Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Esej - Marko Prelević

25. 01. 2012.  - Autor: Marko Prelević

Pipa i Sopa

Federalci trenutno mogu da se obračunaju „samo" sa vlasnicima sajtova, ali ako ovi zakoni prođu, eto nama na vratima tipova sa crnim naočarima

1
Danas svako može da ode na Vikipediju i savršeno besplatno pronađe članak i nešto nauči iz njega, koristeći besplatni program za surfovanje i potom kucajući tekst u besplatnom programu
Lagao bih kada bih rekao da ne znam tačan datum, ali kako to zaista nije poenta cele priče, neka ostane na tome da se dogodilo pre nekih četiri-pet godina. Šest, možda. Bila je lepa - ma čuj, najlepša koju sam ikada video - bila je drugačija i, avaj, želela je sa mnom samo da se druži. Čak ni moje sve češće aluzije i trenuci u kojima sam pokušavao da joj stavim do znanja da mi se dopada „baš na taj način" nisu delovali. Onda sam se dosetio čoveka koji može da pomogne: zvao se Džarvis Koker i potkraj devedesetih napisao je pesmu „Like a Friend", koja je - mnogo bolje nego što sam ja ikada umeo - govorila kako se osećam. Nadao sam se da će ona prepoznati šta je pesnik (ili pesnikov fan) hteo da kaže, recimo, stihom „You are the last drink I never should have drunk". Stavio sam je, netom downloadovanu, na jedan disk i poklonio joj ga. I sve ostalo bilo bi, kako kažu, istorija.

Samo da zbog toga Amerikanci sada ne žele da me hapse.

Dobro, ne (još) mene i ne samo mene, već - što je mnogo gore - sve koji su ikada počinili taj veliki greh, koji su se oglušili o kruta pravila „industrije zabave", koji su se usudili da skinu pesmu sa interneta i narežu je na disk ili prebace na plejer.

Trenutno, federalci mogu da se obraČunaju „samo" sa onima koji poseduju sajtove za razmenu, kao što je Kevin Dotkom, osnivač uberpopularnog Megauploada. A ako američki Kongres iz drugog pokušaja - prvi je propao nakon ogromnog „ustanka" koji je povela Vikipedija, a prihvatili milioni običnih korisnika - usvoji zakone PIPA i SOPA, eto meni na vratima tipova sa naočarima i odelima, da me pitaju kome sam ja to narezivao pesme, odakle sam ih skinuo i znam li koliko sam koštao Velike Kompanije. PIPA i SOPA možda zvuče kao igračke za decu, ali su u suštini jako opasne skraćenice, dva zakonska akta koja se pripremaju punu deceniju i po, još otkako su velike korporacije shvatile da Mreža može da bude moćno oružje u rukama običnih ljudi.

Nije, stoga, važna činjenica da je poslednji disk koji sam pazario bio jedan od zaista retkih koje sam pazario - šta ćeš, sa kaseta sam prešao direktno na MP3 - niti da muzičari, pisci i ostali umetnici ne treba da budu plaćeni za svoj posao. Naprotiv. Ali, retko ko pominje činjenicu da muzičar koji za jedan dolar proda pesmu preko iTunesa dobija između 8 i 14 centi, dok „Epl" i izdavačka kuća lako prisvoje ostalo. Uostalom, zar i kvalitet ne zavisi najvećim delom od namere umetnika? Da li ti je, umetniče, važno da zgrneš novac ili da te što više ljudi čuje? Da li ti je, zaljubljeni potrošaču, normalno da treba da platiš svaki put kada želiš da devojci koju voliš pokloniš pesmu?

Zamislite sledeću situaciju: pokvarila vam se česma u dvorištu i doveli ste vodoinstalatera. Popravio vam je kvar i naplatio. Potom vas je onaj fini komšija zamolio da koristi vašu česmu za zalivanje bašte. Naravno da ste dozvolili. A onda, jednog dana, na vaša je vrata zakucala policija i upozorila vas da ste osumnjičeni za nelegalno deljenje rada vašeg vodoinstalatera. Ići ćete u zatvor ako ne platite 300 puta više nego što ste platili prvi put. I da će vas isključiti i tužiti ako ikada uradite išta slično. I da morate da plaćate vodoinstalateru i 70 godina pošto je preminuo. Zamenite vodoinstalatera sa „izdavačkom kućom", komšiju sa prijateljem, a česmu sa pesmom, filmom ili knjigom...

Vaclav Havel u „MoĆi nemoĆnih", ogledu o „Praškom proleću", govori o osećaju solidarnosti koji može da donese promene, čak i kada izgleda da je to potpuno nemoguće. Glavni lik je obični piljar, čovek koji se buni protiv sistema koji ga tera da u svoj izlog stavi slogan sa kojim se ne slaže. Glavni lik nije sam: on predstavlja nas „ostalih 99 odsto", sve nas koji znaju da je internet najdemokratskiji izum 20. veka - a možda i čitave istorije - a ne još jedno oruđe za sticanje novca.

Zato se ovih dana radi o nečemu mnogo većem - danas svako može da ode na Vikipediju i savršeno besplatno pronađe članak i nešto nauči iz njega (protivnici „slobodnog znanja" trebalo bi da znaju da engleska Vikipedija ima manji procenat grešaka od Enciklopedije Britanika), koristeći besplatni program za surfovanje i potom kucajući tekst u besplatnom softveru. Ti obični ljudi poslali su prošle nedelje jasnu poruku Kongresu i čitavom svetu: ne zezajte se sa slobodom govora, ne uništavajte slobodan, otvoreni internet, ne ubijajte besplatno znanje.

Ili, kako bi moj prijatelj Džarvis rekao, "sing along with the common people".

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati