Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

08. 03. 2019.

"I POSLE MILA - MILO" Kako je Đukanović postao otac nacije i najdugovečniji vladar Evrope a sada DELI CRNU GORU

Protesti u Albaniji, Srbiji i Crnoj Gori pokazuju da su građani nezadovoljni i umorni od takve politike koja se, navodno, vodi u njihovo ime i za njihovo dobro, a u stvarnosti zanemaruje njihove interese. Naročito je karakterističan primer Crne Gore koju potresaju afere pa građani zasićeni političarima na vlasti, ali i u opoziciji, nastoje sami da se izbore za suštinske promene.

"I POSLE MILA - MILO" Kako je Đukanović postao otac nacije i najdugovečniji vladar Evrope a sada DELI CRNU GORU

Foto:Blic

Okidač za pomenute demonstracije je slučaj "Koverat", tačnije snimak koji je objavio biznismen Duško Knežević, nekada blizak vlastima, na kome se vidi kako bivšem gradonačelniku Podgorice Slavoljubu Stijepoviću, uoči izbora 2016. predaje kovertu sa, kako tvrdi, 97.500 evra. Knežević je pronašao utočište u Londonu pred istragom crnogorskog tužilaštva u aferi "Atlas", u kojoj je optužen za različite pronevere.

Ovaj kontroverzni biznismen tvrdi da je finansirao vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS) i Đukanovića lično milionima evra. Opozicija i različite nevladine organizacije su godinama ukazivali na zloupotrebe, ali koje nisu mogli dokazati.

Sada po prvi put "insajder" iznosi "prljav veš" sa dvora, čega se autoritarni lideri najviše plaše.

Inače, pomenuti snimak je objavljen 11. januara, na isti dan pre 30 godina kada su Đukanović i ostali mladi komunistički kadrovi došli na vlast u takozvanoj "Antibirokratskoj revoluciji" srušivši na ulici staru komunističku garnituru. Tada je nastao slogan: "Godine počinju januarom". Tri decenije kasnije, Đukanović se suočava sa verovatno najvećim izazovom u svojoj vladavini - takođe sa ulice.

Duško Knežević Foto: Promo

Duško Knežević

Đukanović, vladar sa najdužim stažom u Evropi

Crna Gora je evropski rekorder po dužini staža njenog lidera Mila Đukanovića – 30 godina na vlasti. Za nekoliko godina bi mogao da prestigne i Tita ukoliko prebrodi najnovija iskušenja. Istovremeno, Crna Gora je jedina postkomunistička zemlja u kojoj nije došlo do diskontinuiteta sa prethodnim, jednopartijskim sistemom.

Naime, Đukanovićev DPS je naslednik Saveza komunista. Njeni sledbenici kažu da su se suštinski promenile okolnosti, tačnije da je uveden višepartijski sistem te da ona opstaje na vlasti zahvaljujući podršci građana. Međutim, na Balkanu je u političkoj praksi još uvek aktuelna krilatica Nikole Pašića da onaj ko organizuje izbore, taj ih i dobija. To naročito važi za Crnu Goru u kojoj opozicija nije uspela da ugrozi vlast koja kontroliše sve poluge moći.

Zato Đukanović, kao i Aleksandar Vučić, poručuje opoziciji – pobedite na izborima – jer znaju da nema šansi. Tako legitimišu svoju vlast u društvu formalne, izborne demokratije, ali suštinski nereformisanom, u kome se odlučuje iz jednog centra, bolje rečeno jedan čovek, kao i u komunističko vreme. Zbog toga se postavlja pitanje da li uopšte može doći do promene na izborima.

Đukanović je pokazivao svih ovih godina izuzetan, na Balkanu nenadmašan politički refleks, osećaj za trenutak, odnosno sposobnost da pravovremeno reaguje i prilagodi svoju politiku, pa čak i da je dijametralno promeni a da to ne izgleda protivrečno, nego kao prirodni sled poteza, predstavljajući ih kao državnički dalekovide u interesu Crne Gore. Time je sticao ogromnu podršku birača i cementirao svoju vlast.

