09. 08. 2009

PRESS

Slobodna zona hašiša i seksa

Tokom svog boravka u Amsterdamu reporter Pressmagazina se otisnuo u čuvenu četvrt crvenih fenjera, u kojoj ne samo da se susreo s najlepšim prodavačicama ljubavi, već je otkrio holandsku političku korektnost na delu, i to u razgovoru s albanskom prostitutkom koja mu je otkrila da su Srbi najbolji ljubavnici

Amsterdam je grad neverovatnih kontrasta. Počevši od neverovatne pojave da kroz centar grada, koji svojom arhitekturom nije otišao iz 17. veka, projuri tramvaj koji izgleda kao da je izašao iz „Ratova zvezda", pa sve do dnevnih šetnji očaravajućim kanalima i posete muzeju Van Goga ili Riksmuzeju (prilikom kojih i najveći laici za umetnost pronalaze u sebi određeni artističko interesovanje u živom susretu sa Vinsentovim „Suncokretima" ili Rembrantovom „Noćnom stražom"), koje uveče prerastaju u razvratni provod turista u čuvenoj ulici crvenih fenjera, gde žene lakog morala za laki keš nude vrhunsko seksualno zadovoljstvo. Baš kao i u kofi šopovima, jednako čuvenim amsterdamskim lokalima u kojima se nesmetano i potpuno legalno „uživa" u čarima biljnih opijata tipa hašiša, marihuane, skanka, šita... Iako se u većini turističkih vodiča posvećenih Amsterdamu u prvi plan stavlja bogata muzejsko-istorijsku ponuda, a red lajt distrikt i kofi šopovi pominju tek kao činjenica koja postoji, u praksi svaka poseta Amsterdamu se ipak završava baš tamo, što ga čini gradom koji bi svaki mlad muškarac morao da poseti pre nego što se odluči za nešto što se zove brak.

I dok je za većinu Evropljana, pripadnika srednje klase, odlazak na vikend u Amsterdam jednako izvodljiv kao odlazak kod babe na selo, za prosečnog mladog čoveka sa ove strane šengenskog zida, zbog viznih procedura, „Jatovog" monopola na beogradskom aerodromu koji ne dozvoljava pristup lou-kost kompanijama i niskog standarda, uz vrtoglavo visoke cene u Holandiji, put u Amsterdam dođe kao „ljubav na prvi pogled" - dogodi se jednom u životu, ili ni tada. Način da se dođe u Amsterdam ipak postoji. Najvažnije je da se put planira nekoliko meseci unapred, kako bi se obezbedile što jeftinije avionske karte i cene smeštaja u hostelima. Inače, lou-kost avioni su dostupni iz Temišvara, Budimpešte, Beča, Zagreba, a za neke destinacije čak i iz Osijeka. A karta sa svim taksama i dodatnim troškovima može da košta od 25 do stotinak evra, u zavisnosti od kompanije i trenutka kada se let rezerviše. Da je Amsterdam, pre svega, grad vikend turizma pokazuje to što cene smeštaja, koji preko nedelje košta do trideset evra za noć, preko vikenda rastu čak do 70.
Po dolasku na centralnu stanicu u Amsterdam, prvi utisak ostavlja kosmpolitski karakter grada, zbog čega ga zovu i „Beneton siti" (zbog „ujedinjenih boja", slogana ovog italijanskog proizvođača odeće). Smeštaj smo našli u jednom hostelu neposredno u blizini centralnog gradskog Dam trga i naravno De Valena - najpoznatije ulice crvenih fenjera u svetu. Za ne baš malu cenu dobili smo sobu koja je više ličila na manastirsku keliju. Komfor je nešto što treba zaboraviti u Amsterdamu, naravno, ako nemate mnogo keša sa sobom.
Takođe, odmah se vidi da je Amsterdam, kao najveća luka u ovom delu Evrope, uvek bio stecište ljudi sa svih meridijana koji iskorišćavaju jednu noć u gradu „za sve pare". Dvostruku prirodu grada najbolje ilustruje Oud Kerk, najstarija crkva u Amsterdamu, koja je sagrađena početkom 14. veka i predstavlja jedan od najznačajnih kulturno-istorijskih spomenika grada, a okružen je izlozima sa prostitukama, i to onim koje svoje mušterije traže među ljubiteljima bizarnog seksa - od žena „sa prekomernom težinom" do krupnih devojaka sa alatkom među nogama.

Provod u De Valenu najčešće počinje u kofi šopovima (što će se kasnije pokazati kao velika greška). Ranijih godina kofi šopovi su bili kao regularni kafići, sa menijima i kelnerima koji vam donose željeni džoint. U poslednje vreme, amsterdamske vlasti pokušavaju da obuzdaju konzumiranje lakih droga, pa se sada kupovina trave odvija za šankom, čime se suština nikako ne menja. I dalje se na meniju nalazi više desetina sorti različite jačine i dejstva.
- Je l' imaš nešto za smejanje - pitaju momka sa „rastaman" frizurom za šankom „Buldoga", jednog iz lanca kofi šopova koji se hvali da je prvi u Amsterdamu.
- Imam pravu stvar za vas. Ali ako hoćeš da se smeješ, moraš da budeš „fani gaj" - duhovit je.
U De Valenu kofi šopovi su uglavnom puni turista, a takvih lokala ima širom grada. Ako se zađe u mirnije delove grada, nije neobično videti dvoje mladih koji su izašli na sastanak i momka koji pokušava da zavede devojku dok im džoint prelazi iz ruke u ruku. A recimo, videli smo i jednog dekicu koji čita knjigu i puši travu. Totalni apsurd Amsterdama pokazuje natpis ispred jednog kofi šopa koji gleda direktno na Oud Kerk:
- Zabranjeno je pušenje hašiša u kofi šopu, ako se meša sa duvanom;
- Dozvoljeno je pušenje hašiša u kofi šopu, ako se ne meša sa duvanom;
Objašnjenje: Pošto je po zakonu zabranjeno pušenje na javnim mestima, logično da nije dozvoljeno stavljati duvan u džoint?!
Prema nepisanom pravilu, poseta kofi šopu se „seče" odlaskom u neki od mnogobrojnih pabova koji su uglavnom prepuni pijanih Engleza, a neretko i velike grupe njihovih navijača. Dok smo mi bili u pabu pod nazivom „Old Sailor", oko nas se okupila grupa navijača Sautemptona, koji je u to vreme igrao prijateljski turnir u Holandiji. Pijani Englezi su se celu noć drali, bez posebne melodike, da bi u kasnim satima krenuli u pohod na „red lajt" izloge.

Amsterdamski „red lajt distrikt" se sastoji od tri velike ulice kroz koje protiču kanali i mnogobrojnih malih uličica koje ih povezuju. Već se pri prvim koracima među fenjerima meša utisak pijačne atmosfere prostitutki koje navlače potencijalne mušterije i posete zoološkom vrtu, pošto kroz sokake De Valena prolaze čitave porodice s malom decom koje posmatraju eksponate u izlozima. Sve je začinjeno osećajem ulaska u vilu Hjua Hefnera, pošto većina amsterdamskih prijateljica noći, uz sve ograde da se o ukusima ne raspravlja, za prsa pobeđuje „Plejbojeve" zečice. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog daleko šireg izbora.
U izlozima se mogu pronaći devojke sa bukvalno svih krajeva planete. Mnoge od njih imaju problema sa engleskim jezikom, koji su savladale dovoljno za neophodnu komunikaciju - „fifti juros, faking end saking"... Pedeset evra je cena koja se čuje skoro u svakom izlogu. Tek poneka devojka, kojoj bog ili plastični hirurg nisu podarili zavidne atribute, primorana je da spusti cenu. One su često i najagresivnije, i nude najbolji seks po damping ceni. Za posebne želje dodatno se naplaćuje. Tako smo saznali da je za analni seks neophodno izdvojiti skoro prosečnu srpsku platu - dakle 300 evra.
Hodajući De Valenom i ne razmišljamo o tome kako je moguće da tu ima devojaka iz celog sveta, kada po holandskom zakonu prostitucija jeste legalna, ali država prostitutkama ne izdaje radne dozvole, što znači da bi time trebalo da se bave samo državljanke EU. Isto tako ne obraćamo pažnju na to što ima i dosta zatvorenih izloga, jer su lokalne vlasti prethodne godine odlučile da smanje broj aktivnih prostitutki za trećinu, niti razmišljamo o tome kako funkcionišu ti njihovi sindikati koji brane prava prodavačica ljubavi, niti lupamo glavu o tome da li je previsoka renta od 100 do 150 evra koje one plaćaju dnevno da bi zakupile jedan izlog za osmočasovno radno vreme.
- Ola papi... - hvata nas za rukav oskudno odevena Južnoamerikanka i na engleskom jeziku, sa akcentom kao Al Paćino u „Licu sa ožiljkom", poziva nas da uđemo unutra. Ono što najviše fascinira nekog ko prvi put oseti svetlost crvenih fenjera je to što u susretu sa profesionalkama one ostavljaju utisak iskrenog oduševljenja što su baš na vas naletele, uz neodoljive pozive da joj se pridružite u njenoj maloj odaji. Tako nas je u svoj izlog navukla jedna zgodna brineta, koja nas je iznenadila svojim poreklom. Kada je čula da smo iz Srbije, mlada Albanka nam je rekla da „srpski momci dobro jebu". Mada je ostavila utisak da bi nešto slično izgovorila i da smo rekli da dolazimo iz Zimbabvea ili sa Farskih Ostrva.

Kako bi izbegli situaciju u kojoj nas Albanka baca na krevet i vadi nam iz džepa 50 evra, tražimo izgovor u prethodnim posetama kofi šopovima, posle kojih nam nije baš do seksa. Na to se Albanka slatko ismejala i rekla:
- Pa šta misliš da si jedini? Osamdeset posto onih koji mi dođu su toliko naduvani da ne mogu ništa da urade.
To je jedini način da se objasni kako ove radne žene uspevaju da opsluže baš toliko mušterija za jedno veče, kao da su mašine. I upravo zbog toga, oni koji po drugi put dolaze u Amsterdam prvo idu u „red lajt distrikt".
Bezbednost devojaka je uvek zagarantovana, pošto za to brine grupa crnih nabildovanih momaka raspoređenih u svakoj uličici, a u sobicama imaju i po nekoliko alarma koje u svakom trenutku mogu da aktiviraju. Po svim ulicama su instalirane kamere. A ako bi u izlog ušao neko ko deluje agresivno, odmah bi bio izbačen napolje.
Na osnovu iskustava posetilaca izloga, uočili smo da je procedura vrlo slična kod svih devojaka. Veoma vode računa da ni u jednom trenutku ne dođu u direktan kontakt sa polnim organom mušterije, zbog čega ga pokrivaju papirom dok se ne postigne erekcija, niti muškarcima dozvoljavaju da dodiruju svoj polni organ, što uz žamor sa ulice često zna da ubije spontanost „vođenja ljubavi". Inače, u „red lajtu" postoji jedno pravilo koje nije pametno prekršiti. Zabranjeno je slikanje izloga. Ako, pak, pokušate da škljocnete aparatom, prvo devojka počinje da divlja, a potom vas poseti i pomenuta grupica nabildovanih afrikanaca, čiji je pogled dovoljan da se na aparatu dugme „delete" pritisne samo od sebe.

Najlepše devojke najčešće izazivaju i najviše pažnje, te se za neke mora čak i stajati u redu. U jednoj sporednoj ulici našu pažnju zaokuplja visoka Afrikanka, ispred koje stoji desetak pijanih Engleza. Ne baš džentlmenski, oni počinju da je vređaju, ali ona im ne ostaje dužna. Kao programirane, devojke znaju kako da reaguju na različite muškarce.
Interesantno je i da su i pored obilne ponude iz celog sveta, našu pažnju najviše zaokupljale devojke za koje se ispostavilo da dolaze s Balkana. Tako na raskrsnici dve malene uličice, veliki izlog ima jedna prsata plavuša, pored koje svi prolaze sa jezikom do poda. Rekla nam je da je iz Rumunije. Na devojke iz Srbije nismo naišli, pretpostavljamo zbog toga što se one na zvuke srpskog jezika „prave Engleskinje".
Ali, kada smo prošli izlog prsate Rumunke, začuli smo muziku i jedan autentični srpski narodnjak sa takvim zavijanjem da bi se i Saša Popović zamislio da li bi ga pustio u svoj „Grand".
Kada smo prišli izlogu iz kog se čuje muzika, videli smo jednu Bugarku sa kasetofonom. Džabe je bilo svako pitanje, jedino što smo čuli od nje je: „Košta pedeset".    

Veljko Miladinović