Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

23. 02. 2012.  - Autor: Vladimir Bogdanović (Foto - Đorđe Kojadinović)

Najviše volim da sedim u svim kafanama

Vladimir Bogdanović, pretvoren u jesen, lutao je sa Jašom Grobarovim, najvećim boemom među boemima, među pesnicima, slikarima i književnicima, zajedno su ratovali poezijom protiv svih koji dušu kradu i utvrdili da „stari boemi ne umiru jer dolaze novi. I nove kafane

1
Evo, već peti dan pijem, dan i noć. I nije me strah. Družim se sa životom po kafanama. U svom sam snu i nemojte me buditi ni kad završim ovaj tekst. Sada sam konačno srećan. Mada i tada volim da plačem, tiho i srećno. Ja sam najveseliji melanholik. A kada sam ljut - nisam ljut. Samo sam tužan. Inače, kada nisam u kafani ili kada ne pišem, možete me pronaći na svakom drvetu koje lista, ako me još tamo ima. Jesen sam. Volim da volim i za druge dok je svet oko mene najlepše purpuraste boje i ponavljam, nisam ljut, samo sam bio tužan kada sam pre tih pet, reklo bi se, sudbonosnih dana ponovo video tekst u novinama. Naslov - Nema više kafana, nema više boema Beograda.

Deseta je godina kako se u novinama u mom gradu pišu takvi tekstovi, baš otkako je počela nekakva tranzicija, tako kažu da se zove to novo vreme. Kakva glupost, a nemam običaj to da kažem.

Neću tako. Nije tako u mom gradu.

Ponovo Čitam i razmiŠljam o tim tekstovima. Tu temu mora da je ponovo predložio neki urednik koji je uvek maštao da bude Libero Markoni ali nije nikad, onda je verovatno poslao nekog klinca iz beogradske redakcije i rekao mu „ne rade 'Šuma', 'Lipa', 'Grmeč' i 'Klet', eto ti teme, nema više kafana, boema..."

2
Bacio sam one novine u stranu, ustao iz kreveta i odmah odrecitovao Preverovu „Najkraću pesmu".

„Srećan sam. U kafani sam, još živim od onoga kada sam bio mrtav pijan, a ti gola u mom zagrljaju. Neću skoro kući. Slobodan sam. Volim te. Lud sam za tobom."

To sam i na vrata okačio.

Bio je to moj početak pobune, zovem onda hitno Jašu Grobarova, najvećeg boema među boemima, među pesnicima, slikarima i književnicima, on mi kaže da se ne sekiram i da odmah dođem u „Mornar" koji, gle čuda, radi, nikad nije ni prestajao. Da zajedno ratujemo poezijom protiv svih tih koji nam dušu kradu. Dok hodam ka Jaši, razmišljam da on nikako nije poslednji boem ovoga grada, ali da jeste najveći, niti da ja treba da mu ikada tražim titulu boema koju jedini on može da mi da. U redu za titulu ispred mene je još hiljadu pravih boema koje lično poznajem, koji strpljivo čekaju i koji kao i ja vole jesen.

Ljubim Jašu koji mi vraća osmeh na lice i koji počinje odmah da recituje.

„Nije boem pijanac. Evo, recimo, ja mogu da ne pijem godinama, ali to mi se još nije desilo".

„Mornar" je krcat. Jaša (74) pije u isto vreme dunju i mazut (nešto nalik pelinkovcu). Nastavlja da priča o filozofiji, volim to njegovo poetsko.

3
„To ti je recept za večnu mladost, dunja razgali, mazut podmazuje! Zaboravio si da se u stvari nisi ni rodio, da te nijedan voz na ovu planetu nije doveo već si uvek bio tu. Kada se Zemlja bude zaustavila znam da nećeš hteti da siđeš, baš kao ni ja. Ovo naše sedenje, kao i sva sedenja ne mogu da umru, jer, juče su bila živa, a već sutra su već mrtva. I nije nas strah. Briga nas.

Jaša zove konobara.

„Alo, bolničar, daj ovde turu, vidiš da čoveku nije dobro, naljutili ga neki novinari, tužan je."

Gledam po kafani klince. Niko od njih ne pije viski ili slična tranziciona pića. A i da piju, pa šta, kakve to ima veze sa dušom. Cepaju, bre, rakiju, boemski, stvarno ne znam ko ih je to naučio. Jaša mi tvrdi niko, jednostavno, tako se ovde rađaju, i da sve više viđa te iste klince koji namerno neće da sede u Strahinjića Bana. Sede u novom, starom, „Bermudskom trouglu" - „Mornar", „Zora", „Sunce" (sve radi i sve je puno).

Prepričavam Jaši kako u mom gradu jedino znam da sam živ i kako su me poslednjih godina izbacili iz nekoliko svetskih kafana. U Beogradu mogu još jedino na svetu da sedim u kafani i pijući pušim cigarete do mile volje, a oni mi već godinama pišu da više ništa nije isto. E, pa, isto je. Mogu da recitujem, recimo u kafani „Herceg Novi" u oblaku dima (radi i stalno je pun!), mogu da pevam šta ja hoću i koliko hoću i da uvek dobijem aplauz. Mogu i u deset kafana u centru grada i dalje da naručim teleću glavu u škembetu, štrudlu s makom i domaću tamjaniku na točenje.

4
Mogu, recimo, i da ne budem „škembić" boem, da ne mastim karirane stolnjake, već da se džeziram u „Ptici", koja nimalo po džezu ne zaostaje od Njujorka. U stvari, bolje je u „Ptici". Mogu da pušim za šankom opet do mile volje dok slušam Stjepka Guta. To u Njujorku ne mogu. Mogu baš to isto veče da budem Bukovski, ili Hemingvej, na primer. A kad se opet uželim „škembić" boemstva, mogu u pet ujutro da skoknem do „Užica" koje radi dan i noć. Na pihtije i na kilo-kilo. Onda ponovo mogu da se, recimo, sretnem sa Jašom u kafani „Šljam" kod Paliluske pijace, pa sve Jovo nanovo. Mogu tada baš pred zoru da postanem i slikar, i za to me baš briga.

Kompletan tekst pročitajte u novom Nedeljniku

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati