BUJANOVAC 08. 02. 2010

PRESS

Mala Kristina pamti masakr

Sedmogodišnja Kristina Ristić, koja je teško ranjena kada je njen očuh Boban Mitić u selu Krševica pobio celu porodicu, i dalje ima teške traume. Devojčica ostala bez desnog oka, zbog čega nosi očnu protezu

Sedmogodišnja Kristina Ristić, jedina koja je preživela masakr u Krševici kod Bujanovca 16. marta 2008. godine, kada je njen očuh Boban Mitić hicima iz pištolja pobio celu porodicu, dve godine nakon nesreće i dalje ima teške traume. Mala Kristina često priča o onome što se desilo, pokazuje po kući kako je očuh redom ubijao, a snove joj i dalje narušavaju košmari o strašnoj noći. Na tragediju je svakodnevno podseća očna proteza koju nosi, jer joj je Mitić pucao u glavu, pa je ostala bez desnog oka.

Kristina je naizgled zdravo i veselo dete. Međutim, kako vreme prolazi, rastu i njene traume. Iako je imala pet godina kada se krvavi masakr odigrao, Kristina se i dalje svega seća do detalja. Od tog dana o njoj brinu deda, ujak i ujna.

- Kiki nije ništa zaboravila. I dalje priča o tome. Vodi me po kući i pokazuje mi kako je Boban pucao prvo u baku Sunčicu, pa onda u malog Lazara, njenog brata - kaže Violeta Ristić, Kristinina ujna, koja ju je prihvatila i odgaja kao svoje dete.

Kad god se povede razgovor o nemilom događaju deda Blagoje se potrese, neretko pusti suzu. Ujni Violeti pogled odluta ka fotografijama na kojima su ubicina tašta Sunčica (47), supruga Suzana (25) i njihova deca Lazar (4) i Anđela (2). Ujka Goran ćuti.

Ujna i ujak su pokušali da zaštite Kristinu i ne pominju tragediju, ali što je starija sve je više pitanja.

- Stalno je pitala gde je mama, gde je Anđa, što ne dođe Laza, kad će da se vrati baka? Imala je bezbroj pitanja. Iskreno, pokušali smo lažima da je zaštitimo od surove stvarnosti, ali nismo mogli. Onda smo je odveli na groblje i objasnili joj da mame, babe, bate i seke više nema, da ih je ubio loš čika Boban i da više neće da se vrate. Sećam se, kad sam joj to objašnjavala, malo se zbunila, a onda ozbiljno rekla: „Onda si ti moja mama" - priča Violeta.

Ona i Goran žele da i zvanično postanu Kristinini roditelj, ali, kako kažu, sa papirima ne ide lako. Stvar dodatno komplikuje što Kristina, koja je Suzanina ćerka iz prvog braka, ima oca koji živi u Požarevcu.

- Kristinin otac nas je posetio nešto malo posle sahrane. Izrazio je želju da se zbliži sa devojčicom, ali se sve završilo na tome. Ja nemam svoju decu i ovo dete volim kao da je moje. Ono osim mene, Gorana i dede Blagoja nema nikoga. Tražili smo od Centra za socijalni rad u Bujanovcu da nas postave za Kristinine hranitelje. Bilo bi to dobro rešenje i za nju i za nas. Kasnije bismo pokrenuli postupak za usvajanje, ali u Centru još nisu pokrenuli slučaj - kaže Kristinina ujna.

Kristina je od marta 2008. promenila šest očnih proteza. Ona brzo raste, pa su operacije sve češće. Često se žali na bolove.

- Tata je ubio baku, Lazara, mamu Suzu i seku Anđu, a onda je pucao Kiki u oko. Kiku boli glava. Kika ima drugo oko i drugu mamu - isprekidano i otežano priča devojčica.

Kristini bi sredinom februara na privatnoj klinici u Nišu lekari trebalo da ugrade implant koji će, za razliku od proteze, moći da se pokreće. Operacija košta 70.000 dinara, a Violeta i Goran su nezaposleni i žive od socijalne pomoći, koja iznosi 8.000 dinara mesečno. Ipak, ljudi koji su čuli za Kristinin problem javljaju se i pomažu. Na žiro-račun Blagoja Ristića mnogi uplaćuju novac kako bi devojčici olakšali odrastanje i pomogli u lečenju. Ponekad su to i simbolične sume, ali ovim ljudima svaki dinar znači.

Ljubinka Milanović iz NVO „Životna pomoć" iz Vranja nebrojeno puta je posetila malu Kristinu i pomagala je. Ona je uspela da animira mnoge da pomognu porodici Ristić. Među njima je i zatvorenik iz Italije, koji svakog meseca obraduje porodicu Ristić novčanim iznosom.

- Ima dobrih ljudi koji nas se sete. Neki čovek iz Banjaluke je u zatvoru u Italiji i svakog meseca Kiki od svoje zatvorske plate šalje po 50 evra - kažu Ristići.

JELENA STOJKOVIĆ