Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

23. 05. 2012.  - Autor: Piše: Mihailo Medenica

Kapa dole, keče gore

Reporter Nedeljnika Mihailo Medenica posetio je poslednju evropsku zabit, državu bunkera, sunca i ponosne „dece orlova", gde se, uprkos modernizaciji oličenoj u visokim zgradama, „mercedesima" i tangama na guzama tiranskih devojčuraka, neki i dalje sećaju parole „Mi imamo tri junačka sina - Enver Hodžu, Tita i Staljina"

1
Ibrahim Rugova jedan je od tima „zaslužnih Albanaca" iz poslednjih decenija koji su zadužili ulice širom Albanije

Tog je dana Tomori pobedio Tiranu u fudbalu, Vahid se istovario posle tri dana zatvora, Skenderbegovim trgom prošetala je gej-populjor na prvom albanskom „prajdu", a ja sam popio ko zna koju po redu tursku kafu sa šum (puno) šećera, uj natural (običnom vodom) i čašicom najboljeg konjaka na svetu.

Ladovina Ulice Ibrahima Rugove vodi do najbolje buregdžinice u Tirani - uzeo sam komadinu sa sirom „Kod Tetovca", pokušavajući da se otresem prosjaka koji mi uz molećivi pogled ćijaju (jebu) sve po spisku, računajući da ih ne razumem.

Ćijam i ja njima, na srpskom, dajući koji lek za sefte. Kad me j... da me bar pamte i pominju po dobrom...

Tirana je zapravo fenomenalan grad. Zaista jeste. Nešto nalik radnoj terapiji skupine ludaka kojoj je dato da se kreativno izraze u cilju što bržeg oporavka. Iz tog ludila nastalo je veličanstveno ruglo koje ne može da vas ne opčini.

2
„A to je, kako da kažem, ma jedan poznati pesnik s Kosova", hah, slušam, stojeći kraj poprsja dreničkog krvoloka Adema Jašarija na istoimenom trgu, nedaleko od centra Tirane
Još razmišljam o kafi u birtiji „Džordž W. Buš„ u Kruji, dan ranije, onoj vukojebini u kojoj su Buša predusretljivi domaćini olakšali za ručni sat.

Što se Vahida, našeg prajvat Albanca-šerpasa tiče, to se nikad nije dogodilo - Buš je sat zaboravio na lavabou! Kasnije je i lavabo „potvrdio" zvaničnu verziju, nedugo zatim neko je maznuo i lavabo iz sobe u kojoj je Buš taslačio rezervnu „prvu damu". Onu za putovanja.

Vahid je ekstra lik, zaboravljen u godinama kada su bili obavezni da Sigurimiju prijave i neplanirani snošaj sa ženom, mada je služba za to znala i pre nego što bi se dohvatili pod slikom Envera Hodže u spavaćoj sobi.

Zavesele mu se partijske okice na pomen već zaboravljene parole: „Mi imamo tri junačka sina - Enver Hodžu, Tita i Staljina"!

3
Jedna od rezidencija doživotnog predsednika Envera Hodže, koji je Albaniju izolovao i od kapitalista i od drugova komunista
„Bogami, da vi rečem, nije se moglo tad kako se kome šćelo", to mu je opaska na sve, i argument u korist režima za koji je na radnim akcijama zidao bunkere. Kaže da je, prema nekim procenama, bunkera bilo više od 700.000, i da je svaki koštao kao jednosoban stan u to vreme. Najjača je priča kako su testirali izdržljivost, odnosno sofisticirano ispitivali da li ispunjavaju „Hodža-standard".

„Po završetku gradnje u svaki je morao uć' glavnokomandujući oficir za taj region, glavni inženjer i oni koji su zidali. Potom bi čitavo područje zasuli avio-bombama, pa ako ovi prežive, eto ti valjanog bunkera", sjajna fora, šteta što nije primenljiva na naše neimare.

Rekoh, Vahid je ekstra starac, gostoljubiv i krajnje neobjektivan, ali gotivan ko mlade Tirančice koje nezgrapan hod odaje da se još privikavaju na tangice. Što se čuvara plamena Partije rada tiče, u Albaniji ne postoji problem srpske nacionalne manjine, jer takva ne postoji...

„Da postoji, sigurno bi imala sva prava, ali ne postoji, to su sve Crnogorci", kratko i jasno, kao negdašnja samokritika: ono o čemu se ne govori, to i ne postoji.

4
Ali postoji Blok. Obrisi ondašnjeg, ni nalik mojem novobeogradskom, ali istovetnog imena. To je deo šireg centra u kojem se nalazila rezidencija šokun Envera, bogat florom, faunom i olovom, čiji bi se nivo u organizmu namernika drastično povećao ukoliko bi pokušao da uzbere ljuljet (cvet) u parku, ili na'rani fazana, koji su takođe radili za Sigurimi. Tu samo Bog nije radio za službu, Enver je to na vreme lišio slobode...

Danas ogradu rezidencije zapišavaju kerovi i ulični prodavci škart žvaka koje se mogu skinuti sa zuba jedino sa sve zubom. Blok sad zaista liči na blok - soliteri su nadvisili ideju Komunističke partije. Doduše, još truje olovo, ali iz auspuha „mercedesa" koje su Albancima zamenili brkove i keče. U Tirani samo Skenderbeg ima pogon od jednog konja, kojeg bezuspešno pokušava da obuzda na glavnom gradskom trgu oko kojeg „mečke" gruvaju TDI šotu.

5
Tu su i opera, svakojaka ministarstva, luna-park sa starim autodromom i ona znana socrealistična zgrada koja je išla kao pokrivalica u dnevnicima kada bi izveštavali o zbivanjima u zemlji orlova, bunkera i trospratnih zgrada - Narodni muzej. Gledam je iz istog ugla kao u tim mladalačkim kadrovima, pre nego što Kamenko Katić najavi sunčan dan i zajebe pola Jugoslavije.

Rekoh, Tirana je, kao i čitava Albanija, sazdana od kontrasta i nelogičnosti: memljive čajdžinice masnih izloga u suterenu novog oblakodera; koze u stadu ovaca; semafora na vrhu planine koji radi i onih u centru grada koji niti rade, niti se vide od drveća iza kojih su pobodeni. Ljudi su sasvim okej, uglavnom lišeni predrasude i zagledani u one snajke koje se privikavaju na veš koji se nekad eventualno koristio za predvođenje kola.

Vahid tvrdi da mladi mahom tečno govore engleski, a tečnije razumeju još po nekoliko jezika.

6
Ne bih ja da ga demantujem, ali fakat to neumitno čini - sa mojim „Živorad Jovanović" engleskim komotno mogu da držim katedru. „Bukuri" znači „lepa". „Šon bukuri" - veoma lepa. Dakle, devojčurci su bunkerčići koje bi bilo sevap osvojiti, ali više ni ovde nije dovoljno biti samo Boško Buha, ukoliko uz vunene čarapke i cokule ne ide i „mečka".

Ne znam kako se na albanskom kaže „sponzoruša", ne zna ni Vahid, on za sve što mu nije jasno tvrdi da toga nije bilo u vreme Envera Hodže, pa samim tim ne postoji ni reč za to. Sreća da Drim nije od juče, inače bi i za njega procedio: „Da vi pravo rečem, njega ođe nije bilo prije pedeset godina, tako da ne znam..."

Ali, ne boluje samo dobri moj Vaha od selektivnog pamćenja i činjenično liberalne istorije, uzela je ta pošast maha među predusretljivim drugarima koji se trude da nam govoreći o svemu - ne kažu ništa. Opet se setih Kruje, divne brdske zabiti, nažalost, nešto poznatije po Bušovom satu negoli Skenderbegu, koji je u njemu rođen, stolovao i vojevao.

Zavidnu kičericu od muzeja sabili su među ostatke tvrđave slavnog vojskovođe, koji je, jelte, srpskog roda, venčan u pravoslavnoj crkvi i sve resto čega u rečima kustosa nema. Ono čega ima jeste da su i bitku na Marici i Kosovski boj vojevali Iliri protivu Turaka, dok su naši, verovatno, valjali devize i semenke negde sa strane.

7
No, njihovo je da pričaju, neke stvari čak iz dobre namere trudeći se da domaćinski ne uznemire duhove ako baš ne mora, al' mora...

„A to je, kako da kažem, ma jedan poznati pesnik s Kosova", hah, slušam, stojeći kraj poprsja dreničkog krvoloka Adema Jašarija na istoimenom trgu, nedaleko od centra Tirane. Pesnik, nego kako, čika Jova Zmaj sa „kalašnjikovim", čakijom i četrdeset hajduka.

Znam mnoge darovite mlade „pesnike" stipendiste njegovog fonda za razvoj proze i poezije na Kosovu i Metohiji. Fotografišem se za uspomenu - „Član biblioteke, jebote", što bi Zoki Radmilović rekao.

Predgrađe Tirane, onaj deo kada se iz Drača ulazi u nju, nešto je drugačija, mračnija, a opet živopisnija priča o najvećem „gnezdu" dece orlova.

„Ovde je tvrdo uporište Saljija Beriše, ima dosta njih s Kosova", red udžerica, čajdžinica, tezgi, kartonskih zastupništava za „marljboro-pest" i „skenderberg", onaj najfiniji - pet dana odležao kod Ramadana u kadi. Iz dvorišta škole trešti muzika, negde u ruge (ulici) Ismail Džemalji (prvak njihove borbe za nezavisnost), švrće proslavljaju kraj školske godine - maturanti.

8
Hit sa poznatim stihom trešti s razglasa, skaču kao u transu: „Džamadani via-via, e Kosove ešt Šćipnija"...

„Šta znače reči pesme", naivno pitam, znajući otprilike.

„Pa, nešto kao Kosovo i Albanija dva su brata", još jedared pomirljiv i gostoljubiv odgovor, kapa dole, keče gore.

Zapravo, znači: „Beli 'jelek' na linije zajedno nosimo - Kosovo je deo velike Albanije", i mi nešto od šiptarskog znamo. Da se razumemo, reći Šiptar nije podrugljivo kao što nam se zarad nekakve lažne političke korektnosti servira. Oni prvi insistiraju na tome - država je Škiprija, odnosno, Šćiprija, pa otuda i Šiptar, pravilnije, Šćiptar, po jednom od tumačenja znači dete, ili deca orla.

„Tako je, mi smo deca orlova, zato se i kaže da je Albanija zemlja orlova. To je metafora", dobri moj i pošteni Vahid stavlja tačku na nedoumicu koja to i nije, već kukavičje jaje koje nam godinama podmeću. Dosta o politici, ako je to uopšte politika, valja pregaziti do Trga majke Tereze, gde dokoni kombić čeka svoje zalutalo stado. S nogu svraćamo u đebaptore na deset s lukom u celom somunu, nek ide život, pazariću one žvake koje tope plombe ako treba.

Sutra, negde u ovo vreme, s prezirom ću stajati pred stadionom Fljamurtarija, možda i pljunem ako niko ne vidi - „grobari" znaju zašto... Tamo, na obali mora nalazi se kućerak u kojem je pomenuti gos'n Džemalji sa drugarima proglasio nezavisnost Albanije, simbolično iznevši dobro znanu zastavu na terasu.

Nešto nalik stihovima Čoline pesme: „Jedne hladne novembarske zime, na salašu Džemaljija mog", u narodu poznatijeg kao - Dan zastave.

Poslednji pozdrav šum bukurijama Tirane - ne previše urbane, taman dovoljno ruralne.

Samo uporno, ljoćke (lutke) moje - nije tanga cepanje atoma...

Čudnovato lep grad u svoj svojoj grotesknosti i trapavom pokušaju da komercijalizuje tradiciju. Ajmo još jedanput za čika Vahida - „Mi imamo tri junačka sina: Enver Hodžu, Tita i Staljina". Zaiskre te blage oči kao da piramidalni muzej najvećem sinu albanskih naroda i narodnosti, nedaleko od Komiteja, nije pred rušenjem.

9
Kao da će svakog časa spustiti svoju očinsku ruku na koščato rame i reći: „E, to je bunker, moj Vahide."

Šteta što kao manjina ne postojimo u Albaniji, inače bismo imali sva zagarantovana prava! Ovako, svi smo mi Crnogorci, eto da vi rečem, mada pre pedeset godina nije ođe, iza planina, postojala ni Crna Gora.

Osim ako Sigurimi nije javio drugačije, i usput dozvolio još jedan vanpartijski snošaj sa drugaricom suprugom. Ali proleterski, bez emocija, s pesmom na usnama i uz gromoglasni EHO (Enver Hodža).

Baš kako je ortak iz Bloka najviše voleo... 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage