05. 04. 2009

PRESS

Poslednja kletva Starog zdanja

Neshvatljivim nemarom države, zadužbina kneza Mihaila u Aranđelovcu samo što se nije urušila. Knez ovde proveo poslednji vikend pred ubistvo na Košutnjaku 1868. godine, najpoznatiji arhitekta tog vremena Kosta Šreplović poginuo na dan otvaranja. Da li kletva traje do danas...

Hotel „Staro zdanje" u Aranđelovcu, zadužbina Mihaila Obrenovića i remek-delo arhitekte Koste Šreplovića, broji svoje poslednje dane. Za svega tri godine, koliko je proteklo od odluke suda u Kragujevcu da se ovaj spomenik kulture od republičkog značaja oduzme od dotadašnjih korisnika i preda na staranje Republičkoj direkciji za imovinu, zgrada je toliko propala da se postavlja pitanje da li je više moguća bilo kakva rekonstrukcija.

Neshvatljivi nemar države prema najstarijem hotelu u Srbiji i jednom od najvrednijih kulturno-istorijskih spomenika još je teže razumeti kada se zna da je doskora vladalo veliko zanimanje investitora za njegovu kupovinu, najam ili neki drugačiji oblik korišćenja. Prema rečima Ljubomira Stankovića, pomoćnika predsednika SO Aranđelovac, bilo je mnogo zainteresovanih pojedinaca i kompanija koje su bile spremne da ulože sredstva za sanaciju hotela. Nažalost, Direkcija za imovinu ne samo da nije prihvatila njihove predloge, već na njih, jednostavno, nije ni odgovorila. Štaviše, bez ikakvog odjeka su ostale i mnogobrojne molbe, inicijative i apeli koje su upućivali rukovodstvo opštine, ali i brojni pojedinci i ustanove. A da je stanje više nego alarmantno potvrđuju i fotografije koje gledate.

Domaćin Pressmagazina je u Aranđelovcu bio Radovan Arsenijević, direktor opštinske Turističke organizacije i jedan od potpisnika apela „SOS za Staro zdanje", akcije kojom je pokušano da se animira javnost i učini bilo šta za opstanak zgrade. Nažalost, kako stvari stoje, apel je upućen prekasno. Jer, ono što smo tamo videli, u najmanju ruku, podseća na scenografiju najstrašnijeg horora! Doduše, zgrada spolja i danas pomalo podseća na nekadašnju raskoš, ali kada vidite njen enterijer, prosto vas podiđe neka jeza.

- Ovo što se naslućuje spolja ni približno ne odslikava ono što nas tek očekuje - kaže naš domaćin dok pokušava da otključa nabrekla vrata sporednog ulaza, jedina koji se danas mogu otvoriti. - Samo je pitanje dana kada će se cela zgrada urušiti, pa je već sada boravak u njoj krajnje rizičan. Deo krova uveliko prokišnjava, voda se sliva niz zidove soba i natapa temelje, ali to je samo kraj početka - dodaje on.

A početak nas vraća u sredinu 19. veka, vreme kada su se ovakvi objekti u Srbiji mogli nabrojati na prste jedne ruke. Staro zdanje je podignuto na osnovu odluke kneza Miloša Obrenovića, prilikom njegove poslednje posete Aranđelovcu, 1859. godine. Tada je ostareli vladar rešio da gradu podari novo ime (do tada se zvao Vrbica), da priloži sredstva za izgradnju nove crkve, kao i to da se izgradi Državno zdanje, koje bi povremeno služilo i kao letnja rezidencija Narodne skupštine. Na njegovu žalost, radovi su započeli tek pet godina nakon njegove smrti i trajali su narednih sedam leta, sve do 1872. godine.

Potpuno završenog ga nije video ni njegov sin, knez Mihailo Obrenović, iako je ovde proveo poslednji vikend uoči stradanja u Košutnjaku, 29. maja 1868. godine. Slučajno ili ne, zadovoljstvo da svoje remek-delo vidi završeno nije imao ni arhitekta Kosta Šreplović, češki đak i jedan od najdarovitijih neimara kojeg smo imali tokom 19. veka. Hroničari beleže da je pri kraju radova, na dan kada je trebalo skinuti skele za fasade zgrade, poželeo da još jednom sa visine pogleda svoje zdanje. Popeo se, pao i poginuo. Imao je samo 37 godina i sahranjen je u porti Bukovičke crkve.

