cigle, imali su i kilogram po komadu, što ipak nije sprečavalo ljude da ih sa ponosom drže na kafanskom stolu. Jasno, odnekud je moralo početi da bi se stiglo do telefona veličine ženskog nokta.
Istorija kaže da je prvi mobilni telefon proizveden 1983. godine, išao je 33 centimetra u visinu, a baterija mu je trajala sat vremena, ako se koristi za razgovor, a ne kao sredstvo za ubijanje bubašvaba i drugih krupnijih gamadi.
Moguće je da je izgled prvih mobilnih telefona inspirisao jednog momka iz Siudad Reala u centralnoj Španiji da smisli simpatičnu prevaru - on je 2003. godine preko interneta dao oglas da prodaje mobilne telefone, a kupcima koji su uplaćivali novac umesto mobilnih poštom je slao cigle - i to prave.

„Kamakraun", šaka-nos-daun

U grupu gluposti koje je narod na ovim prostorima kupovao samo zato da bi bio prvi među komšijama u kraju, svakako bi trebalo da uđe i čuveni muzički stub „kamakraun".
Neki majstor prevare je početkom devedesetih godina prošlog veka navukao verovatno svaku drugu porodicu da pazari ovo čudo tehnike koje je imalo gramofon, radio i dve pregrade za kasete.
I ne samo što nije bio poslednje čudo tehnike, kad su muzički stubovi u pitanju. „Kamakraun" je bio najobičnija kršina, koji je jeo kasete čim ga uključiš u struju, tako da je vlasnik firme koja je Jugoslovenima uvaljala to đubre u jednom trenutku bio omraženiji i od Hitlera.
Tek, u mnogim kućama i dalje u nekom ćošku stoji „kamakraun" i deo je mini-muzeja, zajedno sa drugim simbolima naše i vaše mladosti - gomilom video-kaseta sa filmovima Čaka Norisa i Džekija Čena, pejdžerom koji je u karijeri primio dve poruke i kasetom Vere Matović, koja i dalje fercera.

Stanko Stamenković