27. 10. 2009

PRESS

Intervju Isidora Bjelica - U Srbiji nije teško biti ekstravagantan

Za mene je odeća, pre svega, pokazivanje sopstvenog pogleda na svet, ona je uvek precizan izraz mog raspoloženja, ali i moj beg od realnosti

Isidora Bjelica, poznata po svom ekstravagantnom stilu, ima, naravno, i poseban odnos prema odeći. Nezamislivo je videti je bez šešira, voli klasičnu eleganciju. Smatra da je za posedovanje stila pre svega potrebna pamet. Ipak, trenutno je najviše zanima kako da modu iskoristi za pomoć ženama koje su izgubile samopouzdanje, volju...
- Celo leto sam slušala o raznim obrazovanim ženama koje su ostale bez posla. Većina tih žena, umesto da to iskoristi kao novu životnu priliku, pada u očaj, ide u bolest i depresiju. Verujem da se mora, pre svega, promeniti pogled na tu pojavu - žene moraju da vrate samopouzdanje i da ne čekaju da im neko da posao, već da ga same stvore, izmisle... Tako sam došla na ideju za „Diva Donation reviju". Ovde uspešne dame ne daruju haljinu, one poklanjaju čaroliju svog uspeha. Dirnuta sam odzivom slavnih dama i njihovim izborima haljina. Planiram da organizujem i besplatne kurseve za žene bez zaposlenja, gde će imati priliku da nauče razne stvari, ali i to kako da razmišljaju kreativno, preduzetnički.

Šta, ipak, moda predstavlja za vas? Da li je to svojevrstan produžetak ličnosti ili jednostavno način da se neko ulepša, odnosno upristoji?

- Za mene je odeća, pre svega, pokazivanje sopstvenog veltanšaunga. Ulepšavanje je snobovska kategorija, a upristojenje socijalistička. Odelo je estetsko-umetnička komponenta, izraz naše ličnosti, poruka okolini kakvi smo, u šta verujemo, čemu se nadamo i na šta se palimo... U Srbiji nije teško biti ekstravagantan, ali načelno imam identičan stav prema odeći kao Dali, Vorhol ili Oskar Vajld. Gledam na nju krajnje artificijelno i ona je uvek precizan izraz mog raspoloženja, ali i moj beg od trivije stvarnosti. Uostalom, ja sam pisac jedinog srpskog fetišističko-modnog romana „Moj deda Luj Viton", što znači da sam krajnje opsednuta tom temom.

Da li mislite da stil sazreva sa sazrevanjem same ličnosti i, ako je tako, da li možete da prepoznate trenutak kada se to desilo u vašem životu?

- Ma to je kao da verujete da su mladi ljudi gluplji od starijih. Stil ili imaš ili nemaš, vremenom dolazi do sofistikacije, ali u principu retke su osobe koje su odjedanput postale stajliš, a izgledali su kao moroni u gimnaziji. Ja sam i u svom pank periodu gajila svoje retro fetiše. Gledam pre neki dan fotke stana neke narodne pevačice i ona se hvali kako je platila nekog dizajnera da joj ga sredi, a po zidovima neke slike kao sa buvlje pijace ili kičerice sa morskih tezgi. Katastrofa... Ili je taj dizajner moron ili je rešio da je zajebava za njene pare, a ona veruje da je baš lepo stilizovala stan. Ukratko, stil se ne može kupiti. On podrazumeva i obrazovanje i sofistikaciju, ali i mozak.

Sve je veća i češća uloga stiliste u formiranju ličnog imidža. Koliko mislite da je to korisno?

- To je korisna stvar. Neke ljude su zaista sredili, ali ima svakakvih pojava, kada neko dizajniran kao Dejvid Bouvi peva „uvuci mi ga Miško"... Mislim da je korisnije maksimalno iz nekog izvući nešto od onoga što ima u sebi, nego pakovati neko novo biće. Možeš nekog da dizajniraš u sve svetske brendove, ali praziluk veoma brzo preplavi „guči" i „puči", i sve vam se smuči. Drugi problem je što je Srbija ogrezla u šaneraj, što neke dame i koje imaju ogroman novac kupuju fejkove i kradenu robu, a onda potplaćuju neke novinare koji nisu ni „Vog" kupili, a kamoli otputovali iz zemlje, da ih hvale. Meni je sve to zabavno, nušićevski. Beograd je neviđeno Votersovski kemp grad.

Koje su osnovne karakteristike vašeg stila i šta mislite da je važno pri formiranju ličnog stila?

- Volim klasičnu eleganciju sa retro elementima. Male crne haljine, crno-bele kombinacije, Luizu Spanjoli, „šanel", „dior", „viton"... Volim stil četrdesetih koji se, eto, baš sad vratio na velika vrata. E sad, što je u Srbiji čudo kad nosiš šešir, to nije moj problem. Ne volim šljašteće i sportske stvari. Za mene su pojam elegancije Evita, Džeki Kenedi, Odri Hepbern... Pri formiranju ličnog stila je važno da linija odeće prati liniju razmišljanja. Ako žena ima haljinu, pa i najlepšu i najskuplju, koja se ne slaže sa njenim mislima, to je promašaj.

Da li ste veći pristalica modne promenljivosti ili stilske doslednosti?

- Volim stilsku doslednost, ali isto tako, ako se desi neki pomak u razmišljanju, to odmah treba da se vidi i na našoj kosi i odeći. Nema pravila... Oblačenje treba da je zabavno i estetično. To nije politika i ideologija, da bismo mu pristupali tako programski.

Šta mislite o domaćoj modnoj sceni? Da li biste izdvojili nekog autora ili neku tendenciju?

-    Mislim da postaje sve uzbudljivije, da se pojavljuje dosta zanimljivih mladih autora ali, nažalost, najčešće ne razumeju zakonitosti javne scene i onda nemaju 'leba da jedu, pa rade za neke dosadne velike konfekcijske firme. Za mene su Marijana Mateus, Suzana Perić i Zvonko Marković to doveli do jednog fantastičnog saglasja kada je u pitanju visoki profesionalizam i dobar marketing...

Čime je motivisano vaše učešće na modnoj sceni poslednjih godina?

- Pod broj jedan sam htela da vratim šešire u Srbiju. Ali ne bilo kakve šešire, nego šešire velikih dizajnera, da pokažem da postoji visoka moda i u toj oblasti. Da su šeširi jako vredna umetnička dela. To je teška misija. Drugi cilj mi je bio da napravim i svoju liniju šešira. To me zabavlja da radim. Odnedavno se moji šeširi mogu kupiti ili rentirati u butiku „Strada" u Kralja Petra. Najzad dame mogu sebi da priušte komade za glavu koje nosaju akterke „Seks i grada" ili iz kraljevskih porodica.  

JELENA NIKOLĆ