07. 02. 2010

Press

reporter pressmagazina na audiciji za "zvezde granda"

GRAND Medenica: "Ja vragolan i moj deda"

Osećam kako mi pogledi progorevaju odelo i peku me... Skidam naočare za sunce, prebacujem mikrofon iz ruke u ruku i ne čekajući da sleti u šaku počinjem: „Ja vragolan i moj deda, kud krenemo svet nas gleda. Dva mangupa, vidi jada, on nekada, a ja sadaaaaaaa..." Histerija. Čujem vrisku u publici, pa aplauz, kao kad Koštunica podvrisne na mitingu: „Kosovo je Srbija"!

Neće san na oči, majku mu. Kako ih zatvorim, prenem se, vrisnem i skočim iz kreveta kao da Seka, Stoja i Indira izvlače „trilere" kraj mog uzglavlja...
- Opet onaj košmar... - pita žena koliko da pita, odgovor zna. Potpuno me je obuzeo naizgled rutinski redakcijski zadatak: infiltracija među „zvezde Granda", i preuzeo kontrolu nad životom - više nisam svoj ako s vremena na vreme ne čujem nešto od Bore Drljače.
- Opet: penjem se na binu, prilazim mikrofonu, poklonim se i taman da zapevam, kad Saša Popović preskoči sto, ote mikrofon i poče da me udara s njim posred čela, vičući: „Nikad od tebe zvezda, glavati, nikad! Ajmo, sledeći..." A Era Ojdanić se nadvio nada mnom, smeje se i podvriskuje: „Dođi kod čika Ere u motel da kamiondžijama sa Ibarske pevaš „Ja vragolan i moj deda", dođi"...

- Nemojte, čika Ero, neću nikad više... - mucam... i tu se bunilo prekida, još samo u mraku odzvanja Popovićevo: „Nikad od tebe... nikad od tebe... glavati... glavati...!!!"
Možda sam, ipak, preterao s onol'kim živim jajima? Mislim, ako je jedno, kao što kažu, dobro za glas, biće da pola table ne valja za želudac?
- Neka to, nego što pojede i ona „kinder" deci, nesrećo... - supruga, agen (mi, zvezde, često koristimo tuđice u govoru - daje nam na noblesu), očigledno ne pratimo istu zvezdanu viziju, u kojoj nema mesta sitničarenju i čiji je modus operandi (jeste, baratamo i frazama) negdašnja revolucionarna: Svi za Grand i sve za Grand!
- Ccccc... Bože, bože, da li su i Mileta Kitića ovoliko saplitali na putu ka vrhu... - pitam, više sebe nego nju, stiskajući u rukama amajliju i izvor neopisive snage kojom ću pokoriti Dom sindikata i pronaći put od zlatnih cigli ka svom Ozu - bele čarape, neprolaznu vrednost koja je preživela sve inkvizicije i ponosno se održala na estradi.

Što se stajlinga, iliti, izgleda tiče, za njega se niko osim majke prirode i oca karikaturiste nije naročito pobrinuo, tako da nemam kome da zahvalim pred kamerama.
Sportska elegancija, što se ono kaže, dobijena ukrštanjem Srećka Šojića i Mitra Mirića. Važno je da se čovek u tome što nosi oseća prijatno i da ga to karakteriše. Ono da „odelo ne čini čoveka" mora da su izmislili proizvođači trenerki, jer je prosto nemoguće da ovakva persona nije odraz savršenog autfita...
- Odoh - pozdravljam s vrata okupljenu familiju. Iza krmelja u očima im vidim ponos i strepnju... ili im se to još spava?
Stižem pred dvoranu Doma sindikata dva sata pred početak prijavljivanja, nadajući se da ću biti među prvima, što otprilike i jesam - tih hiljadu i po do dve hiljade ljudi i ja...
- Kad, bre, stigoste svi, pa nije se pošteno ni razdanilo - pitam gospodina pred sobom u redu, očigledno fasciniranog markantnom pojavom koju predstavljam na ovom simboličnom minusu od jedva osam ispod nule.
- Ja u sedam, ali već je bilo njih stotinak pre mene... - odgovara, pokušavajući, iz meni nepoznatih razloga, da na tome i završi konverzaciju - strah od konkurencije, očigledno! Nisam ni tri minuta na estradi, a već vidim da neću imati previše iskrenih prijatelja na njoj.
Tja, to valjda i jeste usud nas zvezda - da nas mrze i da nam se dive.

Sreća, komunikativan i još s obe noge na zemlji lako uspostavljam novi kontakt, ovog puta sa tri devojčice što se zainteresovano smejulje gledajući me. Ima neke izrazite topline i saosećajnosti u tim pogledima... Pa, kolege smo. Ko će kome sutra zakucati na vrata vile da pozajmi šoljicu šećera, zrno soli ili 50.000 evra za novi projekat (jeste, tako zovemo CD), ako ne svoj svome?

- Ćao, mačke, da nemate možda hemijsku da popunim prijavu? Uzgred, ja sam Mihailo, ali zovu me Meda, Ekstra Meda ili jednostavno Lepi... - udica je bačena i reklo bi se - zagrižena.
- A jesi ti neki bolid ili si se iz zezanja tako obukao - dobro, malo tvrde pazar, reklo bi se da nisu iz Beograda pa im je verovatno frka od ovdašnjih šmekera.
- Sviđa vam se, a?! Hoćete da odemo negde na kafu da se malo raspevavamo, ima još vremena do početka - odgovaraju uglas da hoće, ali prvo da predaju prijave i uzmu broj, pa da ih sačekam ispred ulaza dok ne završe, i idemo negde u zezanje...
I čekao bih ih još pola sata, majke mi, ali više ne osećam prste ni na rukama ni na nogama. Mora da postoji još neki ulaz pred kojim sirotice stoje, isto se ovako smrzavaju i pokušavaju da shvate zašto sam ih ispalio?
Uostalom, mahnuću im sa bine kada završim sa interpretacijom sevdalinke „Kent tač dis" od starog majstora bosanskog melosa MC Hamera. Njima i još stotinama požudnih koje pogledom svlače ovo vuneno odelo sa mene, goreći da vide da li se iza anđeoskog glasa krije i božanski stas, telo vreteno, što bi estradni sabrat Željo Lane moje, tvoje i naše Joksimović rekao.

Sve može, samo čarape ne dam - amin! Što Samsonu kosa, meni „tenisice" - zdravo!
- Izvolite i srećno - završih i tu formalnost oko prijavljivanja i dobijanja rednog broja za nastup.
Brate, Elvise, ovo je za tebe - dižem broj uvis, u slavu preminulog ortaka iz Memfisa, čijoj udovici i detetu nameravam da prosledim prvi jači honorar, čisto da znaju da Ekstra Lepi Meda ceni i ne zaboravlja koliko je D king uticao na njegovu karijeru i muzičko obazovanje.
Dakle, 51A - naročit broj za naročit talenat, lepo od njih!
Javljam se u prolazu veselom društvancetu koje me već izvesno vreme ljubopitljivo skenira - il' bi da se slikaju, ili da biju... ili da slikaju kako biju, 'bem li ga?!
Masa je već premašila brojnost članstva, glasačkog tela i simpatizera G17 Plus. Jedva kroz koprenu duvanskog dima, prenatovarenih parfema i prenaglašenih ambicija razaznajem pravac ka ćenifi.
Klinci povraćaju u njoj, znam tu pesmu, nekada sam i ja nastupao pred istom publikom: vinjak, konjak, štok...
- Treba pomoć, bato - secam za rame suvonjavog balavca što tobož pridržava treštenog ispisnika, a jedva sebe drži na nogama.
- Kad se toliko nalizaste, klinci, nema još ni 11 sati?
- Ihaj, od ranog jutra pijemo! Prvo u vozu, pa ovde, ispred Doma sindikata, da se zagrejemo... - odgovara bledoliko provincijalče, s mozaikom iz želuca na košulji.

- Odakle ste, tatatatirci?
- Iz Loznice, što?
- Ništa, samo pitam. Je l' Branko Kockica zna da ste se izdvojili iz grupice ili ste vi iz teta Leontininog hora?
- Al' si duhovit! Imamo po 16 godina, znaš! A da nemaš možda 200 dinara na pozajmicu, da...
- Žao mi je, Palčice, stojim vam na raspolaganju za sve vrste nematerijalne pomoći: savet u vezi sa scenskim nastupom, odabirom pesama, interakcija sa publikom... ali lova - jok, kvari decu... - završavam kratku, ali sadržajnu unilateralnu posetu nusprostoriji.
Uveliko već vlada jagma za mestima u sali, ali puštam da prođe prvi talas, kao Keba vrebam iz pozadine... Kad ga već pomenuh, pitam se da li su „Rolingstonsi" ikad saznali koliko je aritmični brka učinio za popularizaciju njihove muzike, i roka uopšte, kod nas?
Znaš kad bi napunili „Ušće" da Draganče nije prepevao „U crno obojeno", nikad, pa ni tad! Mogao je Džeger u pauzi pesama da vikne u mikrofon: „Tenk ju, bradr Keba" ili da se revanšira sa „Bre gidi džanum" na engleskom, no...
Opa, eto napokon i nekog meni ravnog - čovek sa stilom, vidi se da drži do sebe i da, što voditeljke tok-šouova lepo kažu, ume to da iznese...
- Ekstra Lepi Meda, drago mi je, kolega - presrećem ga pred vratima sale, iz koje dobrano biju taktovi pesama prvih takmaca.
- Radomir....... (rekao je i prezime ali ga, i pored najbolje volje, nisam razumeo).
- Pre svega, čestitke na stajlingu: odelce, leptir-mašna, kožni šešir i cipelke za duboku vodu... - možda i jesmo direktna konkurencija, ali ne štedim komplimente, ima na zvezdanom nebu dovoljno mesta za obojicu.
Ko zna, možda padne i neki duet u budućnosti, ko onaj njanjavi Cetinski i Kareras...
- Hvala, takođe, gospodine! A, koji ste Vi broj - pita, pokazujući svoj kartončić sa cifrom, i to sitnom, za poštovanje: 37!
- 51A, pevam pa razbijam, samo da znaš! Ima još vremena, tek je sedmi, aj' da zaždimo po jednu - predlažem, predlog odbijen.

- Neka, 'ajde bolje da se proguramo i zauzmemo kakva mesta, očas posla ćemo i mi doći na red -tabanam za njim niz salu, privlačimo pažnju i zavidne komentare. Ako, ako, samo se vi smejte, videćete kad sutra nas dvojica budemo novi Cune i Tozovac, kajaćete se što ste dobacivali: „Vidi bluz braderse! A ko je stariji?"
- Je li, šta si spremio... - trže me Radomir iz meditacijskog raspevavanja. Sa bine zapomaže neko devojče, došlo čak iz Švedske da ovde falšira. Tamo je, valjda, zakonom zabranjeno, osim ako ne pevaš nešto od „Abe".
- Po 200 evra za svakog u žiriju... - hahahaha, al' se zbunio moj bijelopoljski sabrat.
- Šalim se, bre! Uvežbao sam, ali, ono, baš, nekoliko Mokranjčevih rukoveti, „Razbole se lisica" od Minje Subote, ceo opus braće Bajić i Karić... i za kraj pesmu koja me, ne znam zašto, noćima progoni u snu: „Ja vragolan i moj deda"! Ti, prijatelju?
- Imam neke svoje stvari pa hoću da ih prezentujem Saši i auditorijumu - sasu Raša i ode da zauzme čeku kraj stepeništa uz binu, još petoro ih je samo pred njim.
Nema kod Saleta labavo, koga provali da ne valja, opoziva već posle dva stiha. Ko se učini valjanim, pusti ga malčice da peva, ovlaš pohvali i opet - 'ajmo, sledeći.
Evo, baš je pohvalio jedno devojče za glas, a nagrdio za stas: „Ne može takva figura za televiziju", kaže, a publika zviždi.
- Isprazni salu, Sale, isprazni! Ko su, bre, oni da zvižde i preispituju tvoje reči! Šalji sve to kući pa da ja natenane pokažem šta znam. Isprazni salu! Danas ti udaraju na autoritet, a sutra će na vrata kuće, znam ja takve - takvi su glasali za Slobu, pa ga poslali u Hag... - dobacujem kroz salvu zvižduka, mada pojma nemam otkud mi rahmetli predsednik pade na pamet.

- Ja mogu 40 minuta bez pauze... - upuštam se u ašikovanje sa lepojkicom iz reda ispred, čim se stišala povika na Zevsa ovdašnje folk promisli.
- Molim - izobličilo se lice sa nametima šminke na sebi, kanda je pogrešno shvatila šta sam hteo da kažem?
- Da pevam! Toliki mi je repertoar, skoro da mogu bez uzimanja vazduha - ispravljam šta se ispraviti da i hitro prebacujem nogu preko noge da je dokusurim tajnim oružjem: „Belo ostaje belo, čak i posle toliko pranja"... prelazim prstima preko čarape, tek da nasluti kakva je zadovoljstva čekaju ukoliko pristane da joj kasnije pokažem grad i naselje na Bežnijskoj kosi u kojem žive neki od najpoznatijih pevača.
- Blago tebi! Aj' pusti me na miru, molim te - uuuuu, drska, takve volim.
- Izvini me, bejbi, uskoro će moj broj pa idem do bine, ali ne zaboravi da je 51A tu ako se predomisliš... - ostavljam odškrinuta vrata da ih prekorači kada se pokaje, a u međuvremenu stajem u numerički red, spreman za konačni randevu sa besmrtnošću.

- 51A... Mihailo Medenica iz Beograda, ... godina (dame i zvezde ne otkrivaju godine) - poziva Popović da se popnem na stejdž. Vidi se, ustao bi da me pozdravi aplauzom i stiskom ruke, ali ne ide zbog ostalih učesnika.
- Dobar dan! Jedan; dva; šes', šes'... - poslednja tonska proba pre nego što pustim glas. Tajac u publici. Osećam kako mi pogledi progorevaju odelo i peku me... Skidam naočare za sunce, prebacujem mikrofon iz ruke u ruku i ne čekajući da sleti u šaku počinjem: „Ja vragolan i moj deda, kud krenemo svet nas gleda. Dva mangupa, vidi jada, on nekada, a ja sadaaaaaaa".... tanana-na-na-na-na-na-naaa (onomatopeja sola na harmonici)...
Histerija. Čujem vrisku u publici, pa aplauz, kao kad Koštunica podvrisne na mitingu: „Kosovo je Srbija"!
Ovakav izliv emocija ova dvorana nije doživela ni u danima kada su savezni sindikalci u njoj predavali počasnu polutku predsedniku Titu, garantujem.
Da li da nastavim sa interpretiranjem interpretacija (preuzeto od starijih kolega sa estrade) ili da sačekam da se Sale oporavi od šoka?!
Ćuti on, ćute i ostala četvorica iz žirija.
Progovore li, zaplakaće, a muškarci to ne rade. Da li mi to rukom pokazuje da pevam još ili da siđem sa bine?
Da li da, ipak, priđem ja njima i zagrlim ih, čini mi se lakše bi im bilo?

Koliko da tražim za nastup na dočeku 2011. godine? Da li da se slikam obnažen za magazine koji mi to ponude? Toliko je pitanja u ovom trenutku bez odgovora, a žiri i dalje ćuti.
- Sledeći... - napokon progovori alfa i omega, ali ne diže glavu.
- Isplači se, majstore, biće ti lakše - mislim se, znajući da ne misli stvarno to: „Sledeći", ali mu se otelo.
Ko sledeći, kakav sledeći, nema sledećeg - zvezda je upravo rođena i u tom sazvežđu nema mesta za prethodne i sledeće!
- Svaka čast, brate - izvija se preko redova stolica predstavnik raspevane egipćanske zajednice da me pozdravi.
Pre dva minuta bih mu otpozdravio, ali sada ne mogu, ne ide više da budem toliko prisan sa običnim ljudima...
- Samo opušteno, mislim da prolazimo, Radomire - prilazim starom znancu da se pozdravimo i fotografišemo za istoriju, bilborde i reklamne kampanje.
- Ako ne pre, vidimo se kod gazda Milutina u Ofebahekirhenmethengladbahu kod Frankfurta, na gostovanju - zdravimo se, dok nam se putevi ponovo ne ukrste.
Još jedan pogled na svetla pozornice i neke od budućih kolega.
Izlazeći, čujem još nekoliko puta ono ritmično: „Sledeći", samo što više ne zvuči onako bojažljivo kao kad je meni bilo upućeno...
Spustite zavesu, ugasite svetla, prekinite šou, čemu sve - Elvis haz left d bilding...

Mihailo Medenica