13. 02. 2012

PRESS

Dom

Vlada Mandić: U domu mi fali samo krevetac

Slavni rukometaš, koji živi u velelepnom stanu od 200 kvadrata u srcu prestonice, priželjkuje proširenje porodice i da životni prostor upotpuni dečjim nameštajem.

Rukometaš Vlada Mandić ugostio je ekipu Press revije u svom domu u srcu prestonice, u koji se uselio u novembru prošle godine. Po hladnom zimskom danu estradni zavodnik nas je poslužio čajem, uz zvuke novih pesama Zdravka Čolića.
- Volim da ga slušam, opuštaju me njegove note, ali pored zabavne muzike volim tamburaše i pojedine narodne pesme - kaže rukometaš, koji na polici ispod „plazme" ima diskove sa omiljenim kultnim filmovima „Kum", „Gladijator", „Troja" i „Hrabro srce".
Ranije je živeo na Dedinju, koje ga je privlačilo zbog mira, ali tvrdi da se brzo navikao na vrevu gradskog jezgra.
- Iskreno, ova lokacija mi se dopala jer u blizini živi dosta mojih prijatelja, a i noćni klubovi su mi nadohvat ruke. To je bilo presudno kada sam birao mesto gde ću živeti, a i finansijski mi je ispalo najpovoljnije. Svideo mi se i prostor, a stigao sam na vreme da zaustavim zidanje unutrašnjih pregrada - ističe rukometaš.
U stanu od 200 kvadrata nema mnogo zidova i u njemu su samo dnevna i spavaća soba, mala kuhinja i kupatilo. U ogromnom dnevnom boravku, u kome sve odiše crvenom bojom, nalaze se ugaona garnitura i omiljeni Vladin kutak sa stolicom za masažu i policom za vina.
- Uređenje stana prepustio sam arhitekti i vrlo malo se umešao. Stolicu za masažu naručio sam pre svih stvari, tako da su morali da joj nađu mesto. Prija mi kada uveče pred spavanje sipam čašu belog vina, sednem u fotelju za masažu i uživam - priznaje miljenik žena, koji ima kolekciju belih hercegovačkih vina.
Velika šestougaona ogledala krase zid naspram prozora u predvorju, gde se nalazi i veliki sto za kojim se okuplja njegovo društvo. Vlada nam objašnjava da je to jedan od detalja feng-šuija koji predstavlja prosperitet. Zanimljivo je da je Mandićev dom uređivao arhitekta koji je bio zadužen i za stan Nataše Bekvalac.
- Ne samo njen, već i mnogih drugih poznatih ličnosti, ali za razliku od Nataše, ja nemam dve spavaće sobe, već jednu ali vrednu. Zahtevao sam samo da krevet bude veliki, jer volim komfor - kroz osmeh kaže Mandić.
Pošto važi za velikog zavodnika, nismo mogli a da ne zavirimo u tu „jednu ali vrednu" spavaću sobu. Na našu opasku da je to najposećeniji deo stana Vlada se osmehnuo, rekao nam da se smirio i da za njega ne važi izreka „oženjen sam, al' ko momak živim".
- Drugačije je bilo ranije kada sam živeo momački i mnogo putovao, pa je bilo teško da me neko prati. Sve to ide s godinama i zrelošću. Oženio sam se u 26. godini, ostavio rukomet i mogao sam da se posvetim porodici, ali to možda nisam učinio onoliko koliko je trebalo. Sada opet živim sam, ali ne momački, već samo odvojeno od porodice. Svako je imao uspone i padove u braku, a ja se nadam da su krize u mom braku prošle i da više neće biti padova - dodaje Vlada.
Naslućujemo da bi ponovo mogao da živi sa suprugom, od koje se nije zvanično razveo, i da porodicu iz Novog Sada preseli u prestonicu.
- Nismo pričali o tome, ali je vrlo moguće. Mada, Novi Sad i Beograd su blizu, pa ćemo videti. Ćerka Saša dolazi često, barem vikende provodimo zajedno. U Novom Sadu joj pravim posebnu sobu po njenom ukusu - priča Vlada, i priseća se kako je bilo dok je sa suprugom i ćerkom živeo u vojvođanskoj prestonici.
- Proveo sam tamo nekoliko finih godina, imao sam divan komšiluk, ali posle Beograda ne možeš dugo da živiš u drugom gradu u Srbiji. Znao sam da u Novom Sadu ne mogu da ostanem trajno, nisam se uklopio. Bio je to spor način života za mene, ovde je sve u šestoj brzini, a tamo u drugoj - objašnjava Vlada.
S osmehom priča o ćerki Saši, zbog čega pitamo Vladu da li planira proširenje porodice i da u ovaj velelepni prostor unese dečji krevetac.
- Ako bog da, nadam se da ću uneti barem još dva kreveca. Sašino rođenje me je promenilo i učinilo emotivnijim. Ima ovde mesta za proširenje porodice - priznaje rukometaš, i otkriva da bi već za nekoliko meseci mogao da okonča sportsku karijeru.
- Do kraja maja igraću u Partizanu, nadam se da ću osvojiti titulu i nakon toga ću verovatno odustati od rukometa. Još uvek nisam doneo definitivnu odluku, ali sam sve bliži tome da se posvetim nekim drugim stvarima. Umorio sam se od svega, a pošto sam završio studije prava, malo me moji maltretiraju da magistriram, ali o tom - potom - kaže rukometaš.
Vlada u svom stanu nema nijednu spravu za vežbanje jer posao, kako kaže, ne nosi sa sobom kući. U održavanju stana pomaže mu žena koja dolazi četiri puta sedmično, s obzirom na to da ga nijedna devojka s kojom su ga godinama povezivali, nije naučila čak ni kako se uključuje veš-mašina.


- Nemam veze sa tom belom tehnikom, a svakodnevno zbog treninga imam gomilu stvari za pranje. Umem u kuhinji da napravim nekoliko jela, i to samo kada se dobro koncentrišem - kaže Mandić, i dodaje da retku priliku da probaju njegova jela imaju njegovi prijatelji.
- Ne volim kućne žurke, barem ne kod sebe u stanu, jer se takva okupljanja obično završe pijanstvom i uvek se nešto uništi ili razbije. Volim da pozovem prijatelje na večeru - ističe Vlada.
Za kraj naše posete tvrdi da Beograd voli svim srcem, ali priznaje da je malo falilo da zauvek ostane u Valensiji.
- Tamo sam igrao pre pet-šest godina i mislio sam da ću ostati zauvek, toliko mi se taj grad dopao. Malo je manji od Beograda, a tokom cele godine vreme je prelepo. U njemu sam pronašao i dobre prijatelje iz Srbije i zaista se osećao kao kod kuće. Onda sam morao da se vratim zbog privatnih problema i sada je moj život pustio korene ovde - zaključuje Vlada, i kao pravi domaćin ispratio nas do izlaza iz zgrade, gde smo mu obećali da ćemo ponovo svratiti, ali tek kada u stan unese krevetac.

Tekst: Biljana Radulović, Fotografija: Igor Pavićević