Vešto je kormilario između veoma oštrih balkanskih političkih hridi i nakon svakog zaokreta izlazio je jači. Sve mu je išlo u prilog, ili bolje rečeno sam je stvarao prilike. Najpre podrškom a posle distanciranjem od Miloševića; balansiranjem 1990-ih između unitarista i pristalica secesije Crne Gore; kada je 1992. optuživao Liberalni savez sa separatizam i 14 godina kasnije preuzeo od njih barjak obnove crnogorske državnosti; otvaranjem Crne Gore za ruske investicije a posle postao glavna brana uticaju Moskve u zemlji.

Iako naslednica Saveza komunista, Đukanović je uspeo da njegov DPS deluje modernije od političkih protivnika, pre svega prosrpske opozicije.

Neprikosnovena moć u zemlji mu je garantovala da ga međunarodni partneri, pre svega zapadni, tretiraju kao nezaobilazni faktor ne samo u Crnoj Gori već i u regiji. Istovremeno, ta percepcija međunarodne zajednice Đukanovića kao nezaobilaznog faktora stabilnosti, pomagala mu je da dodatno učvrsti vlast u zemlji.

Nisu mu naškodile ni istrage italijanskih tužilaca za šverc cigareta, niti mnoge druge optužbe o sumnjivim poslovima, dok je u susednoj Hrvatskoj premijer Ivo Sanader završio u zatvoru zbog raznih malverzacija. Uzalud se tih godina govorilo da će se "sanaderizacija" ubrzo proširiti i na Crnu Goru.

Svetozar Marović i Milo Đukanović Foto: Slobodan Pikula / RAS Srbija

Svetozar Marović i Milo Đukanović

Video je leđa mnogima koji su želeli da ga politički uklone, pre svega Slobodanu Miloševiću, zatim nekadašnjem saborcu Momiru Bulatoviću. Još jedan saveznik sa početka karijere Svetozar Marović, potražio je utočište u Beogradu nakon presude za finansijske malverzacije.

"Đukanović je bio veštiji i manje ideološki obojen od većine političara u regionu, što mu dozvoljava da preoblikuje svoju agendu i politiku u skladu sa preovladavajućim trendom", kazao je za RSE Florijan Biber (Florian Bieber), stručnjak za Balkan sa Univerziteta u Grazu.

Kritičari tvrde da je političar bez ideologije, odnosno da mu je jedina ideologija – vlast. Odnosno, da je moderni prototip Makijavelijevog "Vladaoca".

"Krupne figure i sa uvek prisutnom pratnjom 'dvorjana', on takođe nastupa kao jedan od kneževa-vladika koji su vekovima vladali Crnom Gorom pre nego što je apsorbovana u Jugoslaviju nakon Prvog svetskog rata", ističe Dimitar Bećev sa Univerziteta Severna Karolina.

"Crna Gora inače voli gospodare i takav nam je mentalitetski sklop", kazao je za RSE Blagota Mitrić, penzionisani profesor prava.

Međutim, koliko god ga doživljavaju kao oca nacije, naročito nakon obnove crnogorske državnosti 2006, toliko i deli zemlju, jer je dosta i onih koji ga kritikuju. Nema ravnodušnih prema njemu tako da nije kohezivni faktor crnogorskog društva.

"Mladi, pametni, lepi, u džemperima"

Đukanović i njegovi tadašnji saborci Momir Bulatović, Svetozar Marović i ostali "mladi lavovi", kako su iz zvali, došli su na vlast na talasu nezadovoljstva građana tadašnjom učmalom komunističkom strukturom.

Deset godina kasnije, u intervjuu ovom autoru, u serijalu "Raspad Jugoslavije", Đukanović je kazao da te, 1989. godine, da nije pretpostavljao da manipulacija narodom može poprimiti takve razmere, već da je sa simpatijama gledao na pokušaje da se na bilo koji način unese neka novina u tadašnji okoštali sistem.

"U tom trenutku se pojavljuje gospodin Milošević koji se razlikuje od ostalih u političkom životu Jugoslavije, ako ni po čemu drugom, a ono po potpuno novoj retorici. To je nešto što je tada plijenilo simpatije velikog broja ljudi, bez obzira što bi danas svi željeli da se na neki način odreknu suodgovornosti za tadašnju podršku takvom Miloševićevom naporu. Ja to, naravno, ne želim da činim. Moram da sasvim otvoreno kažem da je Milošević tada bio čovjek koji je obećavao tu očekivanu novost na jugoslovenskoj sceni, odnosno dugo očekivane reforme", kazao je Đukanović za RSE u jesen 1999.

Tu podršku tadašnjem neprikosnovenom srpskom lideru Đukanović je iskazao mnogo eksplicitnije u intervjuu "Ilustrovanoj politici" na početku 1990-ih.

"Slobodan Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenutcima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije."

U svakom slučaju, Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović, koje su zvali i "trijumvirat", unose novi duh u politiku, uključujući mnogo neposredniji kontakt sa građanima. Zvali su ih "mladi, lepi i pametni", a uglavnom su nosili džempere. I oblačenje je trebalo da naglasi tu novinu naspram uštogljenih starih komunističkih političara u odelima, ali i njihovu skromnost.

Međuim, i oni ubrzo zamenjuju džempere mnogo skupljim odelima nego što su oblačili njihovi prethodnici. U svakom slučaju, nova garnitura uživa veliku popularnost pa se na skupovima građana često koristila krilatica "Niko ne sme da nam dira Sveta, Mila i Momira".

Druga varijanta ove krilatice ukazivala je na tesno savezništvo sa Miloševićevom politikom: "Niko ne sme da nam dira Slobu, Mila i Momira".

Milo Đukanović, Momir Bulatović i Slobodan Milošević Foto: Blic / Blic

Milo Đukanović, Momir Bulatović i Slobodan Milošević

Rat za mir

Ubrzo se Jugoslavija raspada u krvavom ratu. Kada je reč o Crnoj Gori, učešće njenih rezervista na dubrovačkom ratištu ostaće tamna mrlja. Milo Đukanović, koji je sa 29 godina postao najmlađi premijer u Evropi, u pomenutom intervjuu RSE iz 1999. kazao je da bi bilo neozbiljno ne osećati ličnu odgovornost za ta tragična zbivanja.

"Ja se nipošto ne mogu odreći dijela odgovornosti za ono do čega je ta politika dovela. Međutim, mislim da je zarad, da kažem, dnevno-političkih potreba i interpretacija povodom dubrovačke, veoma ružne i neprijatne epizode, Crna Gora stavljena u mnogo nepovoljniji kontekst u odnosu na ono što se stvarno dešavalo. Veoma se često i danas u međunarodnoj javnosti govori o crnogorskoj vojsci koja je počinila zulume na dubrovačkom ratištu. Treba znati da Crna Gora nije imala svoju vojsku i nije učestvovala sa nekim svojim posebnim interesima ni na tom, niti na bilo kom drugom ratištu", rekao je Đukanović.

Međutim, u novinskim arhivama ostale su zabeležene njegove veoma zapaljive izjave sa početka rata.

Naime, kako navodi profesor Srđa Pavlović, zvaničnici u Podgorici su naglašavali kako Crnoj Gori preti opasnost od invazije iz Hrvatske, i da podsete da će se braniti svim raspoloživim sredstvima. Đukanović je tada izjavio da je "zbog hrvatske šahovnice zamrznuo šah".

Profesor Pavlović navodi da uprkos retorici političkog rukovodstva o tome da Crna Gora nije u ratu sa Hrvatskom, "samo jedan dan nakon što je artiljerija JNA ispalila prve salve na konavoska sela, crnogorsko Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo je tajno naređenje za mobilizaciju jedinice specijalne policije, čiji je zadatak bio da obavlja borbena dejstva u ratnom sukobu na crnogorsko-hrvatskoj granici".

To je očito bilo u sklopu politike "rat za mir", kako ju je tada opisao Svetozar Marović. Đukanović se tokom susreta sa predsednikom Hrvatske Stipom Mesićem u Cavtatu 2000. godine izrazio žaljenje zbog zbivanja na dubrovačkom ratištu.

Deceniju i po kasnije nakon pomenute "epizode", tačnije 2007. Maroviću i Đukanoviću su dodeljena priznanja za mir i humanizam od Internacionalne lige humanista.

