15. 03. 2010

PRESS

Komentar dana - Miloš Garić

Država i mi

Današnja Srbija je, hteli mi to da priznamo ili ne, samo „država u pokušaju" i ništa više od toga. Nije nam za utehu što su to, svaka na svoj način, i Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija

U prilog ovoj tezi evo kratke retrospektive. Srbi su svoju državinu nad zemljom, veštinom i hrabrošću vođa više puta u prethodnim vekovima otimali od tuđih carevina. Prvo od Vizantije, zatim od Turske, pa Austrougarske. Podizanje države i negovanje elemenata neophodnih za njeno dalje jačanje Srbi su činili uporedo ratujući i nemilosrdno se trošeći. I taman kada su krvlju otkupili sve teritorije na kojima žive, Srbi su ih 1918. velikodušno poklonili Jugoslaviji. Od te iste Jugoslavije Hrvati, Slovenci i ostali članovi SFRJ kasnije su otkinuli komade i po prvi put napravili svoje države. NDH se naravno ne računa, to je bila samo fašistička provincija.

Srbija je u ratnoj deobi '90-ih pustila da se drugi namire. Njoj su u podeli zemlje pripali ostaci nekadašnje zajedničke tvorevine, a i njih sada mora nanovo da lepi. Jasno je, mi danas opet gradimo ono što smo ranije nekoliko puta pokušavali. Pozivanje na srednjovekovnu Srbiju, Nemanju i careve Dušana i Lazara nije dovoljan argument, jer ipak su to bili samo feudalni posedi tadašnjih velikaša.

Dakle, Srbi se do sada ne mogu baš podičiti velikim državotvornim uspehom. Karađorđe i Miloš su na slobodarskim stremljenjima svog naroda napravili grandiozne korake, ali država je u tih nekoliko decenija s kraja 19. i početkom 20. veka ovde tek počela da se prima. Jugoslavija je kao nadnacionalni projekat Srbiju stavila u stanje hibernacije, i u toj komi smo bili do pre neku godinu. Postavlja se zato pitanje, imamo li mi uopšte razvijenu svest o tome šta je država i čemu ona služi?

Čini se da Srbi slabo razumeju da odnos prema državi ne čini samo plaćanje različitih nameta i strah od njenih zakona, kao što to nije ni samo pokušavanje da se od te iste države otme koliko se može. Pa bi svi na njene jasle. Siguran i dobro plaćen državni posao još je san većine Srba. A Srbija nam sve odrpanija i kilavija.

Optimizmu u ovoj priči, nažalost, mesta nema. Ne može ga biti sve dok ovaj narod konačno ne napravi jasan i čvrst društveni dogovor. Šta želimo, kuda idemo i koje žrtve smo spremni da podnesemo na tom putu? Ostaje nada da ćemo, ovakvi kakvi smo, to jednom uspeti da postignemo.