Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Inicijativa Pressa - Ulica za kneza Pavla ... Da li je ispravno da jedan od najvećih srpskih mecena nema nikakvo obeležje

17. 12. 2011.  - Autor: Miodrag Janković

U svetskoj umetnosti ostavio termin „Beograd tridesetih"

Knez Pavle Beogradu je poklonio evropski muzej kakav nikada, ni pre ni posle toga nije imao. U njegovo vreme otvoreni su sajmište, Skupština, jedini most preko Dunava, najvrednije građevine i spomenici

1
Pre dve godine Narodni muzej je objavio monografiju „Muzej kneza Pavla", kojom je napokon skinut veo tajne sa velikog dela kneza Pavla - muzeja koji je nosio njegovo ime. Dok su se nacionalsocijalisti u Nemačkoj spremali na osvajanje novog „životnog prostora" za Nemce, u Beogradu je knez Pavle osnovao muzej i Milana Kašanina postavio za direktora. U svetu čuvenom istoričaru umetnosti i svome prijatelju, Bernaru Berensonu, knez je 17. marta 1935. godine napisao: „Ne mislim da bi želja za posedovanjem slika bila tako velika ako bih živeo u velikom centru sa finim muzejima, ali u gradu kao što je ovaj, u kome su ćudi istorije uništile svaki ostatak tradicije, čovek ponekad prosto umire za lepotom koju je stvorila ljudska ruka."

I Beograd je dobio evropski muzej kakav nikada, ni pre ni posle toga, nije imao. Knez Pavle i njegovi prijatelji kolekcionari iz sveta darivali su novi muzej mnogim značajnim delima evropske umetnosti. Tako smo dobili slike: Monea, Renoara, Degaa, Derena, Matisa, Bonara, Moroa, Tuluz-Lotreka, Šagala, Pisaroa, Mondrijana, Kondera... I sva najznačajnija dela srpske i jugoslovenske umetnosti.

Jedna od prvih odluka partizanskih vlasti 1944, bilo je preimenovanje muzeja i nešto kasnije njegovo premeštanje i utapanje u Narodni muzej. Zgrada u kojoj je bio Muzej kneza Pavla danas je Predsedništvo Republike.

I to nije sve. U dvorovima na Dedinju, pre svega u Belom dvoru, nekada rezidenciji kneza Pavla, nalaze se danas dela koja su pripadala privatnoj kneževoj kolekciji. Posle Odluke Državne komisije, koja je 17. septembra 1945. godine kneza Pavla proglasila za „ratnog zločinca", sve što je bilo u njegovom vlasništvu odmah je konfiskovano. Viši sud u Beogradu je ovu odluku sad PONIŠTIO. Knez Pavle se smatra neosuđivanim.

2
U vremenu dok je prvi namesnik bio knez Pavle, Beograd je dobio sajmište. Otvaranje Prvog beogradskog sajma bilo je 11. septembra 1937. Druga faza izgradnje završena je 1938. otvaranjem Turskog i Nemačkog paviljona. Pančevački most, jedini most preko Dunava na teritoriji Beograda, pušten je u saobraćaj 1935. godine i nosio je ime kralja Petra Drugog. Izgrađeni su tereni za golf u Košutnjaku. Završena je Skupština, zgrada Pošte, najlepše beogradske zgrade nikle su u to vreme kada se u svetu pričalo o stilu „Beograd tridesetih".

Održavane su auto i moto-trke oko Kalemegdana, a poslednji grand pri Formule 1 odigrao se 3. septembra 1939. privukavši više desetina hiljada posetilaca. Podignut je veliki broj novih kuća, Beograd je dobio niz novih ulica, a pravljeni su i planovi da se na prostoru današnjeg Novog Beograda izgradi elitna stambena četvrt ispresecana kanalima.

Najvrednije što je knez Pavle ostavio srpskom narodu spada u red duhovnih vrednosti. Životi ljudi i perenitet srpske države važniji su od svakog ličnog interesa i ubeđenja. To mora imati na umu onaj koji je izabran da vlada. Knez Pavle je svojim životom dao primer i u stradanju je ostao uspravan i do kraja dosledan.

* autor je profesor doktor istorijskih nauka i jedan od najpoznatijih istraživača perioda kneza Pavla
3

Knez Pavle treba da počiva na Oplencu

Istoričar Dejan Ristić ističe da neka od glavnih ulica u Beogradu treba da dobije ime po knezu Pavlu, ali i da se nada da će se ispuniti želja kneginje Jelisavete Karađorđević da se njegovi posmrtni ostaci prenesu na Oplenac.

- Verujem da će se ispuniti želja kneginje Jelisavete da njen otac, majka i brat budu sahranjeni u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, gde i treba da počivaju uz sve ostale članove kraljevske porodice. Ne postoji nijedan razlog da joj želja ne bude uslišena, jer knez Pavle ima veoma značajno mesto u našoj istoriji i nema razloga da počiva u tuđim zemljama - kaže Ristić.

On dodaje i da je rehabilitacijom kneza Pavla izbrisana velika istorijska nepravda prema izuzetno značajnoj ličnosti koja je od 1934. do 1941. godine faktički obavljala funkciju vladara.

- On je bio jedan od retko obrazovanih novovekovnih vladara Srbije i po širini svog obrazovanja i interesovanja može se uporediti sa knezom Mihailom. Knez Pavle ostavio je značajan pečat na politički, društveni i kulturni život Beograda i Srbije. Otkupljivao je dela naših i svetski poznatih umetnika, a iz njegove zbirke tada je formiran Muzej kneza Pavla, koja će postati značajan segment zbirke Narodnog muzeja u Beogradu. U vreme njegovog namesništva podignut je niz značajnih građevina u Beogradu, ali se on posebno posvetio dovršetku Dvorskog kompleksa na Dedinju i uređenju enterijera. Tada je i Beograd prvi put zakoračio sa one strane reke Save podizanjem novog sajamskog kompleksa 1937. godine - ističe Ristić.


Izvor: PRESS

Tagovi

Komentari (1)

ostavi komentar
Lune [neregistrovani]
 [10.06. 2013., 14:25]

Hm,hmm..

ДРЖАВНА САХРАНА И – ШВАЈЦАРСКА
Поплава ода кнезу Павлу је доказ незнања и владавине политичког шунда
Пише: проф. др Миодраг Зечевић
Истог дана догодили су се Јајинци и сахрана кнеза Павла на Опленцу, оба у државној режији. Тешко да та два историјска догађања иду заједно или бар идентично уважавани. Разумемо континуитет трајања државе, ненасилног прекида остваривања преузетих обавеза, ма колико то било непријатно. Али свему има „рубикон“, преко кога не треба прећи. Приватна сахрана је цивилизацијско право појединца. Државна је политички однос према делу човека. Држава има своје циљеве али она мора да процени шта треба, шта може, шта мора и шта не сме.
Присуствовали смо хистерији у оцени историјске личности и дела кнеза Павла. Шта би било да је било, односно да се није догодило оно што се догодило, 27.марта. Гледајући та имена у поплави „ода о кнезу“ лако се запажа да им је заједничко да нико од њих не одаје утисак да стварно зна оно о чему говори, нити да разуме и схвата време и догађаје, посебно историјску свест и националну културу људи овог поднебља. За људе од угледа најгоре је када се из идеолошких и политичких побуда или личног интереса умешају у оно за шта нису квалификовани, нити знају оно о чему пресуђују. Да знају сигурно је да се принцу Александру не би обраћали са „Ваше краљевско височанство“ или „престолонаследниче“.
Шта рећи о небулозама које се у усхићењу износе, или глупостима пласираним као историјске претпоставке и истине. У поплави похвала умности и величине дела кнеза Павла између 1934-1941, када је кенз вршио апсолутну власт у Југославији – једино нису говорили о чињеницама. Заборавили су да је сменио моћног Милана Стојадиновића, пензионисао 12 најелитнијих генерала 1938., јер су били против његовог војног и политичког повезивања са фашистичким државама, о томе да Југосалвија нема парламент, мада је имала изборе и да је без конституисаног парламента ушла 1941. године у рат. Наравно, ништа не знају о оснивању бројних казнених логора за непослушне, трајној оријентацији на фашистичке државе итд. За њих је било довољно што је био школован у Енглеској, да је волео уметност, био колекционар и да се културно опходио. То је превладало над оним што је радио као државник и апсолутни господар Југославије. Стварно, „озбиљна оцена“ личности и историјских догађаја који су уследили.

Изречене небулозе немају границу. Један „угледни“ лист је тврдио да би Југославија била Швајцарска у Европи да није било 27.марта. То је толико имбецилно али то мишљење је било врхунац еуфорије, шта би било да није било 27. марта.

„Елитни“ познаваоци тог времена тврдили су да Хитлер и Мусолини не би смели да мрко погледају кнеза Павла, а камоли да примене два тајна протокола, поред оног јавно потписаног којим је Југославија прихватила капитулацију. Они вероватно и не знају да они постоје, а зашто би и знали. То се од њих и не очекује. Не пада им напамет да би Југославија била део фашистичке машинерије у борби против антифашистичке коалиције и да би Југословенска војска у саставу Вермахта ратовала од Африке, преко Европе до совјетских азијских степа. И ми плаћали ратну штету.

Још је будаластија претпоставка да Стаљину не би смело да падне напамет, када пристигне са својим моћним армијама на границу Југославије, да закорачи у њу и мрко погледа кнеза Павла. Господо, ми бисмо до рушења Берлинског зида живели онако како су живели до тог времена Бугари, Румуни, Албанци и остали грађани социјалистичких европских земаља.
Расправа са вама је губљење времена, јер ви нисте партнер за озбиљну расправу. Зато продужите својим путем док се не успостави одговорност за јавну реч, а средства информисања изађу из политике шунда, идеолошке политике острашћености и напора да рехабилитују неславну прошлост, актере и њихово дело.

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Najnovije

Nije pronađen nijedan članak.