25. 04. 2010

PRESS

Reporter Pressa trČao na Beogradskom maratonu

Kad će, bre, ovi da završe?!

U svakom većem gradu na svetu maraton predstavlja njegovu razglednicu i zato svi na taj dan izlaze na ulice da bi učestvovali na toj velikoj manifestaciji

Beogradski maraton, održan prošle nedelje, pokazao je da kultura trčanja još nije dovoljno razvijena kod nas, pošto je više Beograđana negodovalo zbog zatvorenih ulica nego što ih je izašlo na trotoar da pozdravi maratonce.

- Svake godine pratim komentare koje ljudi ostavljaju na sajtovima i uvek se većina buni što je blokiran grad, iako su zatvorene samo neke ulice. To je, izgleda, problem sa našom kulturom. Ljudi u Srbiji još ne prepoznaju značaj zdravog života. Umesto da iskoriste lep dan i to što su ulice zatvorene pa mogu slobodno da šetaju gradom ili voze bicikl, oni sede kod kuće i čekaju šest sati da se maraton završi kako bi seli u auto i otišli negde na kafu - rekao je ekipi Pressa uoči ovogodišnjeg maratona Veroljub Zmijanac, predsednik nevladine organizacije „Aktivan život" i urednik internet portala Trčanje.rs.

Trčanje jača samopouzdanje

On kaže da je kod nas nezamislivo da vidite nekog kako trči u Knez Mihailovoj ulici, iako je svugde u svetu to potpuno normalno.

- Nekoliko puta sam trčao i gledali su me kao da nisam normalan. A to je najnormalnija stvar. To je zdrav život. Imam astmu i to je razlog zbog kojeg sam počeo da se bavim trčanjem. Na taj način sam bolje upoznao svoju bolest. Trčanje je bitno i zbog samopouzdanja. Kada neko uspe da istrči maraton, sve ostale ciljeve u životu lakše će da ostvari. Maraton nisu samo vrhunski trkači koji se bore za medalju. Naprotiv, maraton čine rekreativci koji promovišu zdrav život i prave atmosferu tokom trčanja. Njujorški maraton nije najveći na svetu zato što na njega dolaze najbrži trkači, već zato što svake godine učestvuje 40.000 rekreativaca, a i oni se biraju lutrijom pošto stigne više od milion prijava - priča nam Zmijanac.

Maraton počinje na početku Bulevara kralja Aleksandra. Oko hiljadu ljudi uz vrisak počinje da trči. Svi su veseli. Već posle 500 metara prvi takmičari počinju da šetaju. Mnogi se i dalje smeju i uživaju u trčanju. Pozivaju publiku u Bulevaru na bodrenje, ali uglavnom uzalud. Jedva da se koji pljesak ruku čuje.

Maratonska staza potom preko Crvenog krsta ide nizbrdo prema Slaviji. Tu puštamo korak i ubrzavamo, a već na Slaviji čujemo grupicu koja na pešačkom prelazu skače policajcima po glavi: „Kada će, bre, ovi da završe".

Približavamo se čuvenoj štajgi, pa preko nekoliko uzvišenja idemo na Brankov most. Za novobeogradski deo maratona kažu da je lakši pošto je sve ravno, ali za neke je ta maršruta monotona. Međutim, na sremačkoj strani Beograda prvi put čujemo ozbiljnije bodrenje. Nisu „prečani" uštogljeni kao „starobeograđani". Bakice i dekice koje šetaju ispuštaju „ajmo, momci, nema još mnogo". Eh, bako, kad bi znala, ostalo nam je još 13 kilometra, a duša je već u nosu.

Gosti iz Evrope

A na ulazu u Zemun se razilaze putevi maratonaca i polumaratonaca, a navijanje postaje kao na „severu" ili „jugu".

Posle još nekoliko novobeogradskih kilometara završavamo krug i preko Brankovog mosta se vraćamo u centar grada. Taj deo trke je pravi „pakao". Izmoreni, isceđeni, usitnjavamo korak i penjemo se uzbrdo uz Brankovu ulicu. U nekadašnjoj Narodnog fronta, negde ispred porodilišta, na manje od kilometar do cilja, prilazi nam jedan dekica iz Francuske i na engleskom nas pita: „Izvinite, gospodine, gde je cilj?" On je samo jedan od mnogobrojnih entuzijasta iz Evrope koji su taj dan došli u Beograd.

- Skrenite levo, pa za 500 metara - jedva izgovaramo.

- Hvala, izvinite na smetnji - reče dekica i ubrza, ostavljajući nas da se „dovučemo" do cilja.

VELJKO MILADINOVIĆ