BELA PALANKA/KOSJERIĆ 09. 02. 2010

Press

U Beloj Palanci najniŽe, u KosjeriĆi najviŠe plate

I u najbogatijoj varoši grcaju

Žitelji Bele Palanke nemaju baš puno razloga da zavide Kosjerićanima jer se u obe varoši jako teško živi. U Kojeriću je dobro samo radnicima Cementare, ostali jedva preživljavaju

Najniže plate u decembru imali su zaposleni u Beloj Palanci, svega 13.932 dinara, a najviše u Kosjeriću 57.047 dinara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Ali, žitelji Bele Palanke nemaju baš puno razloga da zavide Kosjerićanima, jer u obe varoši život uopšte nije lak. To je zaključak koji se nameće posle istraživanja Pressa o tome kako se živi, po ovoj statistici, u najsiromašnijem, a kako u najbogatijem gradiću u Srbiji.

Statistika kao statistika, nešto otkrije, ali mnogo toga ostane u magli. Statistika potvrđuje da je u Beloj Palanci sve svedeno na puko preživljavanje, a da se inače preniska plata odnosi samo na one srećnike koji su zaposleni. Katastrofalna privatizacija je većinu ostavila bez posla i ikakvih izgleda da će naći neki posao.

Prodaju i stvari iz kuće

Prosečnu porodicu u Beloj Palanci možda bi najbolje mogla da predstavlja domaćinstvo Jovanović. U ovoj kući i glava porodice Zoran i njegova supruga Vesela ostali su bez posla posle loše privatizacije u fabrici „Budućnost".

- Više od 10 godina mi nemamo nikakva primanja. Za to vreme ja i supruga, oboje mašinski tehničari, radili smo sve i svašta, samo da bismo zaradili neki dinar, imali dovoljno novca za račune i para da sinu i ćerki finansiramo školovanje. Nadničarili smo i ja i supruga, kopali njive za dnevnicu, klali piliće kako bismo zaradili crkavicu, prodavali na pijaci kako bismo imali za goli život. Zadužili smo se do guše. Morali smo i stvari iz kuće da prodajemo. To je borba za opstanak u najbukvalnijem smislu te reči - kaže Zoran.

Njegova supruga Vesela kaže da ni sama ne zna kako su uspeli da iškoluju dva studenta.

- To znaju samo naša leđa i ruke. Ne znam kako bismo izdržali da nismo imali pomoć mog oca, kome smo pomagali u seoskim poslovima i na taj način obezbeđivali osnovne namirnice, meso, mleko, jaja i slično. Što je najgore, pred nama, ali i pred mnogobrojnim belopalanačkim porodicama, nije nimalo svetla budućnost. Već neko vreme primamo nadoknadu za nezaposlene od biroa po 15.000 dinara mesečno, tako da trenutno nekako uspevamo da sastavimo kraj s krajem. Uskoro ćemo izgubiti to pravo, a niko neće da zaposli ljude u godinama kao što smo ja i moj suprug, iako smo spremni da radimo sve moguće poslove. Što je najgore, ni naša deca, iako su završila visoke škole, nemaju posla - veoma je zabrinuta Vesela.

Odbornik u SO Bela Palanka i dugogodišnji novinar Nemanja R. Milošević kaže da porodica Jovanović deli tešku sudbinu mnogih belopalanačkih porodica.

- Tokom privatizacije od 9.000 stanovnika u samom gradu, čak 3.000 ostalo je na ulici bez ikakvih prihoda. Ti ljudi su u beznađu kako da prežive. Snalaze se nekako, ali je to minimum ispod minimuma. Sve su to ljudi sa 20, 30 godina radnog staža, pred kojima nema nikakve budućnosti jer je belopalanačka privreda spala na samo dve veće uspešne firme, Industriju obuće „Pavle" i Industriju mesa „SIM impeks" - kaže Milošević.

Mladi odlaze iz Kosjerića

A u „najbogatijem" Kosjeriću ni traga od nekakvog bogatstva. Naprotiv. Novinarka Pressa ostala je zapanjena prizorom sa pijace. Potpuno prazna. Ni kupaca ni prodavaca! Jedino je Miloje Vujanović, vlasnik jedine piljare na pijaci, istakao skroman asortiman proizvoda i cene. Kaže da je tako svakog dana.

- Ovde je pazarni dan petak. Tada prodavci popune do pet tezgi i naiđe nešto malo naroda. Radnim danima ponekad se desi da dođu dve žene i prodaju kajmak, sir i nešto malo zeleniša. Nema narod para - kaže Vujanović. Na pitanje kako to kada Kosjerić ima najviše prosečne plate u Srbiji, on odgovara da zaposleni u Cementari i u državnim preduzećima vade prosek.

U restoranu „Vujić", poznatom po dobroj hrani, nekoliko ljudi pije kafu i sokove. Sa platom od po 50.000 dinara, porodica bi mogla da izdvoji za ručak u kafani. Gostoljubivi gazda Petar Vujić rad je za razgovor.

- Dolaze gosti na ručak, ali su to uglavnom prevoznici. Retko dođe neka porodica na ručak. Uglavnom porodice naručuju roštiljsko meso da im se donese kući. Ali, ni toga nema mnogo. Nekada se u Kosjerići živelo mnogo bolje. Deca srednju školu upisuju u drugim gradovima, a ko ode na fakultet, više se ne vraća - kaže Vujić.

Knjigovođa Slobodan Milosavljević kaže da ne treba verovati statistici.

- Zbog takvog proseka plata koje drže Cementara i javna preduzeća uvode veće poreze u Kosjeriću, pa tako naš taksista plaća veći porez nego onaj u Beogradu. Do pre 15 godina u Kosjeriću je bilo zaposleno oko 4.500 ljudi, a sada oko 1.500. Najgore je to što mladi odlaze - kaže Milosavljević.

U najvećem marketu u Kosjeriću kažu da su najbolji kupci „cementarci", koji uglavnom kupuju velike količine robe, dok ostali kupuju samo ono što moraju.

Radnici „Cementare" u proseku primaju od 70.000 do 80.000 dinara. O tome kako žive niko od njih nije hteo da razgovora. Jedino nam je jedan rekao da njegova porodica dobro živi, idu redovno na letovanje, ponekad na zimovanje, mogu da priušte sebi da kupe cipele u Beogradu, ali da ne želi više o tome da priča jer su ljudi ljubomorni, pogotovo oni koji rade u tekstilnoj industriji i prodavnicama, koji primaju jedva po 15.000 dinara.  

A. ĆIRIĆ - Z. GLIGORIJEVIĆ