Jabukovac 27. 07. 2011

PRESS

KAKO DANAS ŽIVI JABUKOVAC... TaČno Četiri godine od najveĆeg masovnog ubistva u istoriji Srbije

Selom i dalje odzvanjaju pucnji i krici

Muk - Ubica Nikola Radosavljević (43) danas se leči na psihijatriji bolnice Centralnog zatvora u Beogradu. Verovatno tu leži odgovor na pitanje zašto je u svojoj krvavoj šetnji selom ubio devetoro komšija

Smiraj dana. Kraj jula 2011. Tišina. Ne čuju se čak ni udaljeni glasovi ili zvuci, tako specifični za svako selo. Dve glavne ulice, koje se ukrštaju u centru sela, potpuno su prazne. Treperi jedino vazduh isijavajući akumuliranu julsku toplotu. Kažu, tako je bilo i tog petka, 27. jula 2007. A onda su tišinu presekli pucnji. Smrtna presuda za devetoro nevinih meštana Jabukovca. Pušku je u ruci držao njihov komšija, tada 39-godišnji Nikola Radosavljević.

Zagledanog u tablu okačenu na ogradu crkve Vaznesenja Gospodnjeg, prepunu umrlica, iz razmišljanja me trže hrapavi ljudski glas.

Crne ploče na svakoj drugoj kući

- Novinar, a? Ponovo bi da malo stavljate so na ranu ovih jadnih ljudi!? I da pišete one gluposti o vlaškoj magiji - okrenuh se i iza sebe ugledah dvojicu ljudi koji ispijaju pivo, sedeći u hladovini, na klupi ispred zgrade mesne zajednice.

Ne znajući kome se tačno obraćam, ponudih „vlasniku hrapavog glasa" da se predstavi i kaže šta ima. Kažem da ću napisati sve što kaže..., da ga slikam.

- Ma ajde - odmahuje rukom „vlasnik hrapavog glasa". - Idite i slikajte ubicu! O njemu niko ništa ne piše. Navodno je na lečenju, a pitanje je gde se nalazi. Slikajte njegove... - prekide naglo, otpi još jedan gutljaj piva, ali ne nastavi dalje.

Gotovo postiđen što sam ponovo ovde, ćutke prihvatih odgovornost za sve što je bilo ko od kolega pogrešno napisao o Jabukovcu i najvećem masovnom zločinu u Srbiji. Ali, reših da poslušam neznanca. Uputih se prema kraju sela gde žive roditelji ubice. Do kuće, odakle je oko 17 sati tog 27. jula, valjajući se ulicom Albanske spomenice, krenulo zlo koje je sejalo smrt.

- Teško sine, teško... Osećam odgovornost za ono što je uradio moj sin - gotovo bez pitanja odgovara Petar Radosavljević (71), otac jabukovačkog ubice. - Naš sin je prolio krv nevinih ljudi, naših komšija.

Odlazim iz dvorišta u kome je živeo čovek koji je postao najveći masovni ubica u Srbiji. Prolazim onim istim putem kojim je i on prolazio u svom krvavom piru. Podilazi me jeza...

Iz dvorišta kuće Borongića niko se ne odaziva. Visoko na zidu kuće broj 110 postavljena crna mermerna ploča. Sa dva para fotografija. S leve strane Branislav (57) i Draginja (55) Borongić. Žrtve jabukovačkog zločina. S desne strane slike njihovih unuka Aleksandre i Viktorije, koje su poginule nekoliko godina pre toga u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj.

Preko ulice, kroz zaključanu kapiju gledam dvorište u kome su ubijeni Dragan Đorđević (22), njegov otac Veljko (58) i Draganova baka, Marina Barbucić-Kutkuregović (70). Sanja Đorđević, sestra, kćer i unuka, tada nije bila kod kuće. Da je bila, zlo u ljudskom liku tog crnog petka odnelo bi i njen, tada 19-godišnji život.

Siniša nije uspeo da zaštiti sina

- Sanja nije tu. Studira u Kragujevcu. Zavetovala se nad tri groba da će završiti fakultet. Ne popušta... - kaže komšija Čedomir Trujkić. - Sam bog zna kako, ima neku stipendiju, ali je pitanje da li je to dovoljno.

Idući dalje, prema centru sela, zastajem kod broja 83. Ulazim u dvorište gde je, pre četiri godine, ubijen 15-godišnji Srđan Badžikić. Momčić, koji nikada neće upoznati svog brata Sebastijana. Trogodišnjeg dečaka koji prekida igru i pruža mi ruku. Za stolom pod nadstrešnicom sede njegovi roditelji Izvorinka i Siniša. Hteo bih da pitam nešto, ali mi reč zastaje u grlu.

Šta pitati ljude kojima je ubijen sin jedinac? U pokušaju da ga zaštiti, ranjen je i Siniša. Telo mu je još uvek puno sačme, ukupno 46 zrna. Samo uz kičmeni stub osam. Invalid 87 procenata.

- Ne mogu ništa da pričam za novine. Ovo ne može da razume onaj ko to nije doživeo - kaže Siniša prepoznavši me.

Ponovo sebi upućujem prekor, ali prihvatam ponuđenu stolicu. Potrebna mi je.

- Imam samo dva pitanja. Ko njega štiti? I gde je taj ubica sada? - pita Siniša više sebe nego mene, gledajući prema crnoj mermernoj ploči sa uklesanim imenom njegovog Srđana, na mestu gde je pao pokošen sačmarom jabukovačkog ubice.

I preko ulice, u dvorištu Badejevića, na zidu kuće crna mermerna ploča. Pod prozorom momačke sobe Branislava (30), sina jedinca Ljubinke i Mihajla.

- Moj Brane mi često dolazi u san. Kaže mi da nije trebalo da bude ubijen. Voleo bi da je živ, da nam je unuke podario - kaže jecajući Ljubinka, brišući suze krajevima šamije, kao da se prisetila kako joj Brane u snu govori da ne treba da plače.

- Kažu da je ubica bio bolestan. Ali kažu i da je pio alkohol i po čitavu šaku lekova! Ako su to znali, zašto nisu vodili računa o njemu. Kad je bio na psihijatrijskom lečenju u Beogradu, njegova žena i brat su potpisali da ga puste. I država je odgovorna zbog toga - nastavlja Ljubinka, naglašavajući da izgleda država više brine o ubici nego o žrtvama.

- Malo su nam pomagali oko sahrane i to je sve. Ko će nama da pomogne sada kad našeg sina nema? Oboje smo bolesni. Trebalo je da država rasproda svu imovinu ubice i da obešteti porodice nastradalih. Oni imaju nekoliko kuća, automobile, traktore, njive. Imaju pare u bankama. Neka država to proda i pomogne žrtvama - kaže Ljubinka.

U dvorištu kuće broj 71 zatičem Dimitrija Bankovića, svekra pokojne Jelice Perse Banković. Jeličin sin Goran i suprug Čedomir nisu kod kuće.

- Goran studira ekonomiju. Čeda radi. Mora se. Od nečeg treba da se živi, ali i da se školuje Goran. Niko ne pomaže - priča mi Dimitrije suznih očiju, koje gledaju negde u prazno.

Dečja graja budi iz teških misli

Odlazim do kuće gde je živela Anika Čogić, deveta žrtva pomahnitalog jabukovačkog ubice.

Ni tamo ne zatičem nikoga, pa napuštajući ulicu Albanske spomenice, odlazim ka centru Jabukovca. Ne primećujući da je već prvi sumrak, stižem do zgrade mesne zajednice. Iz misli me trže dečja graja. Podigoh pogled i na obližnjem sportskom terenu, u centru Jabukovca, ugledah mnoštvo dečaka koji su trčali za fudbalskom loptom. Sa strane ih bodre devojčice, njihovih godina.

- Ima u Jabukovcu puno mladih. Imamo osnovnu školu, a leti nam dolaze i deca iz Negotina. Pa, ovo je nekada bilo sresko i opštinsko mesto, gde je živelo oko šest hiljada žitelja. Sada ih ima nešto više od hiljadu. Trudimo se da obnovimo selo. Uredili smo centar, delom samodoprinosom, a delom iz opštinskog budžeta. I to je Jabukovac. Mada znamo da na pomen imena ovog sela ljudi imaju drugačije asocijacije - objašnjava Jovan Mitojević, predsednik Saveta MZ Jabukovac, dodajući da ni sami meštani tu crnu stranu nikada ne mogu i neće zaboraviti.

Ne treba da zaboravi ni Srbija!

Ž. R. Dragišić