31. 01. 2010

PRESS

Mi jurimo one čija kapija vredi više od našeg kampa

Ekipa Pressmagazina prošla obuku PTJ-a, naše najelitnije jedinice, koja ovih dana juri za najvećim narko-bosovima Balkana, ali i pomaže preživelima u paklu Haitija

Ekipa Pressmagazina uputila se u Lipovicu, bazu Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije (PTJ), da vidi kako izgleda jedan dan autentičnog srpskog specijalca iz jedinice koja je ovih dana u centru pažnje, od jurnjave za velikim narko-bosovima do spasavanja ugroženih na dalekom Haitiju. Stižemo u rano jutro i po debelom minusu, već razmišljamo da možda i nismo izabrali baš najbolje vreme za dolazak. Pogodili smo dan kada se testiraju specijalci. Atmosfera u bazi je napeta.
Dočekuje nas pukovnik Goran Dragović, komandant PTJ-a. Iako nam kaže da PTJ nije neka firma kojoj je potreban marketing, daje nam dozvolu da provedemo jedan dan sa najjačim srpskim specijalcima. Ali postavlja nekoliko uslova. Prvi je da sa njima provedemo dan po principu - šta jedu oni, jedemo i mi, šta rade oni, radimo i mi. Uz to nas mole da ne objavljujemo imena specijalaca i, ako je moguće, da vodimo računa da im se lica ne vide jasno na fotografijama. Iz bezbednosnih razloga.
- To su momci koji rade i na tajnim i rizičnim zadacima, ne bi bilo dobro da ih neko prepozna... - kaže komandant.
Protivteroristička jedinica MUP, inače, sastoji se iz četiri tima. Prvi tim je specijalizovan za urbanu varijantu i rešavanje najsloženijih situacija otmica voza, aviona i autobusa, drugi tim zadužen je za rad u urbanim uslovima, ali i za podvodne diverzije, hapšenja na vodi i slično. Treći tim čine specijalisti za ruralnu sredinu, a kada je potrebno obezbeđivati VIP ličnosti angažuju se PTJ-ovci iz svih timova. Postoji i četvrti tim, koji se koristi za vatrenu podršku. Kažu da je on prepoznatljiv po „hamerima".

Pošto su svi timovi u isto vreme na različitim mestima imali testiranje, nas komanda PTJ-a raspoređuje u treći tim, zadužen za ruralna dejstva. A prema rasporedu koji smo dobili, posle toga nam sleduje „druženje" sa VIP obezbeđenjem. Pukovnik Dragović nam najavljuje da ćemo imati ekskluzivu da se oprobamo „jedan na jedan" sa specijalcima koji čuvaju najvažnije ličnosti koje dolaze u posetu Srbiji. Kasno je za razmišljanje da smo možda malo preterali sa avanturizmom, protivteroristički dan ekipe Pressa počinje.
Za početak, šalju nas u magacin, da uletimo u uniforme. Jedan pogled bio je dovoljan šefu magacina da nam „uzme meru". Iz prve nam je pogodio veličinu uniforme. Osim čizama za ženski deo ekipe. Malo su žuljale.
- To su jedine koje imamo od manjih brojeva. U PTJ-u nema onih koji se oblače na odeljenju za decu - kaže.
Na ramena nam lepe amblem PTJ-a, njihov zaštitni znak sa mitskim bićem grifonom, koje ima telo lava, glavu orla i krila zmaja.
- Grifon je deo srpske tradicije i može se naći u brojnim srednjovekovnim manastirima. Simbolizuje zaštitnika ovih svetova - kažu nam.
Iako su PTJ-ovci jedinica MUP-a, dakle policajci, radni dan im je vojnički. Počinje se smotrom, uz sviranje himne i odavanje počasti državnoj zastavi.
- Mislim da smo jedina policijska jedinica koja održava ovakve smotre - kaže jedan od instruktora PTJ-a.

Posle smotre ide se na jutarnji futing. Za specijalce ništa posebno, klasičan sportski futing. Malo trčanja i malo vežbica. Tek da novinari ispuste dušu, ali nas instruktori održavaju u životu dovoljno da doživimo doručak. U kantini nas uz proteinski doručak sa jajima i sirom pripremaju za test koji će se održati.
- Da biste stekli kompletan utisak o tome kako izgleda naša obuka, morate da budete s nama jako dugo ili makar nekoliko dana. Mnogo je različitih vežbi. Testovi se stalno održavaju, momci moraju uvek da budu na vrhuncu forme. I fizički, ali pre svega psihički da budu spremni za izazove - priča nam jedan od instruktora u PTJ-u.
Nas je zadesio test preciznosti u gađanju pištoljem. Dobro je, pomislili smo, to i ne zvuči mnogo teško. Uzmeš pištolj, gađaš, pa šta pogodiš. I da se ispromašujemo, najviše što mogu je da nas izbace iz jedinice. Ali osmeh komandanta govori drugačije.
- Da vam odmah kažemo, mi ovde ne pravimo Jasne Šekarić. Ti koji mogu da stanu ispred mete, pa uz koncentraciju da pogode po hiljadu puta u desetku, neka idu na Olimpijadu. Nama trebaju oni koji će pod najvećim pritiskom da pogađaju direktno u metu. Zato se pre gađanja organizam podiže na najviši mogući nivo stresa, pa test počinje boksom, a onda prelazmo na „fizičko iscrpljivanje". Sada imamo i savremenu opremu za trening, koja simulira vrisak civila i lavež pasa. Jedan od testova izgleda ovako: specijalac sedi za stolom i rešava psiho-test, a pored njega je pas koji laje. Cilj je da vidimo ko se kako snalazi u takvim situacijama. Neki ljudi pod pritiskom daju manje od onog što objektivno mogu, a neki daju mnogo više. E, nama trebaju ovi drugi - priča komandant Dragović, odlazeći na redovne dnevne dužnosti. Ostavlja nas instruktorima. Sada smo samo njihovi i božji.

Upućujemo se prema strelištu, koje je udaljeno dvadesetak minuta vožnje od baze. Na parkingu vidimo nekoliko skupih i nekoliko, takoreći običnih, gradskih automobila.
- Ove, što kažeš obične, koristimo svakodnevno, a ova dobra kola su nam potrebna za akcije. Zamisli kako je to kad sa krntijom juriš nekog narko-dilera koji jurca u najnovijem „mercedesu". Stići ćeš ga - ali nikad. A i u tom društvu se odmah provali da je neko sa strane ako nije u dobrim kolima - kaže nam jedan PTJ-ovac, i dodaje:
- Slušajte, mi jurimo one čija kapija košta više nego izgradnja celog našeg trening kampa. Novinari ste, znate na koga mislimo...
Naravno da znamo. Ceo grad zna da su dan ranije PTJ-ovci bili u Šarićevoj vili u Novom Sadu. Ali o toj, kao ni o ostalim akcijama, neće ništa da kažu. Jer, kako kažu, takav im je posao.
- Naš zadatak u takvim akcijama je da obezbedimo ulazak kriminalističkoj policiji u određeni objekat. Mi, dakle, nemamo ulogu u istrazi, to je njihov posao. Ali, nikada se tačno ne zna ko može da sačeka policiju i zato idu specijalne jedinice - priča nam PTJ-ovac koga su zadužili „da nam se nađe". Vidimo da ima i neki „čvarak", dakle nije običan specijalac.
Oficir PTJ-a nastavlja:
- Naši momci su odlični. Sarađujemo sa stranim jedinicama, imamo odličnu saradnju i sa Francuzima i njihovom poznatom jedinicom RAID. I u poređenju sa strancima vidi se koliko su naši momci dobri. Iskusni su, ali je većini nedostajalo formalno obrazovanje. Zato smo svima za koje smo ocenili da imaju potencijala omogućili da završe školu, tako da je u protekle dve godine ogroman broj specijalaca iz naše jedinice na raznim fakultetima dobio diplomu. Nedavno smo poslali jednog našeg stručnjaka u Brisel na međunarodnu konferenciju o eksplozivu i dobili smo zahvalnicu što smo poslali tako kvalitetnog eksperta, koji je konstruktivan i inovativan - kaže naš sagovornik.
Nismo ni primetili, a već smo stigli do strelišta. Uzbuđenje polako raste. Približava se trenutak kada ćemo da osetimo kako to izgleda biti specijalac. Čovek bi pomislio da će na mestu gde se testiraju PTJ-ovci naići na poligone opremljene kao u holivudskim hitovima o Rambu, američkim „fokama" ili već nekim spektakularnim herojima. Međutim, nisu nas sačekali zidovi za preskakanje, konopci i slične skalamerije. Samo strelište.
- Podrazumeva se da su naši specijalci fizički sposobni za sve. Sada radimo psihološku pripremu. Desilo mi se da imamo zadatak da upadamo u objekat gde otmičar drži taoce. Specijalac mora da bude smiren, da ne ugrozi život taoca u takvoj situaciji. Ili u situacijama kada pucaju na nas. Tada je važno da budeš precizan. Ipak, najveći stres se ne može simulirati. A to je strah za svoj život. Svako se plaši. Ko kaže da se ne plaši - taj laže. Ali mi vežbamo da taj strah kontrolišemo i taj adrenalin upotrebimo u borbi - kaže nam instruktor.
Tako su PTJ-ovci svojevremeno u Banovcima uspešno izveli veliku akciju hapšenja otmičara. Kako kažu, da je u pitanju bila obična otmica, ne bi imali mnogo problema, jer se sa tim sreću stalno. Ovoga puta, trebalo je da se spase i dvogodišnje dete. Za to su dobili i međunarodna priznanja.

Kao što nam je rekao komandant, test počinje boksom. Za početak, odlučujemo se da pogledamo kako to rade pravi profesionalci. Boks je ovoga puta malo modifikovan.
- Imate i malo sreće. Pošto je temperatura ispod nule, neće biti boksa „jedan na jedan". Pratite ovog i videćete šta treba da radite - kažu nam pre nego što je jedan specijalac počeo sa svojim testom.
Kada smo videli šta je zamena za boks, i nije došlo baš do velikog olakšanja. Momak u uniformi je legao na zemlju, a dvojica su ga napala sa velikim sunđerima. Jedan ga je napao s nogu, a drugi prema glavi. Specijalac mora udarcima nogama i rukama da odbija sunđere od sebe, dok mu za to vreme treći sklanja ruke i udara ga po glavi. I tako trideset sekundi. Posle toga, eksplozivno se radi deset sklekova, deset skokova i dvanaest trbušnjaka, a onda se trči do strelišta, gde izmoren i izmlaćen specijalac mora da napuni pištolj. I tek u tako stresnom stanju puca u metu, a instruktori mu ocenjuju preciznost. Puca se na pet meta, koje se prelaze sprintom. Nakon pucanja, trči se pedesetak metara noseći sanduk od trideset kilograma. A kada se sve to završi, specijalci utrčavaju u hangar, gde ih čeka psiholog sa psiho-testom. I za sve to im se meri ukupno vreme koje ulazi u konačnu ocenu.
Kada se gleda sa strane, možda bi neko i mogao da pomisli da nije mnogo teško. Dok ne legne na zemlju.
Došlo je vreme da odradimo test, kaže nam instruktor. Čekaj, rođače, mislimo se, da pitamo instruktora da gledamo još malo. Na našu sreću, pojavljuje se jedan stariji specijalac, na oduševljenje trojice „boksera".
- 'Ajde pustite prvo njega. Ovo je naš veteran iz kosovskog boja - predstavljaju nam najstarijeg specijalca.
Vidi se da su prema njemu oštriji nego prema ostalima. Ali ni on im nije ostao dužan - odradio je svoje i više nego odlično:
- Vi njemu veteran, a on je sve odradio savršeno. Bolje radi nego neki od vas mlađih - komentarišemo stvarno impresivnu spremnost najstarijeg pripadnika borbenog tima PTJ-a. On se pravi da ne čuje, kako inače školuju PTJ-ovce da se ponašaju.
- Razbij ga! - viču. Dok se nas dvoje gledamo, oni se očigledno dobro zabavljaju.
Gde su baš sad našli da se napale, pre nego što mi dođemo na red.
Sada više nema nazad, došao je red na nas. PTJ-ovac zadužen za „pesnice" nam kaže da je i njemu lakše što nema pravog boksovanja.
- Da vidiš na minus pet kako pucaju nosevi i arkade - kaže nam.
- Pa ti nemoj tako jako da udaraš - odgovaramo. U sebi, naravno.
Kaže nam da ne preteruje sa udaranjem kolega, osim ako se neko ne opusti mnogo.
Instruktor nam stavlja zaštitne naočare na lice i upozorava:
- Pazi, i nas instruktore ocenjuju. Ako padneš, i ja sam pao!
Dobro je počelo. Udaramo u sunđere, lupamo nogama. Ali onda momak zadužen za boks kreće „malo jače" da udara. Nije nam dobro. Onda smo, kao slučajno, promašili sunđer i zakačili ga po glavi. I saznali kakav je kad se neko „opusti". Nekako se završilo tih pola minuta pakla, a nama još nije bolje. Ustajemo sa zemlje i tek tada shvatamo šta znači taj stres o kom pričaju. Krv se u međuvremenu sjurila u glavu, jedva stojimo, a sad treba da se rade sklekovi. Već kod petog je zapelo, al' nekako izbrojasmo do deset. Pa i skokove i trbušnjake. Završavamo za vežbama, još nam se tresu ruke od onog kvaziboksa, a zaštitne naočare se skroz zamaglile.

I onda je došao red da se provere naše nišanske mogućnosti. Pucali smo na metu, ali smo više kao Laki Topalović na svadbi - pogađali vazduh. Izređasmo sve mete, poneku smo i pogodili, i došao je red na sanduk od trideset kila. Lagano smo ga zaobišli. Tada se treći član Pressove ekipe, onaj sa fotoaparatom, malo pravio pametan: „Zaboravili ste sanduk!"
Nosi ti sanduk od trideset kila, rekli bismo mu da imamo snage. Instruktor se smeje i kaže da smo prošli, iako nam vreme „nije baš najbolje".
Komandant PTJ-a nam se pridružuje. Ispostavilo se da nas je sve vreme posmatrao:
- Razmišljao sam se da li da vas ja uzmem u dril - uz smeh nam govori. - Ali vidim da ste se i ovako umorili. Gledam rezultate i mogu da vam kažem da ste prošli. Budite sigurni da ćemo vas pozvati na teren - očigledno prećutkuje nastavak: „ako nam bude trebao zapisničar ili neko da zakuva kafu".
Vraćamo se u bazu PTJ-a, a ispred ulaza vidimo romsko naselje, koje je nedavno gradska vlast iselila iz centra grada. Specijalci nam kažu da nikada nisu doživeli da ih neko tako pozdravlja kad krenu u akciju, kao što to rade njihove nove komšije.
- Kada smo imali dodelu novogodišnjih paketića za decu palih članova jedinice, odneli smo paketiće i u romsko naselje - priča nam oficir koji nas vozi u bazu.

Daju nam čaj da se ugrejemo i odmah prosleđuju u salu gde vežbaju pripadnici jedinice koji su specijalizovani za čuvanje važnih ličnosti. Čuvali su mnoge poznate goste koji su dolazili u Srbiju, od sportista do političara, ali su najponosniji na to što su obezbeđivali ruskog predsednika Medvedeva.
Kada smo ušli u salu, osetili smo se kao da smo došli na intervju sa Rokijem Balboom. Vidi se da je reč o iskusnim sportistima i borcima. U ekipi su šampioni Srbije u kik-boksu, K1 i drugim borilačkim disciplinama. Odmah nam je jasno da u sali postoje dve vrste specijalaca. Jedni su krupni i k'o od brega odvaljeni, dok su drugi sitni i vižljasti.
- Imamo krupne momke koji služe za zaštitu tela. A neophodni su nam i ovi sitniji, koji su brži, eksplozivniji i spremni za otvorenu borbu. Imamo šampione u gotovo svim borilačkim sportovima. Njima je velika satisfakcija da budu u našoj jedinici, jer kroz trening koji ovde odrade prolaze i pripreme za takmičenja. Ali zato su kod nas samo najbolji - priča nam njihov trener.
I došao je red na ekskluzivnu borbu. Prvo nas bacaju na parter sa jednim džudistom, a kada nas je on pretamburao, došli smo pred kik-boksera. Kažu da je nedavno izgubio jedno finale. Neće valjda na nama da iskali bes. Kreću lagano sparing udarci. Vidimo da masa navija za nas. Kao kad Farska Ostrva igraju protiv Brazila, pa se publika oduševi kad „ribari" pređu pola terena. Tako je bilo i kada smo našem „protivniku" zadali jedan udarac nogom. U njegovom svetu se to, ipak, zove bednim izgovorom za udarac, što nam je pokazao jednom nožnom poklapačom iz okreta.
Završavamo borbu u stilu „što me više bije, ja njega više štedim". Na kraju sve se završilo osmesima. Njihovim, što su se malo zabavili, našim, što smo preživeli. Posle svega, dobili smo zasluženi ručak sa specijalcima. Bliži se četiri sata, kada prestaje njihovo radno vreme. Naravno, to je samo kada nema akcije.     

Nataša Stojanović ,Veljko Miladinović