Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Berlinale: U zemlji krva i meda

15. 02. 2012.  - Autor: Zorica Marković

Kad Anđa moli za oproštaj

IZVEŠTAČ NEDELJNIKA SA 62. FILMSKOG FESTIVALA U BERLINU ZORICA MARKOVIĆ DVA PUTA JE RAZGOVARALA „JEDAN NA JEDAN" SA ANĐELINOM DŽOLI, ALI I SA OSTALIM AKTERIMA KONTROVERZNOG OSTVARENJA NOVOPEČENE REŽISERKE.

s

Anđelina Džoli na premijeri svog filma u Berlinu, mršavija i odlučnija nego ikada ranije

Zaista prelepa i premršava holivudska glumica, rediteljka i scenaristkinja filma „U zemlji krvi i meda", Anđelina Džoli krhko, ali odlučno stoji preda mnom i moli Nedeljnik da prenese njene reči srpskom narodu. „Film nije ono što su čuli i ne treba da slušaju šta im se sugeriše. Bitno mi je da im kažete da ih ne mrzim, već volim i da želim da mi pomognu da shvatim gde sam to pogrešila. Da razgovaramo, da me nauče kako da vam pomognem, da radimo zajedno na različitim projektima jer to zaista želim. Pružite mi šansu... Biću vam zaista dobar prijatelj".
s

Pretvara li se? Ona je, ipak, izuzetna glumica, navikla je na ovakve scene, nijedan suvišan pokret na licu je ne odaje, tople krupne oči ne menjaju izraz (ko je još rekao da oči ne mogu da lažu?). Osećam se kao da sam ja ceo srpski narod. Protokol je neumoljiv, prošlo je odavno obećanih 20 minuta, iako je ona, baš zbog činjenice da smo iz Srbije, prekršila sve i izludela najbliže saradnike jer kasni na sve sastanke. To je naš drugi susret „jedan na jedan" u dva dana i toliko različit. Pri prvom, bila je prilično oštra i direktna u stavu da nemamo pravo da joj sudimo i da moramo da priznamo da smo u jednom trenutku rata za svet postali „bed gajs".
„Napravite film koji će vam se svideti", rekla je.
Otkud sad to?
„Povredili smo je objavljenim lažima, pripisali smo joj ono što nikad nije izjavila, nikad nije tražila ukidanje Republike Srpske. Prvi bih joj ja to zamerio", kaže mi posle, u neformalnom razgovoru, Rade Šerbedžija. Ljut je.
I svi ostali naši glumci koji se pojavljuju u filmu, prva postava, Goran Kostić, Nikola Đuričko, Branko Đurić... razočarani su reakcijom iz Srbije i pitaju se da li je moguće da smo započeli još jedan rat, sa planetarnom superzvezdom i još ženom. Njih je impresionirala Anđelina, odaje utisak drage osobe. Kako joj objasniti da razume nešto što i sama priznaje da ne razume?
Ima li nekog na svetu ko je za 20 minuta dobio rat? Pa razgovori u Dejtonu trajali su milion puta duže. Možda piše na Vikipediji. Obećava da će doći kad se sve stiša da sazna našu istinu. Sve ovo je otišlo predaleko.
I da se razumemo, Anđelinin film zaista je brutalan i šokantan, treba neko vreme da se povratite od svega viđenog. Sve vreme se pitate: Je li moguće da nas svet tako vidi, je li ovo zaista istina?
Film priča o, kako ga „oni" zovu, „kampu" u kojem srpski vojnici drže muslimanke i siluju ih do uništenja. Utisak je da ništa drugo i ne rade u filmu, osim što se uz to i bave ubijanjem iznemoglih staraca i beba.
Razbili smo kafanu i sada nam naplaćuju ceh za primer ostalima.
„Ali ovo je film o stradanju žena, o kampu koji drže srpski vojnici, normalno je da nema druge vojske osim naše. Niko ne poriče da smo i mi bili žrtve, ali ovo nije dokumentarni film", ponavlja Šerbedžija. Slažu se i ostali glumci listom.
Istina, ne pominje se 300.000 silovanih žena, već 50.000 Bosanki, srpski glumci imaju uloge „dobrih Srba", Đuričko i Đurić posebno, pominje se kroz nekoliko rečenica i naše stradanje, na Kosovu, u Drugom svetskom ratu... Je li to nama dovoljno?
s

s

s

Na novinarskoj projekciji bilo je i nekoliko zvižduka i uglavnom tajac. Čak se i bosanske kolege u poluprivatnom i poverljivom razgovoru čude kako je napravila sve tako crno-belo i banalizovala jedan rat.


Malobrojni srpski novinari u Berlinu uglavnom ga doživljavaju kao novi napad na naš narod. Na novinarskoj projekciji bilo je i nekoliko zvižduka. I uglavnom tajac. Čak se i bosanske kolege u poluprivatnom i poverljivom razgovoru čude kako je napravila sve tako crno-belo, i banalizovala jedan rat. Problem je što je to „naš„ rat, što smo to mi.
Ima li pravo jedna „umetnica" da bude toliko neoprezna i ne predvidi reakciju jednog naroda, jedne zemlje? Priznaje da je pričala sa Ričardom Holbrukom i Veslijem Klarkom... Ali odmah upada u reč i dodaje „i sa mnogim Srbima koji su proživeli rat"... Pa čak je, navodno, i naše glumce pitala šta im smeta u filmu, da izbaci ako treba?!
Na drugoj strani, zapadni izveštači, a Nedeljnik je anketirao bar dvadesetak, uglavnom (sem izuzetaka iz Mađarske, Bugarske, Rusije i Luksemburga, ako to spada pod „zapad" uopšte), kažu da je to odličan film koji govori o surovosti jednog rata i stravičnoj sudbini žena. Njih ne zanima nacionalnost ni to jesmo li povređeni i kako će ovo uticati na našu jadnu sudbinu. „Ali osećamo se kao nacisti!", kaže jedna koleginica iz Srbije u živoj raspravi sa nekoliko izveštača iz Nemačke, SAD i Francuske.
A onda sledi „katarza" u interpretaciji predstavnika ugledne nemačke televizije: „Toliko je filmova o Nemcima kao nacistima snimljeno pa se ja ne osećam povređeno. Znam istinu. Vi Srbi samo sve to previše lično doživljavate."
Petominutne ovacije tokom odjavne špice filma na zvaničnoj premijeri to potvrđuju. Nikoga više ne zanimaju naša opravdanja i sami smo krivi za to. Da sam političar, kao što nisam, odavno bih pozvala Anđelinu čim je Željko Mitrović odbio da ga producira i naveo razloge, a svi ga napali zbog toga. Da, ko je još mogao da poveruje da „neće biti na našoj strani, to je naša Anđa".

Posle svih reakcija, on može da likuje. A mi da se pitamo zašto nismo učestvovali u scenariju, snimanju... bilo čemu. Zar je tako teško bilo doći do Anđeline, ambasadora Unicefa. Nedeljnik je došao i to više puta za tri dana. I dobio obećanje da će Anđelina pomoći Srbima da pokažu svoju istinu. I da će upoznati Borisa Tadića. Može li nam ona pomoći oko Kosova? Zainteresovala se za tu temu, kaže da će probati da sazna sve što može.
I je li i to posle svega dovoljno?
Ne znam. Ali pogledajte film. Da nam se ne ponovi.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati