08. 11. 2009

Press

Raskopčavanje mita

Srbija u blogerskoj mreži

Iako je danas sve više blogova i blogera u Srbiji, tek se očekuje da ovakav način komunikacije dobije društveni značaj kao u Americi, gde je baš preko bloga otkrivena seks afera „Monika Levinski"

Sve više anonimnih ljudi ima potrebu da preko bloga na internetu podeli sa ostatkom sveta ono o čemu razmišlja. Ovu vrstu onlajn dnevnika može da piše bilo ko i o bilo čemu - dokona domaćica može da piše šta je juče kuvala za ručak i da li je možda loše spremljeno jelo razlog što muž opet nije bio zainteresovan za seks, neki stručnjak može da piše o onome u šta se odlično razume, a mnoge poznate ličnosti imaju svoje blogove, pa čak se i sve više kompanija na ovaj način oglašava na netu.
Mnogi blogeri su udruženi i nastupaju kao zajednica na nekima specijalizovanim sajtovima, a dosta njih ima i svoje lične veb-strane. Neki od anonimnih blogera polako postaju zvezde, najpre među svojim kolegama, ali i šira populacija postaje zainteresovana da ih čita.
Oni kojima je ovaj način komunikacije stran pitaju se zašto ljudi uopšte pišu blog? Jedna blogerka, inače novinarka, kaže da blog piše jer na taj način može da izrazi svoje lično mišljenje, što inače u novinarskim tekstovima ne može, jer mora da bude objektivna.

- U blogu sam ja na prvom mestu, a kada pišem novinski tekst, onda sam na poslednjem jer prednost imaju moji sagovornici. Blog pišem i kako bih običnim ljudima pokazala kakve su zaista neke javne ličnosti i da nisu baš onakve kakvim ih oni vide preko medija, a kao novinar mogu da im se približim i da ih predstavim onakvim kakvi zaista jesu, što vrlo često nije onako kako ih javnost vidi. Preko bloga nekada šaljem i ličnu poruku, kada sam recimo zaljubljena, a znam da će ta osoba pročitati moj blog. Za mene je blog prostor u kojem mogu da radim šta hoću i pišem šta hoću, kao moja soba i lični prostor. Prednost bloga je i ta dvosmerna komunikacija jer od čitalaca bloga dobijam komentare, čujem njihovo mišljenje, a tako bolje upoznajem sebe. Dobro je što postoje komentari, jer mislim da, zahvaljujući njima, postajem bolja osoba - kaže blogerka sa jednog od najčitanijih sajtova u Srbiji.

Prvi blogovi u Srbiji nastali su tokom 2003. godine. Prema istraživanju kompanije „Fokus" iz novembra 2007. godine, više od osam odsto stanovništva u Srbiji je pratilo blogove, a najnoviji podaci kažu da ih trenutno oko 10 odsto populacije čita. Procene su da je u Srbiji u 2007. godini bilo više od 10.000 blogova, do kraja 2008. godine više od 20.000 blogova, a sada ih je oko 50.000. Međutim, u Makedoniji ih ima pet puta više, a u Hrvatskoj čak oko 500.000. Iako raste broj blogera i njihov uticaj kod nas, u svetu je blogovanje daleko uticajnije jer može da se na tome zaradi, a i da se razotkriju i pokrenu neke veoma bitne stvari.

Mnoge poznate ličnosti u svetu imaju svoj blog, kao što je recimo osnivač najvećeg internet aukcijskog sajta „Ibej" Pjer Omidjar ili popularni britanski kuvar Džejmi Oliver, a britanski „Gardijan" svake godine dodeljuje godišnje nagrade za najbolje britanske blogere. I teniserka Jelena Janković je pisala blog na zvaničnom sajtu WTA organizacije, i to za vreme trajanja mastersa u Madridu 2007. godine.
Već nekoliko godina unazad, zbog ogromnog uticaja koji blog ima, koristi se i kao jedno od sredstava borbe u političkim kampanjama za pridobijanje blogerske populacije, a neki američki političari od 2001. godine na ovaj način komuniciraju sa običnim ljudima o njihovim problemima.

Teofil Pančić, novinar i publicista, nedavno je u emisiji „Utisak nedelje" istakao da on lično smatra da su forumi i blogovi, kao globalna forma i fenomen, obično smeće, a posebno kod nas. Dodao je da za ono što se piše po forumima, blogovima i u komentarima elektronskih izdanja samo sekundarnu odgovornost imaju oni koji pišu, a primarnu medijske kuće i urednici, jer to dozvoljavaju. Takvu vrstu pisanja nazvao je, između ostalog, i „verbalnim prolivom". Zajednica srpskih blogera ne bi se složila sa njim iz mnogo razloga, a Dejan Ignjatović, jedan od urednika bloga na Pressovom sajtu, kaže da je njegova izjava „uvođenje u diktaturu". I pored gomile tračerskih blogova i onih kako ih neki nazivaju „piškila sam, kakila sam blogovi", na kojima se pišu teme koje zanimaju uski krug čitalaca, kao što su rodbina i prijatelji blogera, ima i vrlo ozbiljnih i uticajnih.

Kolika je snaga, moć i uticaj bloga najbolje ilustruje primer seks afere između bivšeg američkog predsednika Bila Klintona i Monike Levinski, koja je otkrivena zahvaljujući jednom veb-blogu. Kada je 17. januara 1998. godine Met Dradž, „trgovac spletkama" sa interneta, stavio na mrežu priču, počela je najsenzacionalnija sezona skandala u istoriji predsedničke vlasti u SAD. Dradž je objavio da je nedeljnik „Njuzvik" izbacio iz broja članak o intimnim odnosima predsednika Klintona sa bivšom stažistkinjom Bele kuće. Sledećeg dana, Dradž je objavio i ime stažistkinje - Monika Levinski. Ugledni mediji tu informaciju nisu uzeli za ozbiljno, ali su ubrzo i oni objavili da se Klinton nalazi pod istragom zato što je podsticao druge da lažu, a sve da bi sakrio skandal. Čitavu godinu je ta epizoda zauzimala centralno mesto na prvim stranama štampe. Met Dradž je u pokušaju da postane novinar osnovao svoj sajt i blog, a danas važi za kralja senzacija i širenja glasina, a mrežu saradnika ima širom Amerike, koji mu doturaju informacije i tračeve. Posle objavljivanja najveće seks afere u političkim krugovima, njegov sajt dnevno čita nekoliko miliona ljudi.

Ana Sam, kasirka u francuskom supermarketu „Leklerk", počela je da piše knjigu lečeći svoje frustracije sa posla na blogu. Pisala je o svojim šefovima, koji su je kritikovali jer se dovoljno ne smeje, neotesanim kupcima, o bicepsima koji su provirivali ispod majice, mušterijama koje je zaticala kako vode ljubav između rafova, sprečavanju krađi žvaka.... Sa posetom od skoro milion čitalaca dnevno, njen sajt je doživeo ogromnu popularnost, donoseći iz minuta u minut dogodovštine iz francuskih supermarketa. Tako je za njega, posle kasirki širom Francuske, čuo i izdavač. Zahvaljujući blogu, od kasirke sa desetogodišnjom karijerom postala je pisac popularne knjige „Stradanje kasirki", koja je prodata u više od 100.000 primeraka i prevedena na deset jezika. I, naravno, zgrnula je veliki novac.
I srpski blogeri iz Bora, koji važe za jedne od najčitanijih, pre nekoliko godina su se organizovali i uspeli da spreče navodni besplatni koncert Zdravka Čolića u njihovom gradu. Blogeri su objavili dokument iz kojeg se videlo da koncert u stvari nije besplatan i da će građanima isterati iz džepova priličnu svotu novca. Građani su se, potpomognuti blogerima, pobunili, pa je na kraju koncert otkazan, a novac sačuvan. Bio je to još jedan pozitivan podvig blogera!

Dragan Varagić, poznat u blogerskim krugovima i aktivan na sajtu Dejanvaragic.com, kaže da su blogovi na internetu veoma vidljivi i da se informacije sa njih brzo šire. U Srbiji su najčitaniji tehnički blogovi, a većina, čak 90 odsto, nema nikakav uticaj.
- Sa blogovima u Srbiji je isto kao i sa klasičnim medijima. Više od 90 odsto nema uticaj, nisu čitani i nisu okej. Uticajnim blogom se smatra onaj koji postane mejnstrim i sa kojeg se informacije prenose u klasične medije. To se sve češće dešava kod nas, pa novinari na blogu saznaju neku informaciju, a potom je plasiraju u medije, ne navodeći da je blog izvor. Recimo, na blogu Kradimamu.com možete videti puno primera kako klasični mediji kradu sa blogova i veb-sajtova - kaže Varagić.

Dejan Ignjatović, jedan od urednika bloga na sajtu Pressonline.rs, kaže da su blogovi u Srbiji postali aktivni poslednjih nekoliko godina. Poznato je, međutim, da su još za vreme bombardovanja 1999. godine iz Srbije u svet odlazili izveštaji o tome kako izgleda život dok padaju bombe, što su strani mediji objavljivali u formi bloga tipa „život u skloništu". Postoje javni blogeri i anonimni blogeri, kao i javni blogovi i privatni blogovi. Široj populaciji poznatiji su javni blogovi, a najčitaniji su oni na Pressovom i na sajtu B92. Ipak, on smatra da i u pogledu blogova kaskamo za svetom, što i ne čudi, ako se zna da Srbija, pored Albanije, ima najmanji broj kompjutera i internet korisnika.
- Blogovi su relativno čitani u Srbiji, iako mnogi ljudi još ne znaju šta je to. Suština bloga je da autor napiše nešto što će zainteresovati ljude da nastave da ga čitaju. Potrebno je da znaš o čemu pišeš, ali i da pokazuješ emocije, zbog čega su neki upravo čitani, a drugi ne. Pisanje bloga omogućava dvosmernu komunikaciju između autora i čitalaca. Čitaoci reaguju, kritikuju, a retko kad i pohvale - kaže Ignjatović.
Koliko će uticaj bloga biti u Srbiji tek ćemo videti u narednih godinu dana. Dragan Varagić kaže da kada se bude desilo nešto slično kao u Hrvatskoj gde su blogeri uspeli da spreče donošenje jednog zakona, i ovde će svima pažnja biti skrenuta na blog. On očekuje da će i naši političari u prvoj sledećoj kampanji početi da koriste internet, a da će blogovi tada iskočiti u prvi plan.

A.M.