15. 11. 2009

Tanjug

Životni i verski put poglavara Srpske pravoslavne crkve

Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle (na krštenju Gojko Stojčević) rođen je 11. septembra 1914. u selu Kućanci u srezu Donji Miholjac u Slavoniji, u porodici zemljoradnika

Rano je ostao bez roditelja, a od treće godine života o njemu je brinula tetka koja ga je zbog slabog zdravlja štedela  seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

             U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a nižu gimnaziju u Tuzli (1925-1929).  Ispit zrelosti položio je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu koju je pohađao  vanredno da bi mogao da upiše uporedo i Medicinski fakultet.
           Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu gde je prethodno završio dve godine Medicinskog fakulteta.
            Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka, a kao izbeglica je boravio u manastiru Sveta Trojica u Ovčaru i u Banji Koviljači od 1944. kao veroučitelj za decu u izbeglištvu. Tu su mu lekari otkrili tuberkulozu i predvideli još tri meseca života.
            Odatle je iz zdravstvenih razloga otišao u manastir Vujan, u selu Prislonica između Čačka i Gornjeg Milanovca, gde je ostao do 1945. i gde je posle čudesnog izlečenja doneo odluku da se posveti monaškom životu.
            U manastiru Vujan i danas se kao posebna vrednost čuva drveni krst koji je svojom rukom izradio iskušenik Gojko.
            U manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri zamonašio ga je kao Pavla jeromonah Julijan uoči praznika Blagovesti 1946. gde je iste godine rukopoložen za jerođakona.
           U periodu od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače vršeći razna poslušaja, a u čin jeromonaha unapređen je 1954.
           Postdiplomske studije završio je na Bogoslovskom fakultetu u Atini gde je boravio od Božića 1955. do maja 1957. posvetivši se proučavanju Novog Zaveta i liturgike.
          Godina 1957. zabeležena je kao početak Pavlovog arhijerejstva - za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja, a 22. septembra ga je, u Sabornoj crkvi u Prizrenu hirotonisao tadašnji srpski patrijarh Vikentije.
            Godine 2007. u Srpskoj patrijaršiji, u kapeli Svetog Simeona Mirotočivog molitveno je obeleženo pola veka arhijerejske službe patrijarha Pavla i njegovog života po Jevandljeju između Eparhije raško-prizrenske i trona Svetog Save u Srpskoj patrijaršiji.
           Službovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj, koje je često pominjao sa patrijarškog trona, posvetio je izgradnji i obnovi crkava i manastira i posebno obnovi monaškog života u cilju očuvanja pravoslavne vere i tradicije.
         Prvog dana decembra 1990. episkop Pavle je imenovan za 44. srpskog patrijarha nasledivši na tronu Svetog Save patrijarha Germana.
          Patrijarh Pavle bavio se naučnim radom, a među njegovim objavljenim delima je Monografija o manastiru Deviču, Studija iz liturgike, objavljene 1972. u Glasniku SPC, od koje je kasnije nastalo trotomno izdanje "Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere", objavljeno 1998.
           Poznate su i zbirke patrijarhovih beseda "Život po Jevanđelju" i "Molitve i Molbe" koje su objavljivane i kao dopunjena izdanja.
           Poglavar SPC dugo je bio predsednik komisije Svetog Sinoda za prevod Svetog Pisma Novog Zaveta koji je crkva zvanično odobrila i objavila 1984.
       Ispravljeno izdanje tog prevoda objavljeno je 1990.
           U zasluge patrijarha Pavla ubraja se rad na obnovi i osnivanju novih eparhija, obnovi Bogoslovije na Cetinju, otvaranju Duhovne akademije Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju.
           U njegovo vreme osnovana je Akademija SPC za umetnost i konzervaciju, vraćena je veronauka u javne škole, a Bogoslovski fakuletet u okrilje Beogradskog univerziteta.
           Imajući u vidu mnogobrojne zasluge patrijarha Pavla, posebno njegov naučni i bogoslovski rad, Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu, dodelio mu je 1998. zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
           Patrijarh Pavle se lečio na Vojnomedicinskoj akademiji od 13. novembra 2007, a o njegovom zdravlju brinuo je tim lekara specijalista koji su svakodnevno izveštavali Sveti sinod o stanju poglavara SPC.
       Krajem oktobra 2008. patrijarh Pavle je uputio pismo u kome umoljava arhijereje SPC da mu na zasedanju Arhijerejskog sabora zbog zdravstvenog stanja i nemoći odobri povlačnje sa trona Svetog Save.
       Odluka o molbi patrijarha Pavla odložena je za redovno prolećno  zasedanje najvišeg tela SPC koje je počelo 14. maja 2009. godine na kome je doneta odluka da se patrijarh umoli da doživotno ostane poglavar Crkve.
       Patrijarh Pavle je molbu uvažio, a poslove poglavara SPC, u njegovom odsustvu, preuzeo je najstariji član Sinoda po rukopoloženju, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.
       Patrijarh Pavle bio je na svetosavskom tronu SPC 19. godina.