04. 07. 2010

PRESS

Dobro došli u Panonsko more

Posle desetine hiljada kilometara mongolskih i kazaških pustinja i stepa putnik se odvikne od kiše. I onda stigne u Mađarsku baš kada je poplavni talas najveći

Granica Ukrajine sa Mađarskom. Šezdeset i neka granična kontrola, 112. policijski punkt. Od ruskih i ukrajinskih policajaca odavno dobijam tikove, pošto sam samo u poslednjih nedelju dana tri puta bio primoran da dam mito kako me ne bi maltretirali. Jednom zato što mi je otkazao jedan far, dok mi je drugi put policajac ukrao zeleni karton, pa tvrdio da ga nemam!
Pred granicom sam čuo za poplave u Mađarskoj. Srećom, pa sam „ladu" još odavno osposobio za plivanje, sa rezervnim parom dečjih naramenica za učenje plivanja. Šalu na stranu, mojoj „ladi" je postavljena specijalna zaštita od vode sa posebnim crevom za auspuh, tako da mirne duše mogu da prođem dubinu od 70 centimetara.

Bližim se ukrajinsko-mađarskoj granici, još samo četiri carinske kontrole do Srbije. Za poslednja dva meseca na dvanaest graničnih prelaza video sam više graničara nego krava na livadi. Za prelazak granice na istoku potrebno je više sati, srećom još ne nekoliko dana.
Nerazumni ukrajinski carinici zahtevali su da zavire u svaku sitnicu koju sam nosio sa sobom. Trajalo je to više časova, dok se čovek nije setio da pita odakle dolazim. Vrlo teško pitanje jer, tehnički, krenuo sam iz Srbije, obišao pola sveta i eto me sad u Mađarskoj. Rekao sam spontano: „Iz Vladivostoka". Ispostavilo se da su upravo to bile magične reči. Videvši moju „ladu", prljavu, poluraspadnutu, samo što je pozadi ne guraju dva Mongola ka Srbiji, da li iz sažaljenja ili divljenja, pustili su me da prođem dalje.
Mađarski carinik, sa svoje strane, čuvši kakvu sam torturu imao kod Ukrajinaca, pustio me je bez detaljnog pregleda, verujući na reč da se, kad već dolazim iz takve daljine, najopasnije oružje koje švercujem nalazi u mojoj glavi, a ne u autu.
- Dobro došli u Panonsko more - reči su tog vrlog mađarskog graničara. Nisam ni pretpostavio da je to mislio doslovno. Prešavši desetine hiljada kilometara mongolskih i kazaških pustinja i stepa potpuno sam se odvikao od kiše, pa i od vode uopšte. Zato sam došao u pravi momenat u Mađarsku, gde je za dva dana palo više kiše nego što je uobičajeno za godinu dana. Barem se okupala „lada", mislio sam. Ali u tom kupanju moj autić otišao je mnogo dublje u vodu nego što je potrebno. Da li je moguće da sam prešao mongolske reke bez mostova, a da će sad „lada" da mi se udavi u ravnoj Mađarskoj? Svašta je u životu moguće. Na kraju krajeva, neke od najopasnijih situacija na putovanjima sam doživeo baš u Srbiji.
U jednom trenutku zaista je izgledalo da ću morati da plivam do Srbije. Put preda mnom bio je pokriven vodom i dok sam razmišljao da li da krenem „ladom" kroz to relativno plitko more, ne znajući koliko kilometara traje i da li se negde širi u dubinu, voda je prekrila veći deo puta kojim sam došao iz Mađarske. Došao sam prvo do obližnjeg sela gde su bakice uspaničeno trčale po vodi kao da je prvi put vide, dok su usplahirene mlade Mađarice hodale podignutih suknji, u vodi tek nešto iznad stopala, u nadi da im ta poplava neće pokvariti šminku i frizuru. Poplavni talas još nije bio veliki, pa sam odlučio da krenem dalje.
Najviše me je iznenadio red u Mađarskoj, koji je primetan čak i tokom vanrednog stanja odbrane od poplava. Ulice i sela, mada pod vodom, čisti su. Ako se i nađe pokoji otpadak da ga voda iznese na površinu, seljaci, sada već do kolena u vodi, odmah će ga pokupiti. Od saobraćajnih znakova do načina na koji službe spasavanja dolaze u pomoć, sve odiše evropskim redom. Nešto što godinu dana nisam video na istoku, a bogami i kod nas.     

Viktor Lazić