07. 02. 2010

PRESS

Srpska svetinja usred pustinje

U australijskoj nedođiji zvanoj Kober Pedi rudari 40 nacija traže dragoceni opal. Tu je, u jednom od napuštenih rudnika, i prelepa crkva proroka Ilije

Doći u određene delove Australije prava je avantura... Kako mi je moj srpski domaćin iz Perta rekao, on na takav put ne bi nikad krenuo bez dobre puške i najmanje dva telohranitelja. Jer nikada ne znaš šta te iza kog ugla ili krive ove ogromne zemlje čeka... Nemali broj njih prosto je nestao i nikada se nije saznalo šta im dogodilo. Ja sam, pak, krenuo naoružan željom da upoznam nešto novo i sa tolerancijom za različito. Sa nadom da će želja za znanjem pobediti opasnosti.

Moj auto nije bio pripremljen za takve puteve i toplotu. Uz pomoć još većih avanturista, koji u ovim predelima žive, organizovan mi je prevoz džipom, pa helikopterom, pa kamilom, do kuće porodice Hačinson, na hiljadu i trista kilometara od prvog većeg grada, kako bih se bolje upoznao sa pravim životom „tamo daleko iza leđa svetu". U porodici sa četiri člana, plus nešto stoke, primljen sam srdačno. Dvoje dece uzbuđeno je trčalo oko mojih nogu. Prvi sam stranac koga vide u životu. Svake nedelje majka ih vozi specijalnim džipom 300 kilometara do susedne farme, da bi se tamo družila sa drugom decom. Mala Mija ima samo osam godina, ali već ima svoj džip, bez sedišta. Vozi stojeći, a kada treba da menja brzine, saginje se ispod volana kako bi dohvatila menjač! Nema nikakve veze jer u tolikoj pustinji sledećeg automobila, pa ni drveta nema na stotine kilometara... Ovo dvoje dece redovno idu u školu - kutak u trpezariji posebno je određen za obrazovanje. Tu je kompjuter, a ispred kuće satelit. Poseban sistem školstva, takozvana škola u vazduhu. U velikim gradovima, u posebno opremljenim studijima, učitelji drže predavanja ovoj deci preko satelitskog interneta. Svoje učitelje i drugare iz „učionice", raštrkane po pustinji kao zvezdice na nebu, sreću jedanput godišnje u posebno organizovanim susretima.
Usred pustinje, u blizini pejzaža najsličnijeg Mesečevoj površini, nalazi se gradić u kome se kopa dragoceni kamen opal. Ovde se iskopa više od 70 odsto tog plemenitog kamenčića skupocenog kao zlato ali, uprkos tome, kopaju ga samo pojedinci. Veoma ga je teško naći i taj rizik je neprihvatljiv za krupne investitore. Zato je ovo i dalje mesto usamljenih rudara koji su došli iz svih krajeva sveta - više od 40 nacija, a tek njih nekoliko stotina, da ručno prevrću zrno po zrno zemlje tragajući za bogatstvom... Mnogi propadaju, ubijaju se, ne nalaze dovoljno ni da kupe hranu... Drugi zgrću milione čistom slučajnošću, ponekad ni ne tražeći ništa, tek slučajno se zagledavši u rupu u podu.
Teško je ovde živeti. Temperature su redovno iznad 50 stepeni, a ja sam imao sreću da budem kada je bilo „samo" 49. Zato se ne živi u kućama, jer bi se umrlo od vrućine. Umesto toga, rudari i ostali stanovnici iskopali su sebi rupe u zemlji ili, još češće, koriste napuštene rudnike da od njih isklešu dom. U tim rupama u kamenu temperatura retko prelazi prijatnih 25 stepeni, ali u te domove ni svetlost, kao ni signal telefona, radija ili televizije nikada ne dopiru. Po tim kućama ovom mestu su Aboridžini dali ime koje i danas nosi: Kober Pedi, udubljenja belaca.

Zabave i u ovim predelima ima na pretek, a omiljena je igranje golfa noću, svetlećim lopticama, kako bi se izbegle visoke temperature preko dana! Žive ljudi normalno i u ovoj nedođiji. A među njima i - Srbi! Mada nijednog nisam upoznao, svoj pečat su duboko utisnuli u ovaj grad ili, bolje reći, u njegovo kamenje. U jednom od napuštenih rudnika nalazi se, ni manje ni više, nego - srpska crkva proroka Ilije! Otkud ova divna crkvica ovde niko nije znao da mi kaže. Turistički vodič mi je idiotski objasnio da „ovde ima mnogo nacija, pa im treba i srpska crkva". Sveštenika odavno nema, a izgleda ni Srba. Tužan Grk sa podužom bradom rekao mi je da Srbima, dok su bili ovde i tražili sreću u kamenu, nisu smetale ni temperature, ni pustinja, ni opasni gmizavci, ni zmije, dokle god za slavu i za Božić imaju mesto gde da odu da se pomole... Ja sam ovde zalutao baš na Svetog Savu i dok mi je duša treptala, prošao sam kroz tunel ispod srpske trobojke i grba, pored table na kojoj je na pogrešnom engleskom napisana donacija koju očekuju za ulaz u ovo zaista sveto mesto.
Nešto pre pomenutog Mesečevog prostranstva, naleteo sam i na „magnetsko brdo". Reč je o povišem brdašcetu ispod koga leže naslage raznih namagnetisanih metala. U njegovom podnožju sam isključio automobil, stavio ga u ler i, vučen magnetima, auto se sam popeo do vrha!     

Viktor Lazić