O svemu tome saznajemo dok šetamo sablasno pustim hodnicima zdanja i razmišljamo koliko je tragičan usud ovakvog početka doprineo i logičnom sledu njegovog svršetka. Arsenijević nas najpre uvodi u hol nekadašnje recepcije u kojoj se i sada mogu videti brošure, cenovnici i hotelski inventar. Gazimo po gomili šuta otpalog sa tavanice, izbegavamo srču polomljenih prozora i preskačemo kosture! Na desetine skeleta uginulih ptica koje su nesrećno uletele, a zatim zauvek nestale u ovom svojevrsnom lavirintu smrti.

U većini soba tužno leže i ostaci nekadašnjeg nameštaja, dušeci natopljeni vodom, otpale tapete, polomljeni delovi sanitarija...

Mnogo toga su razneli lopovi, ali i to je, kažu, manje zlo od onoga što čine vreme i voda. U Sali kneževa na prvom spratu, doskora prelepoj dvorani sa stilskim nameštajem, raskošnim lusterima, polukoncertnim klavirom i portretima najznamenitijih Srba, malo toga podseća na nekadašnji glamur. Klavir je, doduše, iznet i barem privremeno spasen, ali je pitanje da li će se ovde više ikada vratiti.

Arsenijević nas podseća da su upravo u ovoj sali, tokom minulih godina, gostovali najeminentniji umetnici iz celog sveta, muzičari, književnici, slikari i skulptori, svi oni koji su dolazili u Aranđelovac da bi prisustvovali kulturnoj manifestaciji „Mermer i zvuci".

Doskora su je koristile i filmske i televizijske ekipe, jer je verno dočaravala ambijent s kraja pretprošlog i početka 20. veka.

Nažalost, na tadašnja vremena danas nas podsećaju samo prašina i lelujava paučina, koja poput skrame prekriva slike na zidu, lica i oči značajnih predaka. I dobro je što je tako, reći će neko, jer ćemo time, možda, sakriti i našu sramotu. Ako sramota više igde postoji.

Gledamo i tamne zidove natopljene memlom, iste one koji pamte i drugačija vremena. U ovoj sali, podseća Arsenijević, na jednom od mnogobrojnih balova i oficirskih žureva, mlađani poručnik Živojin Mišić je sredinom druge polovine 19. veka upoznao i Lujzu Šulc, unuku nadzornika radova i glavnog zidara zgrade. Upoznao je, zavoleo i ubrzo je oženio. Pokazao je potonji vojvoda, proslavljeni ratnik sa Kolubare i Suvobora, da je sa Nemcima uvek znao. I u ljubavi i u ratu.

Ovakvih i sličnih zanimljivosti, detalja i događaja u povesnici Starog zdanja ima na pretek. Dovoljno je, recimo, izaći na jednu od mnogobrojnih terasa, možda baš na onu na kojoj se jedne prolećne noći odmarao i knez Mihailo. Sećanja kažu da je ovde lečio ljubavne jade i da je baš na njoj napisao stihove svoje čuvene pesme „Što se bore misli moje?" Hroničari dvorskih dešavanja i vladarskih ljubavi nisu pouzdano odgovorili da li je tom prilikom mislio na bivšu suprugu Juliju Hunjadi ili na buduću verenicu Katarinu Konstantinović. Međutim, uvereni smo da bi mu danas, kada bi kojim slučajem ponovo sedeo na istoj terasi, misli bile zaokupljene nečim sasvim drugim.

Zbog svoje arhitektonske vrednosti, kulturnog značaja i istorije, Staro zdanje je zajedno sa Bukovičkim parkom proglašen za spomenik kulture od republičkog značaja. Nažalost, pokazalo se da je ova odluka, kao i mnogo puta do sada, bila fatalna. Zato bi verovatno najbolje bilo da država prestane na ovakav način da „štiti" svoju prošlost i svoje vrednosti. Ako već ne zna, ne želi ili ne može da ih sačuva, neka barem to prepusti nekom drugom...

Vlada Arsić