Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Esej - Marko Prelević

21. 03. 2012.  - Autor: Marko Prelević

Mapetovci

Greg Smit, izvršni direktor „Goldman Saksa", dao je ostavku tako što je zakupio celu stranu u „Njujork tajmsu" i prozvao tu korporaciju za pohlepu i loš odnos prema klijentima

Greg Smit, zapamtite to ime, čovek je koji je ostvario sve naše fantazije. Nekadašnji zaposlenik u verovatno najvećoj globalnoj bankarskoj grupaciji, „Goldman Saks", osnovanoj 1869. godine i sa trenutnom vrednošću od oko 70 milijardi dolara, uspeo je da uradi ono o čemu je svako od nas barem jednom maštao. Da da otkaz, i to tako što će poniziti i uništiti svog šefa, a pride da za taj slučaj sazna koji milion ljudi. Šačica više ili manje, svejedno je.

Moj sanak pusti bio je, recimo, da jednom gazdi - koji se uglavnom izražavao u trocifrenoj vrednosti decibela - u facu u jednako visokim pragovima kažem da već jednom umukne. Moj prijatelj, čiji je direktor toliki švaler da naskače na svaku suknju u firmi, često u kafani priča kako bi voleo da mu zavali lutku na naduvavanje u glavu, onako pred svima. Jedan drugi prijatelj, koji mora da trpi iživljavanje direktorke i da joj redovno ide po burek i jogurt, svako malo se raspituje za cene laksativa. Drugarica koja je duboko nesrećna u jednoj PR-firmi u posrtanju tvrdi da ima već otkucan mejl kojim bi postidela i gazdu i klijente, i da je potrebno samo da klikne na „send", pa da se to objavi na svim Tviterima ovog sveta. I da je svega nekoliko dana deli od te odluke.

Niko od nas to nikada nije uradio.

Gospodin Smit - njegovo prezime bi u srpskoj verziji glasilo Jovanović? - jeste. Bio je, bruje svetski mediji, koji naširoko pišu o njegovom „herojstvu", uspešan bankar punih 12 godina, a u poslednjih nekoliko i izvršni direktor u toj Zloj Korporaciji što bi, da je sreće, bila razmontirana do balčaka, a njeni prljavi novci iskorišćeni da se iz bule - koje ne bi bilo bez „investicionih fondova" poput „Goldman Saksa" - izvuku i Grčka i sve druge zadužene zemlje.

Bio je to sve dok mu nije dozlogrdilo. Zasmetalo mu je što su menadžeri te velike korporacije u internim mejlovima, ali i u kuloarskoj komunikaciji nazivali klijente „mapetovcima" i „budalama". A on je, jadničak, mnogo više voleo šarene lutke od okrutnih bankara.

Možda mu je sve sinulo kada je pogledao poslednje čitanje „Mapetovaca", film toliko mio i drag da bi, kada bi se prikazivao svako jutro na Javnom servisu umesto onih diletantskih novokomponovanih serija, za kratko vreme doveo industriju antidepresiva na rub suicida.

Bilo kako bilo, Greg i jeste sve uradio kao u nekom filmu. Zakupio je celu stranu u „Njujork tajmsu" i u otvorenom pismu otvorio dušu, ali i kutiju svih globalističkih i kapitalističkih zala, kutiju tako bremenitu da pored nje ona Pandorina izgleda kao skup lego kockica. Ostrvio se na nedostatak timskog rada, na lošu atmosferu, na činjenicu da se od zaposlenih zahtevalo da gaze po leševima - ponekad i doslovno - samo ako će to doneti prihod. Zaključio je sa stavom da je Volstrit „moralno bankrotirao". Celo zadovoljstvo pokazivanja srednjeg prsta svim svojim šefovima platio je oko 80.000 dolara, koliko košta cela strana u svim izdanjima „Njujork tajmsa".

Okej, Greg je suŠtastveno izmislio toplu vodu: papa je katolik, medvedi vrše nuždu u šumi, patke s jednom nogom plivaju ukrug, a Volstrit je moralno bankrotirao i bankari su uglavnom zli. Ili, kako bi to rekao Homer Simpson - D'OH.

Još jasnije je da će, kada se sve ohladi, „Goldman Saks" nastaviti da bude „Goldman Saks" (sem ako ne postane Enron-Medof-UBS-Anglo-Ajriš banka-Olimpus, odaberite bilo koju od velikih kompanija koja je sagorela u svojoj ambiciji), a Greg Smit će biti pomalo zaboravljen, mada verovatno u posedu ugovora za knjigu na temu „Kako sam bio toliko pametan da kažem čitavom svetu ono što su svi već odavno znali". Možda o tome, kad smo i dalje kod filmova, Finčer snimi dugometražni uradak, a Čarls Ferguson dobije ideju za nastavak „Inside Joba", dokumentarca o počecima velike finansijske krize, za koji je 2010. dobio Zlatnu palmu u Kanu.

Ali, njegov je postupak - možda zadocneo, možda pomalo licemeran - ipak potpuno kul. Tip je dao ostavku, i dao ju je baš onako kako mu je bio ćeif. Postavio domaći zadatak svima ostalima i pritom im dozvolio da makar privire u odnos koji liberalni kapitalizam ima prema ljudima od kojih bi - i za koje bi - trebalo da živi.

Taj američki Jovanović je u neku ruku prvi među jednakima. Sada tebi, radniče iz Amerike, Srbije ili Pakistana, koji trpiš zlostavljanje šefa, preostaje da se svakog jutra pogledaš u ogledalo i zapitaš - jesi li čovek ili si mapetovac?

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati