07. 02. 2010

Press

Glavni junak batinanja iz Crne Reke prvi put za medije

Ekskluzivno: Artemije blagosiljao lopatu

Nemanja Radosavljević Keba, glavni junak video-klipa batinanja u Crnoj Reci, jedini je osuđen na dve i po godine zatvora. U ekskluzivnoj ispovesti za Pressmagazin objašnjava zašto je i kako postao žrtveni jarac, kako je od sporedne stigao do glavne uloge, ko je i zašto dobijao batine?

Sve je počelo kao prizor iz nekakvog horor filma: u trpezariji Centra za duhovnu rehabilitaciju narkomana u Crnoj Reci dvojica rmpalija drže žrtvu presavijenu preko stola, dok ga treći velikom pekarskom lopatom besomučno udara po zadnjici. Čuju se zapomaganje i jauci, ali izvršioci nemaju milosti. U maniru srednjovekovne inkvizicije, za počinjeni greh sledila je i odgovarajuća kazna. Celu scenu beleži i kamera mobilnog telefona, da bi snimak, mesecima kasnije, stigao i do televizijskih stanica.
Scene brutalnog prebijanja, koje su do tada užasavale i zabavljale jedino ljubitelje „Jutjuba" i interneta, prikazane su najširoj publici u originalnom, nimalo ublaženom izdanju. Javnost je zbunjena, šokirana i podeljena.

Mediji se, ipak, ustremljuju na one najodgovornije - najpre na Artemija, vladiku raško-prizrenskog, uz čiji blagoslov je kamp i osnovan, a zatim i na oca Branislava Peranovića, upravnika centra, koji ovo iživljavanje ničim nije sprečio. I dok vladika, kome ova medijska pompa stiže u najnezgodnije moguće vreme (još se nisu stišale kritike dela javnosti zbog uskraćivanja blagoslova američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu da poseti srpske svetinje na Kosovu) uglavnom ćuti, sveštenik Peranović se brani. Gostuje u raznim emisijama, daje nesuvisle odgovore i tvrdi da je centar veliki, da je broj štićenika ogroman (oko 200 narkomana samo u kampu u Crnoj Reci) i da zaista nije mogao da zna šta se sve u njemu dešava. Drugim rečima, da je znao, svakako bi reagovao.

Međutim, kada se nekoliko dana kasnije pojavljuje i snimak na kome je i sam prikazan sa lopatom u ruci, Peranović nestaje! Prestaje da daje izjave, mirno prihvata odluku vladike o razrešenju sa mesta upravnika centra i više se ne pojavljuje u javnosti. U međuvremenu, masovan dolazak u Crnu Reku najavljuje i stotine roditelja, onih čija deca tamo borave i koje je snimak, takođe, uznemirio. Za njima hitaju i novinarske ekipe, želeći, valjda, da prve zabeleže senzaciju i bes očajnih porodica, zabrinutih za bezbednost svojih potomaka. Senzacija, naravno, nije izostala, ali je bila potpuno suprotna od očekivane: umesto da se roditelji obruše na bezobzirne batinaše, ogromna većina se ustremljuje na poslenike javne reči i odlučno brani zaposlene u centru?! Iznenađenje je toliko da jedna koleginica, novinarka popularne televizije, zbunjeno zaključuje u svom izveštaju da podršku surovim metodama rada daju isključivo roditelji narkomana?!

Sve vreme, potpuno van događaja i daleko od žiže interesovanja, u kampu živi i radi Nemanja Radosavljević Keba, momak u crnom šortsu i zelenoj majci, glavni junak video-klipa koji se bez prestanka vrti na televiziji. Niko ga ne zove, niko se ne raspituje, niko čak ni ime da mu pomene. Jednostavno, sve do trenutka kada „glavne ribe" počinju da izmiču iz razapete mreže, on je periferna i krajnje nezanimljiva ličnost. Međutim, kako je priča trebalo bilo kako da se okonča, uskoro i on stiže na tapet. Novinari ga razapinju, policija hapsi, tužilaštvo ekspresno procesuira... Zbog fizičkog maltretiranja štićenika i još ponečega, što će se tek kasnije otkriti i pridodati, Radosavljević je osuđen na dve i po godine zatvora. Od periferne ličnosti, preko noći postaje glavni junak, žrtveni jarac kome će biti isporučen račun za sve ono što se događalo u ovom centru, ali i oko njega.
Do Nemanje Radosavljevića nije bilo lako stići. Prvi put kada smo ga pozvali i kada smo se predstavili, bez reči je prekinuo vezu. Tek kasnije nam je priznao da mu je prva pomisao bila: „Bože, šta li mi se još sprema". Ipak, bili smo uporni. Kada smo ga nedelju dana kasnije ponovo pozvali, zamolili smo ga da nas barem sasluša. Nije prekinuo vezu, ali je odbio da razgovara na tu temu. Popustio je tek posle trećeg poziva. Pozvao nas je u svoj dom, u selu Brajkovac nadomak Lazarevca. Kaže, valjda nam može verovati. Plašeći se da se ne predomisli, požurili smo istog jutra.
U kući nas je dočekala cela porodica, otac, majka, sestra i njena deca. Među njima je i vižljasta Nemanjina ćerka, desetogodišnja devojčica, koja kaže da je đak „pet, nula, nula"! Čestitamo na uspehu i sedamo. Atmosfera napeta, hladna, nelagodna... Razumite nas, kaže Vera, Kebina majka, od novinara nam ništa dobro nije stiglo.
- Ne branim sina, jer smatram da svako mora da odgovora za ono što uradi - led probija Nemanjina majka. - Međutim, kada su se pojavili ti snimci bili smo očajni. Danima smo gasili televizor, menjali programe, utišavali, šta sve nismo činili samo da unuka ništa ne primeti, da je barem toga poštedimo. Dobro je dete, dobar đak, zaista nije zaslužila sve ono što je do sada preživela.

A preživela je zaista mnogo. Začeta je u braku normalnih roditelja, a rođena kao dete heroinskih zavisnika. Majku je prvi put videla kada je imala četiri godine, a oca je viđala povremeno, uglavnom u centru u Crnoj Reci i kasnije u novopazarskom zatvoru. Odgajaju je baka i deka, ali joj je strašno stalo i do roditelja. Barem do tate, kada već ne zna šta joj se dešava sa majkom. Iako su pokušali da je zaštite od stravičnih prizora, mala je sve znala. Ili je, barem, naslućivala. Posledice svega su svakodnevne migrene, sa kojima se nosi baš kao i sa svim drugim što joj se dešavalo u životu.
- Pa dobro, Nemanja... - pokušavamo da celom razgovoru damo neki opušteniji i neformalni tok. - Da li je istina sve ono što smo videli, da li je u centru zaista bilo tako surovog ophođenja prema štićenicima kako je u javnosti predstavljeno?

- Bilo je batina, ako na to mislite - mirno započinje svoju ispovest momak koga su mnogi prozvali i „monstrumom iz Crne Reke". - Kada normalan čovek vidi takve prizore, razumljivo je što je zgrožen, što se pita da li je tako nešto moguće u savremeno doba. Međutim, oni koji dobro znaju šta je narkomanija, oni koji su problem sa drogom imali u svojoj kući, potpuno drugačije gledaju na sve to. Nama su u centar dovodili momke koji su bili živi kosturi, potpuno izjedeni heroinom, ljude koje je društvo odavno izbrisalo iz brojnog stanja i hladno pustilo niz vodu. Ne znam kako bi ljudi reagovali kada bi samo jednom videli snimak njihove krize, kada se živi raspadaju, povraćaju, imaju proliv, a ne mogu ni da se pomere... Tada je jedini lek da im satima masiramo udove, da ih bodrimo da ustraju, da što lakše izađu iz pakla. Kasnije, kada prebrode najteže dane fizičke zavisnosti, preostaje nam još teži zadatak, da ih izvučemo iz psihičke krize koja traje mnogo duže i kojom se niko u ovoj državi ne bavi. Upravo je ona i najčešći uzrok toga što se većina nikada ne izvuče iz čeljusti droge.

Nemanja nije psiholog, nije zdravstveni radnik, ali se u ovu bolest i te kako dobro razume. I sam je godinama bio heroinski zavisnik, a u Crnu Reku su ga doneli više mrtvog nego živog. Naravno, pre toga je i sam bezuspešno pokušavao da se izvuče raznim terapijama u državnim ustanovama, gde je danima „stondirao" nakljukan lekovima i raznim sedativima. Spas i novi smisao života našao je tek u Crnoj Reci. Ipak, zanimalo nas je u kojoj fazi lečenja se u centru primenjivala lopata kao efikasna terapeutska metoda.
- Ni u jednoj! - ubedljiv je Nemanja. - Nikada niko nije podigao ruku na čoveka koji je bolestan, kada ne zna sebe, kada mu se mora pomoći. Međutim, valja znati da narkomanija nije samo bolest zavisnosti, već često i bolest bezobrazluka. To je ono što većina roditelja dobro zna i razlog zašto su bili saglasni sa primenom sile. Fizičke kazne su primenjivane samo u ekstremnim slučajevima, kada je ponašanje štićenika bilo takvo da je ugrožavalo celu zajednicu. Šta biste, na primer, učinili kada se momak vrati sa vikenda i ponese sa sobom heroin, koji nudi i drugima? Sve ono što ste godinama radili sa jednim čovekom, neko vam sruši za svega nekoliko minuta iz čiste obesti. Ili, recimo, šta učiniti kada vam neko iz ne znam kog svog razloga ili bunta, nasred kuhinje, koju smo održavali da se s njenog poda moglo i jesti, izvrši veliku nuždu?
- Zašto ih jednostavno niste isključili iz zajednice?
- I šta biste time dobili? - pita se Nemanja. - Najmanji problem je bio da nekog udaljimo, da ga vratimo na ulicu i prepustimo na milost i nemilost narkomanskim piranama. Uostalom, takva pravila su i uvedena u Crnu Reku nakon svega što se desilo. Sada svako može da ode kada hoće, a rezultat je više nego porazan: čak šestoro mladih ljudi je zauvek napustilo centar, ali i život. Otišli su svojom voljom i ubrzo se predozirali. Nikada niko nije preneo snimak njihove sahrane, plač roditelja, tugu njihovih porodica. Valjda nije bilo dovoljno zanimljivo za medije. Sve su to roditelji dobro znali kada su se žestoko protivili mogućem zatvaranju centra. Sem toga, kada psiholozi i drugi zvaničnici pričaju o dostojanstvu ljudskih bića, o sprečavanju nečijih osnovnih prava, o slobodi i volji svakog pojedinca pa čak i narkomana, jednostavno ne znaju o čemu govore. Problem narkomana i jeste u tome što nemaju nikakvu volju, a pustiti ga da jednostavno ode samo zato jer on tako želi, isto je kao i kada bismo samoubicu na mostu branili od onih koji pokušavaju da ga spreče da skoči. Nekoliko njih jeste u Crnoj Reci dobilo batine, ali niko nije umro.
- Ipak - pitamo Nemanju - zašto ste koristili lopatu? Priznaćeš da deluje surovo i zastrašujuće.
- Samo deluje! - uporan je naš sagovornik. - Ali, razmislite... Lopata ima široku površinu, a koristili smo je tako što smo udarali po debelom mesu. Niko nije zadobio unutrašnje povrede, nikom nije naštetila, a imala je izuzetan vaspitni efekat i na ostale.
- Sveštenik Branislav Peranović se u prvom obraćanju javnosti branio da nije znao za takve metode, da bi svakako reagovao i da bi to na svaki način sprečio?
- Otac Peranović me je spasao iz mrtvih i biću mu na tome zahvalan dok sam živ - kaže Nemanja.
- Međutim, takve metode ne samo da je lično odobrio, već ih je i sam koristio. Štaviše, mislim da je sve rađeno i po blagoslovu vladike Artemija.
- Jedan odobrio, drugi blagoslovio... Međutim, naposletku si jedino ti ispao najveća žrtva?!
- Najveća žrtva medijske hajke su mladi momci koji su zauvek otišli sa ovog sveta. Ne sećam se da se iko oglasio po tom pitanju, da je iko od onih koji su iskazali toliku brigu za narkomanske patnje izrazio i saučešće njihovim porodicama.
- Kada su te uhapsili?

- Istog dana kada su se okupili roditelji, stigla su i tri policijska džipa - priča Nemanja. - Kada su čuli da traže mene, momci su me štiteći okružili sa svih strana. Prošao sam između njih i prišao inspektoru, koji me je upitao da li je bezbedno da njegovi ljudi izađu iz kola. Rekao sam mu da nema problema, samo da ne iznose dugo oružje. Sve ovo ispratile su i kamere Pinka, RTS, B92 i drugih televizija. Stigli su i neki ljudi iz ministarstva, koji su razgovarali sa ocem Dejanom, dok sam ja davao izjavu policiji. U međuvremenu, stigao je i otac Branislav. Svi zajedno obišli su ceo centar, zavirili u svaki ćošak, razgovarali sa članovima zajednice... Na tome je i ostalo. Zanimljivo je, međutim, da je isti inspektor i ranije dolazio u centar po prijavi jednog bivšeg štićenika. Bilo je to godinu dana uoči svih ovih dešavanja, a tada sam optužen za fizičko zlostavljanje. Prijava je poslata iz Lazarevca, ekipa iz Tutina je izašla na teren, razgovarala sa mnom i još petoro ljudi. Samo što su poslali dopis da nema osnova za pokretanje krivične odgovornosti, ista prijava je prosleđena i novopazarskoj policiji. I oni su izašli na teren, razgovarali sa većinom štićenika, od onih koji su preživljavali fizičku krizu, pa sve do onih koji su tu godinama. Zaključili su isto što i kolege iz Tutina, odnosno da nema razloga za krivično gonjenje. Štaviše, nakon uviđaja, prišao mi je i sam inspektor i lično čestitao na svemu što je tamo video. Na to sam već i zaboravio kada je sve krenulo iz početka.
Nemanja objašnjava da nije reč o momku sa snimka, već o jednom drugom, koga je zbog nekog izgreda zaista ošamario. Ostala mu je masnica na obrazu, ali mu je, i pored toga, odmah dozvolio posetu roditelja, koji su kasnije i pokrenuli čitav slučaj.
- Desetak dana nakon poznatih događaja, početkom juna prošle godine, dobio sam poziv od suda iz Novog Pazara, gde su me odmah uhapsili na osnovu člana 344 (fizičko zlostavljanje) i člana 178 (silovanje) - seća se Nemanja. - Bio sam zaprepašćen, ne toliko zbog lišavanja slobode, koliko zbog optužbe za silovanje. Jednostavno, kada prijave nisu prošle, čovek je rešio da malo i dosoli, pa se nakon više od godinu dana dosetio da je bio žrtva i nasilničkog ponašanja, odnosno, da sam ga nakon fizičke torture odveo u šumu i primorao na oralni seks! Inače, opšte je poznato da su narkomani patološki lažovi, da se ne libe ničega kako bi došli do cilja, a celu priču je gurala i njegova porodica, nadajući se masnoj odšteti. U pritvoru sam proveo četiri meseca, isto koliko je bilo potrebno da se okonča i sudski postupak. Iako je suđenje bilo zatvoreno za javnost, svaki put bi dva dana ranije uoči ročišta na B92 bila ponavljana cela priča. Štaviše, kada sam pušten na slobodu, informacija o tome je objavljena samo pola sata kasnije, pre nego što sam i stigao da o tome obavestim svoje roditelje. Koliko je ceo proces bio ishitren i namešten, potvrđuje i završna reč tužioca, momka koji me je sve vreme teretio, koji je pred sudom izjavio sledeće: „Hoću da se ovom prilikom zahvalim Nemanji Radosavljeviću što mi je spasao život, što danas sedim živ i zdrav pored moje majke i molim ovaj sud da ga osudi na što manju kaznu"?!

Nemanja kaže da je sudija tada počeo da se smeje, smejali su se čuvari i advokati, jedino njemu nije bilo do smeha. Pogotovo kada je izrečena presuda od dve i po godine zatvora za nešto što nije učinio.
- Tužilac nije podneo nikakav dokaz za zlostavljanje i sem mog priznanja da sam ga zaista ošamario, nije imao ništa - kaže Nemanja. - To priznajem i danas, ali ne i ono što nisam učinio. Teši me jedino reakcija samog sudije, koji mi je nakon toga prišao, izvinio se i rekao da se obavezno na presudu žalim Vrhovnom sudu?! „Tamo su pametni ljudi", rekao mi je neformalno, „znaće o čemu je reč, a ti se ubuduće kloni oca Branislava!" Da je bilo baš tako, evo živog oca Milivoja, bio je pored mene i može da potvrdi svaku reč.
Milivoje samo odmahuje rukom i kaže da je slutio da će mu saradnja sa Branislavom doći glave.
- Ne sporim da je Branislav na početku imao humanu i dobru ideju, da je mnogo ljudi spaseno u ovom centru, ali su mu izgleda pare kasnije udarile u glavu - kaže otac. - Počeo je da se ponaša bahato, na način koji ne priliči sveštenom licu, a to što se izmakao u stranu i svu odgovornost prebacio na nekog drugog dovoljno govori i o njegovom ljudskom karakteru.

Vlada Arsić