​Prvi sukobi sa Miloševićem

U prvoj polovini 1990-ih nije bilo vidljivijih, disonantnih tonova između Miloševića i crnogorskog rukovodstva, mada je tu i tamo bilo nesuglasica, kao što je "Žabljački ustav" kojim je stvorena "krnja", Savezna Republika Jugoslavija, koju su činile Srbija i Crna Gora.

Đukanović je čekao pravi trenutak i po prvi put javno kritikovao Miloševića 1997. godine, nakon tromesečnih masovnih protesta u Srbiji zbog izborne krađe. Nazvao je srpskog lidera "čovekom sa zastarelom političkom filozofijom koji je okružen korumpiranim pomoćnicima".

Đukanović je verovatno procenjivao da je Miloševićeva politička pozicija oslabljena protestima građana. Takođe, osećao je potrebu da se zaštiti od napada Miloševićeve supruge Mire Marković koja je želela da osniva podružnice svoje Jugoslovenske levice i u Crnoj Gori.

Istovremeno, u tadašnjim medijskim arhivima je zabeležena i nezvanična verzija da je Mira Marković želela da zaštiti interese svog sina Marka u švercu cigaretama, u kojem je, navodno, i Đukanović imao udela.

Na njegovo distanciranje od Miloševića verovatno je uticao i Zapad koji je tražio saveznike na Balkanu u cilju slabljenja pozicije još uvek najjačeg lidera u regiji.

Slobodan Milošević Foto: SRDJAN SUKI / EPA;

Slobodan Milošević

Nakon razlaza sa Momirom Bulatovićem i pobede na predsedničkim izborima, Đukanović od 1998. prekida odnose sa saveznim institucijama u Beogradu kao reakcija na ignorisanje većinske volje crnogorskih građana, odnosno Miloševićeve odluke da za jugoslovenskog premijera postavi Momira Bulatovića, iako je njegova partija izgubila na izborima u Crnoj Gori.

Uspeo je da sačuva mir uprkos provokacijama Sedmog bataljona Vojske Jugoslavije čije je delovanje u Crnoj Gori bilo provokativno.

Međutim, Đukanović se ne odlučuje na radikalni raskid sa Srbijom jer uviđa da bi to bilo prerizično, ali nastoji da suštinski ojača crnogorsku državnost. Bojkotuje savezne izbore 2000. na kojima je Milošević zbačen. Pruža utočište liderima srpske opozicije u Crnoj Gori, pomaže ih logistički ali odbija njihov poziv da se udruže protiv Miloševića.

Čak ni američka državna sekretarka Medlin Olbrajt nije uspela da ga ubedi da ne bojkotuje pomenute izbore.

Njegova odluka da 2002. prihvati Beogradski sporazum o stvaranju državne zajednice sa Srbijom, razočarala je mnoge njegove pristalice jer su smatrali da je konačno došao trenutak da Crna Gora obnovi svoju nezavisnost. Međutim, Đukanović je očito procenio da još nije vreme jer je bio izložen žestokom pritisku Evropske unije da prihvati to rešenje, smatrajući da nakon pada Miloševića nema razloga za razlaz Srbije i Crne Gore.

Inače, nakon prisustva sahrani premijera Srbije Zorana Đinđića 2003, nije bio deset godina u Beogradu, iako je predsednik Srbije Boris Tadić dan nakon referenduma o nezavisnosti došao u Podgorici da čestita crnogorskim zvaničnicima. Razlog je zategnuti odnosi sa srpskim premijerom Vojislavom Koštunicom, koji je opstruirao referendum, i kasnije nezadovoljstvo Beograda nakon što je Crna Gora priznala nezavisno Kosovo.

Došao je u prestonicu Srbije tek 2013, gde je na vlast godinu dara ranije došao Aleksandar Vučić sa kojim je uspostavio mnogo bliskije odnose nego prethodno sa Demokratskom opozicijom Srbije (DOS).

​Ruske veze

U pripremama za referendum računao je pre svega na podršku Zapada, ali mu je pomagala i Rusija. Naime, Vlada Crne Gore je godinu dana pre referenduma 2006. prodala Kombinat aluminijuma u Podgorici (KAP) ruskom oligarhu Olegu Deripaski.

Američki magazin „Tajm“ (Time) je pisao krajem 2018. da je Deripaska odlučio da podrži put Crne Gore ka nezavisnosti, uključujući i ubeđivanje sveta da je prizna kao suverenu državu.

„Da bi to ostvario, Deripaska je ponudio pomoć nekolicine svojih savetnika uključujući Manaforta (Pol – šef kampanje Donalda Trampa, optužen u istrazi o navodnoj umešanosti u američke predsedničke izbore 2016, kao i za pranje novca). 'Oni su bili dobar tim', rekao je visoki crnogorski zvaničnik uključen u glasanje. 'Oni su nam pomogli da dobijemo podršku koja nam je bila potrebna od naših međunarodnih partnera', iz Rusije i Zapada, kazao je ovaj zvaničnik za 'Tajm' pod uslovom da ostane anoniman,“ navodi američki list.

Oleg Deripaska

Oleg Deripaska

Nakon referenduma stižu i ostali ruski investitori.

"Crna Gora je pre nekoliko godina bilo prilično otvorena za ruske investicije. Dosta Rusa je uspostavilo poslovne kontakte i razvilo biznise u Crnoj Gori, kupilo zemlju. Dakle, gospodin Đukanović je to želeo. Stoga je čudno da se on sada žali zbog ruskog uplitanja budući da je to dugogodišnji trend", kazao je 2015. godine za RSE bivši međunarodni izaslanik u BiH Volfgang Petrič.

Kada je reč o KAP-u, građani Crne Gore su svojim novcem plaćali deo računa za električnu struju koju je trošilo ovo preduzeće, čiji je većinski vlasnik Deripaska, uz velikodušnu Vladinu podršku, to koristio samo da uveća svoje bogatstvo.

Nakon toga je, opet zahvaljujući Vladi, dobio mogućnost da od banaka pozajmi oko 130 miliona evra, koje nije vratio ne snoseći bilo kakve posledice.

U međuvremenu, banke su aktivirale garancije Vlade Crne Gore pa su građani primorani da otplate kredit koji sa kamatama iznosi oko 170 miliona evra. KAP je prototip kako su sklapani mnogi poslovni aranžmani koje je kritikovala ne samo opozicija, već su izazivali i sumnju međunarodnih institucija.

U međuvremenu, KAP je dobio novog vlasnika, a spor sa Deripaskom, tajkunom bliskom Kremlju, poklopio se sa zahlađenjem odnosa Moskve i Podgorice kako se Crna Gora približavala i napokon ušla u NATO 2017. godine.

Povlačenje i vraćanje

Đukanović se tri puta povlačio sa državnih funkcija, ali i vraćao. Prvi put je to učinio 2006, što je bio dobar tajming jer je Crna Gora obnovila svoju državnost i to mu je garantovalo trajno mesto u nacionalnoj istoriji. Svoju odluku je obrazložio umorom od bavljenja visokom politikom.

Međutim, zadržao je lidersku poziciju u partiji, koja je, zapravo, ključna u državi, jer "gde je Milo, tu je i moć". U međuvremenu, posvetio se biznisu. Međutim, vraća se 2008. jer se njegov naslednik na premijerskoj funkciji Željko Šturanović razboleo i potom preminuo.

Drugi put je otišao 2010. Tajming je opet dobro odabran jer je Crna Gora dobila status kandidata za članstvo u EU. Nasleđuje ga mladi Igor Lukšić, ali se Đukanović opet vraća 2012. Po treći put se povlači 2016. nakon parlamentarnih izbora i slučaja "državni udar", odnosno navodnog pokušaja Rusije da ga zbaci, a koji i dalje potresa Crnu Goru.

Međutim, ponovo se vraća 2018. na predsedničku funkciju.

Nema sumnje da je na sva tri Đukanovićeva povlačenja uticao Zapad.

Naime, koliko kod je ranije računao na njegovu neprikosnovenu političku ulogu u zemlji u prelomnim trenucima, kao što je ranije distanciranje od Miloševića, zatim priznanje Kosova, a kasnije ulazak u NATO kako bi se umanjio uticaj Rusije u Crnoj Gori, istovremeno u SAD i EU uviđaju da je takva Đukanovićeva politička moć, koja često nadilazi i zaobilazi institucije, prepreka demokratskom razvoju Crne Gore.

Foto: Anadolija

​Zarobljenik sistema koji je stvorio

I sam Đukanović, koji očito ima odličan osećaj za tajming, verovatno je procenjivao da mu je vreme da se povuče i da ostane zabeležen u istoriji Crne Gore kao ličnost sa velikim zaslugama, kao najuspješniji lider još od vremena Njegoša.

Međutim, kako ističe Florijan Biber, Đukanović je upao u zamku sistema koji je stvorio. U tom sistemu je postao najmoćniji političar i stekao imetak, koji kritičari procenjuju na stotine miliona evra.

O njegovim sumnjivim poslovima, kao i njegove porodice: sina, brata, sestre, piše ne samo domaća već i strana štampa. Tako se navodi da je Đukanović, dok je bio premijer potpisao koncesiju za izgradnju mini hidroelektrane BB Hidro, kojom će upravljati njegov sin Blažo. Inače, minihidroelektrane subvencioniraju crnogorski građani preko računa za struju.

Poslednjih dana javnost je zaokupljena pitanjem ko je stvarni vlasnik vile u naselju Gorica veličine 2,000 kvadratnih metara. Đukanović negira tvrdnje Duška Kneževića da ovaj objekat njemu pripada.

"Sve što je tačno oko kuće je, da je vlasnik tog objekta razgovarao sa mnom da mi to ponudi, ali sam ja rekao da me to ne zanima u tom trenutku, ali da ipak ne isključujem mogućnost da je nekad kupim", rekao je Đukanović.

Ne ulazeći u detalje, pitanje je odakle mu novac za eventualnu kupovinu ove kuće, čija se vrednost procenjuje na deset miliona evra.

On je na to odgovorio na nedavnoj konferenciji za novinare.

"U nekoliko sam navrata napuštao državnu politiku i bavio se biznisom...u tim biznisima sam stekao određeni kapital. A ja ću vas podsetiti da sam obavestio javnost da sam na stečeni kapital platio porez i sve učinio besprekorno legalnim", naglasio je Đukanović.

Međutim, u vreme dok se bavio biznisom, bio je šef vladajućeg DPS, što je politički najmoćnija pozicija u državi, pa kritičari ukazuju na konflikt interesa. Dakle, kako ističe Daliborka Uljarević, Đukanović je čovek koji je svu svoju profesionalnu karijeru gradio u politici, a iz nje se veoma teško trajno izlazi.

Zapravo, on je zarobljenik sistema koji je sam stvorio. Ne može u potpunosti da se povuče, jer bi time ugrozio poziciju svoje partije, čija snaga i popularnost u velikoj meri zavise od njega. Ne može ni da demontira taj sistem, jer bi to vodilo njegovom odlasku sa vlasti.

Naravno, u igri su i interesi njemu bliskih krugova koji su se obogatili u tranziciji, koja nigde u postkomunističkom svetu nije bila baš čista. Na kraju krajeva, ima u vidu i interese svoje porodice kao i sopstveni. Naime, u slučaju potpunog povlačenja, bio bi izložen napadima ne samo opozicije već i moguće je pravosuđa.

Tako, paradoksalno, sistem koji je Đukanović stvarao, može da se okrene protiv njega, da se njegove političke pobede pretvore u poraze.

Foto: CDM / Promo

I posle Mila – Milo

Građanski protesti su veliko iskušenje za vlast, jer im ne može prilepiti etikete, kao što je da iza njih stoje "velikosrpski krugovi", jer je među organizatorima dosta Bošnjaka i Albanaca.

Crnogorski zvaničnici tvrde da su ova i druge afere izmišljene sa ciljem da se destabilizuje Crna Gora i vaninstitucionalno smeni vlast na osnovu socijalnog bunta.

Demonstranti su dali rok do 15. marta da se ispune njihovi zahtevi, između ostalog da predsednik Đukanović i premijer Duško Marković daju ostavke. To je malo verovatna opcija, tako da će građani, kako su najavili, nastaviti proteste.

Pitanje je ko će u tom političkom "nadvlačenju konopa" nadjačati, da li će se protesti vremenom osuti, kao što se i ranije dešavalo, ili će vlast biti prinuđena na neke ustupke koje bi otvorile prostor za procesuiranje optuženih u aferama i u, konačnici, suštinske reforme crnogorskog društva.

Iz EU za sada nema reakcija na zbivanja u Crnoj Gori osim da pomno prate situaciju.

Prethodno je, sredinom prošle godine, Đukanović povodom zabrinutosti evropskog komesara Johanesa Hana zbog političke kontrole medija i nevladinog sektora u Crnoj Gori, reagovao izjavom da je želja njegove zemlje da usvoji evropske standarde i postane deo EU ali da će, ukoliko Evropa uspori ili zaustavi proces proširenja, Crna Gora biti spremna i za tu soluciju jer, kako ističe Đukanović, "Crna Gora nije iz nužde opredeljena da bude deo EU".

"Znam da na Balkanu svi imamo i svi živimo taj sindrom inferiorne, provincijalne zavisnosti u odnosu na neke pretpostavljene međunarodne autoritete. Ja ne živim taj svet", dodao je Đukanović.

Đukanović, dakle, optužuje EU da nije spremna da ispuni svoj deo obećanja, čime skreće pažnju sa činjenice da Crna Gora ne ispunjava svoje obaveze na evropskom putu, pre svega u vladavini prava.

Više ubistava je godinama nerasvetljeno a napadi na novinare ne prestaju, uključujući i fizičke. Zbog toga Crnoj Gori konstantno pada rejting na svim listama međunarodnih organizacija o političkim i medijskim slobodama.

Više je indicija da njegovi odnosi sa Zapadom nisu tako harmonični kao nekada jer mu je, kako se nezvanično saznaje, sugerisano da se ne kandiduje ponovo za šefa države, što je on ipak učinio.

Bilo je simptomatično da se potpredsednik SAD Majk Pens tokom posete Crnoj Gori u avgustu 2017. godine – u cilju iskazivanja podrške novoj članici NATO – nije sreo sa Đukanovićem.

Doduše, on tada nije bio na državnoj funkciji već lider DPS, ali u Vašingtonu veoma dobro znaju gde se nalazi moć u Crnoj Gori, tim pre što je Đukanović odigrao ključnu ulogu u ulasku zemlje u Severnoatlantsku alijansu. Očito su mu SAD ovim gestom poslale poruku.

Milo Đukanović Foto: Vedran Ilić / Promo

Milo Đukanović

Takođe, iako je prisustvovao Minhenskoj konferenciji o bezbednosti u februaru ove godine, nema medijskih izveštaja da je govorio na nekom panelu, za razliku od većine ostalih balkanski lidera.

Dakle, političke napetosti će sigurno potrajati. Za mnoge je enigma pozicija premijera Duška Markovića koji uzdržano reaguje. Nameće se pitanje kako će se postaviti ovaj nekada dugogodišnji šef bezbednosti koji sigurno ima dobru procenu situacije i adute.

Kako ističe književnik Andrej Nikolaidis, "Crna Gora stoji zaglavljena između nasušne potrebe za smenom vlasti i provetravanjem političkog sistema, te nemogućnosti crnogorskog društva da iznedri nepokolebljivu, nedvosmislenu demokratsku i proevropsku alternativu koja je dovoljno snažna da promenu sprovede".

Međutim, u tome i jeste problem što se u ovakvim društvima teško rađaju istinske alternative. I kada nosioci takve vlasti odu sa scene, često ostaje politička pustoš, sa krhkim institucijama i nerazvijenom političkim kulturom pa su ta društva osuđena na duga lutanja nakon kojih se neretko vraćaju na vlast stare opcije. Primer za to je nakon pada Miloševića, vladavine Demokratske opozicije Srbije (DOS) i povratka na vlast aktera koji su iznikli ispod njegovog šinjela.

U slučaju Crne Gore nije ključno pitanje ko će biti na vlasti već kako omogućiti suštinske reforme.

Demokratija je kao "protočni bojler" koji omogućava cirkulaciju vode, odnosno različitih ideja i smenjivost vlasti.

Na žalost, većina društava na Balkanu danas liče na "ustajalu baru", koja blokira rađanje istinskih alternativa.

Izvor: blic.rs

Tagovi

Pročitajte još

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati