Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Samnji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Najviše volim da sedim u svim kafanama
Vladimir Bogdanović, pretvoren u jesen, lutao je sa Jašom Grobarovim, najvećim boemom među boemima, među pesnicima, slikarima i književnicima, zajedno su ratovali poezijom protiv svih koji dušu kradu i utvrdili da „stari boemi ne umiru jer dolaze novi. I nove kafane
1
Deseta je godina kako se u novinama u mom gradu pišu takvi tekstovi, baš otkako je počela nekakva tranzicija, tako kažu da se zove to novo vreme. Kakva glupost, a nemam običaj to da kažem.
Neću tako. Nije tako u mom gradu.
Ponovo Čitam i razmiŠljam o tim tekstovima. Tu temu mora da je ponovo predložio neki urednik koji je uvek maštao da bude Libero Markoni ali nije nikad, onda je verovatno poslao nekog klinca iz beogradske redakcije i rekao mu „ne rade 'Šuma', 'Lipa', 'Grmeč' i 'Klet', eto ti teme, nema više kafana, boema..."
2
„Srećan sam. U kafani sam, još živim od onoga kada sam bio mrtav pijan, a ti gola u mom zagrljaju. Neću skoro kući. Slobodan sam. Volim te. Lud sam za tobom."
To sam i na vrata okačio.
Bio je to moj početak pobune, zovem onda hitno Jašu Grobarova, najvećeg boema među boemima, među pesnicima, slikarima i književnicima, on mi kaže da se ne sekiram i da odmah dođem u „Mornar" koji, gle čuda, radi, nikad nije ni prestajao. Da zajedno ratujemo poezijom protiv svih tih koji nam dušu kradu. Dok hodam ka Jaši, razmišljam da on nikako nije poslednji boem ovoga grada, ali da jeste najveći, niti da ja treba da mu ikada tražim titulu boema koju jedini on može da mi da. U redu za titulu ispred mene je još hiljadu pravih boema koje lično poznajem, koji strpljivo čekaju i koji kao i ja vole jesen.
Ljubim Jašu koji mi vraća osmeh na lice i koji počinje odmah da recituje.
„Nije boem pijanac. Evo, recimo, ja mogu da ne pijem godinama, ali to mi se još nije desilo".
„Mornar" je krcat. Jaša (74) pije u isto vreme dunju i mazut (nešto nalik pelinkovcu). Nastavlja da priča o filozofiji, volim to njegovo poetsko.
3
Jaša zove konobara.
„Alo, bolničar, daj ovde turu, vidiš da čoveku nije dobro, naljutili ga neki novinari, tužan je."
Gledam po kafani klince. Niko od njih ne pije viski ili slična tranziciona pića. A i da piju, pa šta, kakve to ima veze sa dušom. Cepaju, bre, rakiju, boemski, stvarno ne znam ko ih je to naučio. Jaša mi tvrdi niko, jednostavno, tako se ovde rađaju, i da sve više viđa te iste klince koji namerno neće da sede u Strahinjića Bana. Sede u novom, starom, „Bermudskom trouglu" - „Mornar", „Zora", „Sunce" (sve radi i sve je puno).
Prepričavam Jaši kako u mom gradu jedino znam da sam živ i kako su me poslednjih godina izbacili iz nekoliko svetskih kafana. U Beogradu mogu još jedino na svetu da sedim u kafani i pijući pušim cigarete do mile volje, a oni mi već godinama pišu da više ništa nije isto. E, pa, isto je. Mogu da recitujem, recimo u kafani „Herceg Novi" u oblaku dima (radi i stalno je pun!), mogu da pevam šta ja hoću i koliko hoću i da uvek dobijem aplauz. Mogu i u deset kafana u centru grada i dalje da naručim teleću glavu u škembetu, štrudlu s makom i domaću tamjaniku na točenje.
4
Kompletan tekst pročitajte u novom Nedeljniku
Izvor: PRESS NEDELJNIK
Nema komentara.