19. 07. 2009

PRESS

U nadnicu umesto na odmor

Ljudi su nekada bežali sa sela tražeći lagodniji život u gradu. Poslednjih godina nezaposlenost i potpuna besparica doprineli su da mnogi potraže sezonski posao i koru hleba na selu

Ono što doskora beše nezamislivo, polako postaje realnost: pritisnuti nestašicom, nezaposlenošću, besparicom i glađu sve više građana Srbije rešenje traži i nalazi na selu! I dok jedni traže način za definitivni odlazak iz grada, drugi se odlučuju da urbane uslove i komfor privremeno zamene radnim aktivnostima u voćnjaku ili na njivi.

Tako za nadnicu od 1.200 dinara berači malina u valjevskom kraju rade od jutra do večeri. Među njima je najviše radnika „Krušika", ali ima i studenata, nezaposlenih, pa čak i samih seljaka kojima je grad potukao letinu, pa sada, umesto da gazduju na svom imanju, moraju da rade na tuđem. Sigurna dnevnica, tri obroka i prevoz do kuće mnogima će pomoći da „zakrpe" rupe u skromnom porodičnom budžetu, da kupe deci knjige za školu ili da plate komunalije.

- U fabrici radim punih 30 godina, ali slaba vajda od toga - priča Nada Đukić iz Valjeva, radnica „Krušika". - Plata mala, a život skup, pa sam prinuđena da radim i ovaj posao. Imam petočlanu porodicu, pa sa dve radničke plate zaista ne možemo da sastavimo kraj s krajem. Doduše, ni ovde ne mogu da se zarade neke velike pare, ali nam, ipak, pomogne da preživimo.

Gazde na tuđem imanju

Nada kaže da malinu bere svakog leta poslednjih desetak godina. Kad počne sezona uzme odmor, pa umesto da ga provede na moru ili planini, zasuče rukave i pravac malinjak.

- Kada znate da nešto morate, nije teško - priznaje Nada. - Ali, može da bude i lepo. S obzirom na to da godinama zajedno beremo, osećamo se kao velika porodica, lepo se družimo i zabavljamo - kaže žena koja će uskoro preći na „novo radno mesto" - u kupinjak u selo Bukovica.

Slično misli i Milica Marković (40), koja radi u jednoj valjevskoj pekari. Umesto na odmor, došla je u malinjak.

- Teško vreme, od plate ne može da se preživi, pa je i odmor postao luksuz - kaže Milica. - Umesto da slobodne dane iskoristim da se odmorim, trudim se da zaradim neki dodatni dinar. Nadnicom sam zadovoljna, ali nas je kiša sprečila da zaradimo koliko smo planirali. Brala sam malinu i ranijih godina, ali i u ovom poslu ima nepoštenih ljudi, onih koji nam ostanu dužni i po nekoliko nadnica. Inače, svaki berač u proseku mora da ubere između 70 i 80 kilograma maline.

Među beračima ima i seljaka iz Dragijevice i okolnih sela.

- Muka nas je naterala na ovaj posao - kaže Zoran Obradinović iz okolnog sela Vragočanice, kome je ovo, zajedno sa suprugom Dragicom, prva sezona berbe maline na „tuđoj zemlji". - Imali smo veliki malinjak, ali se većim delom osušio, a ono preostalo je pobio grad. Nemamo izlaza, ovo nam je trenutno jedino rešenje. Imamo dvoje dece, mlađi sin ide u školu, a stariji radi. Iz ovog malinjaka sledeće nedelje idemo da beremo kupinu u Kamenici, tako da ćemo celo leto provesti u nadnici.

Najmlađa među beračima je Bojana Veselinović (20), koja je doskora radila kao prodavačica u jednoj valjevskoj trafici.

- Plata je bila svega 12.000 dinara, ali nam ni to nije redovno isplaćivano. Ovo mi je jedino rešenje, a branjem malina se bavim već tri godine - kaže Bojana.

Gazda Bojan Stanačić kaže da je zadovoljan ovogodišnjom sezonom, iako je rod maline bio duplo manji od očekivanog. Za svoje radnike kaže da su vredni i pošteni, a mnogi od njih godinama rade kod njega.

Tražio radnicu, našao ženu

- Pod malinom imam tri hektara - kaže Bojan. - U sezoni koja traje oko mesec dana angažujem tridesetak berača. Među njima je najviše ljudi iz okolnih sela i valjevskog „Krušika", a ovog leta bile su i dve studentkinje. Seljaci su malo iskusniji, lakše podnose teret, ali ljudi iz grada su vredni i hoće da rade. Dnevnica je bila 1.200 dinara, a malina se bere od osam ujutro do osam uveče. Radnicima su obezbeđeni doručak, ručak i večera, a tokom dana imaju i dve pauze za kafu. Što se tiče isplate, nikome nisam ostao dužan, pa zato i nemam problema sa radnicima kad počne sezona.

Problema sa radnicima ove godine nije imao ni Milan Petrović iz ariljskog sela Lopaši. Najpre zato što su kiše i loše vreme prepolovile rod u njegovom malinjaku, ali i zbog činjenice da je sve više raspoložive radne snage.

- Ranije smo malinu sadili samo na površinama koje smo mogli sami da oberemo, jer radnika nije bilo ni za lek - kaže Milan. - Kasnije su počele da dolaze izbeglice iz Bosne i Hrvatske, a poslednjih godina posao na selu sve više traže i varošani iz Požege i Užica. Zavisno od toga da li im je obezbeđena ishrana i prenoćište, dnevnica se plaća od 15 do 20 evra - veli momak koji je u jednoj od beračica pronašao i svoju sadašnju suprugu.

Da život i rad na selu mogu biti lepi i korisni potvrđuje i Užičanka Slobodanka Stamenković, koja već desetak godina obilazi obližnje plantaže.

- Rođena sam u gradu, a na selo sam odlazila kao dete samo tokom letnjeg raspusta - priča Slobodanka, koji svi zovu Cica. - Iskreno, nisam ni sanjala da ću iz grada ići na posao u njivu, ali se nemam na šta požaliti. Posao nije težak, solidno je plaćen, udišete čist vazduh i jedete domaću, zdravu hranu. Sem toga, i sama atmosfera „na radnom mestu" je nekako opuštenija, zabavnija i manje stresna nego, recimo, u Valjaonici bakra, gde sam svojevremeno radila. Ne bih imala ništa protiv da sezona traje celog leta, da berem na smenu maline, kupine, borovnice... A ko zna, možda i sama nešto zasejem na dedinom imanju u selu Kostojevići, koje je sada prilično zapušteno i zaparloženo.

S. Stevanović - V. Arsić