16. 03. 2010

PRESS

Pozornica za život bez kraja

Kako živi jedna od najpoznatijih svetskih konceptualnih umetnica? Otvaranjem retrospektivne izložbe u njujorškom muzeju MOMA, Marina Abramović ponovo je izazvala veliko interesovanje medija, a za „Njujork tajms" otvorila je i vrata svoja dva doma

U Muzeju moderne umetnosti u Njujorku prošlog vikenda otvorena je retrospektivna izložba slavne Marine Abramović. Svečano, VIP otvaranje bilo je 9. marta, kada je više od 800 zvanica videlo premijeru novog performansa. Ova retrospektiva pod nazivom „Artist is present" (Umetnica je prisutna) predstavlja presedan za muzej, jer kombinuje pristup umetnosti performansa kao događanju uživo sa tradicionalnim istorijskim prikazom opusa umetnice. Hronološki izloženi radovi nastali u prethodnih 40 godina kombinovani su sa „živim reperformansima", odnosno ponovnim izvođenjima pet njenih poznatih performansa, koje će u narednih dva i po meseca izvoditi 35 performera.
U njujorškim medijima izložba je odjeknula kao izuzetan događaj koji je prvi put u istoriji uveo performans umetnost u mejnstrim - i to na velika vrata.

Simbol zvezde

Novinari „Njujork tajmsa" ušli su i u dom Marine Abramović da prikažu u kakvom okruženju živi jedna od najpoznatijih svetskih konceptualnih umetnica. Marina živi na dve različite lokacije - u luksuznom potkrovlju u Sohou i u velikoj,  starinskoj, seoskoj kući u obliku zvezde u okolini Njujorka. Baš ovaj detalj bio je, čini se, najinteresantniji autoru članka. Naime, za 63-godišnju umetnicu, rođenu u staroj Jugoslaviji, zvezda je moćan simbol i često je koristi u svom radu, piše, pa podseća i na jedan od najpoznatijih performansa - onaj kada je Marina urezala zvezdu u kožu oko pupka kao znak antikomunističkog delovanja.
„Ja dolazim iz komunističke zemlje, zvezda je bila na mom izvodu iz Knjige rođenih i na svakom školskom udžbeniku - ona me podseća na ograničenja u slobodi", kaže Marina i naglašava da je baš zbog toga u svega 30 sekundi odlučila da je kupi.
„Ne samo da njen oblik za mene ima lično značenje, već je taj prostor prelepa harmonija prostora i svetla i pogleda od 360 stepeni."
Kuća koju je dizajnirao Denis Vedlik, arhitekta sa Menhetna, sagrađena je ranih '90-ih za jednog doktora i njegovo troje odrasle dece. Ideja je bila da svako ima svoje krilo (svaka od četiri spavaće sobe na trećem spratu je u drugom krilu zvezde od šest krakova). Ali, kada je 2007. godine kupila kuću za 1,25 miliona dolara, Marini, koja sebe opisuje kao minimalistu, smetali su murali na zidovima, kao i zrnasti, žuti podovi.
„Kuća je bila teška", kaže. Tada je upoznala arhitektu - jednostavno ga je pozvala i ostavila poruku „Ovde Marina. Upravo sam kupila vašu zvezda kuću i sutra mi stiže sofa, znači, potrebni ste mi ovde."
Vedlik je dobio zadatak - za 250.000 dolara i tokom osam nedelja trebalo je da je posvetli i pojednostavi.
Prateći njene instrukcije, ofarbao je zidove u belo, izravnao podove, izbačeni su stubovi iz dvorišta i više tu ne mogu da se parkiraju automobili.
„Amerikanci vole da parkiraju svoje automobile ispred kuće", kaže Marina. „To je neprihvatljivo. Auto bi trebalo da bude parkiran napolju, iza štale."
U kući i dalje ima boje, ali u detaljima - stolice, sofe...
„Marina ne izdvaja detalje, ona vam samo kaže jednu ili dve ideje. Nikada ne menja mišljenje, ona donese odluku i ide dalje", tim rečima arhitekta opisuje umetnicu.

Prvi projekat - crna soba

Kako je renoviranje dobro prošlo, Marina je Vedlika angažovala i za uređenje potkrovlja u Sohou. Marina je izvođačima dala 750.000 dolara i četiri meseca, a „Njujork tajms" ističe kako je, da bi platila ove radove, galerista sa Menhetna Šon Keli prodavao fotografije njenih performansa po ceni od 40 do 350.000 dolara.
„Grad je tako siv", rekla je Marina. „Zelena boja je lek za oči." Prostor od 370 kvadratnih metara ima staklene pregrade u kombinaciji sa aluminijumom, natkriven je kupolom, a neki komadi obojeni su u tirkiznu i zelenu boju."
Nameštaj u potkrovlju je sličan onom u seoskoj kući, sa jarkim komadima, narandžastim i boje lavande, kao što je sofa Patriše Urkiole, njene omiljene dizajnerke. „Narandžasto je sunce, a boja lavande je i najspiritualnija boja od svih - ona smiruje!"
Tu su i kočije prekrivene veštačkim cvećem, kao zamena za pravo: „Nemam vremena za cveće!"
Mnogo je vremena prošlo od njenog prvog projekta dekorisanja. Kada je imala 14 godina, ispraznila je svoju sobu u roditeljskom domu u Beogradu i ostavila samo krevet, sto i stolicu. „Ja volim funkcionalnost", rekla je i obojila zidove u crno i to tako što je iskoristila 350 kutija imalina. Majka je vrištala kada je videla njen prvi poduhvat rešenja enterijera.
„Nisam bila lako dete, ali ni ona nije bila laka majka", kaže Marina.
„Tog dana je postala minimalista", zaključuje.
Neke komade nameštaja od onih koje ima u kući, gde živi sama, izabrao je Paolo Kanevari, italijanski umetnik od kog se nedavno razvela posle 12 godina veze. „On je voleo objekte i ja sam uvek morala da se borim za manje."
Na pitanje da li planira ponovo da se uda, odgovara: „Nikada, nikada, nikada."
„Ja nisam domaćica, moj posao je moj život."
Njena najpoznatija veza je ona sa nemačkim umetnikom Ulajem, koji je je bio i partner u poslu. S njim je takođe bila 12 godina i kada su se rastali, to nisu uradili uobičajeno - napravili su performans koji je postao jedan od njenih najpoznatijih radova. Stojeći na različitim stranama kineskog zida, hodali su jedno ka drugom dok se nisu sreli tri meseca kasnije, rukovali i zvanično rastali.
„Ja sam previše žena za jednog muškarca", zaključuje.
Za nju, dom je mesto za razmišljanje, čitanje i - na selu, makar, za - zabavu.
„U gradu, gosti moraju da se povinuju mojim pravilima: mogu da ostanu samo tri dana u kući. I moraju da spavaju na veoma neudobnom krevetu!"