Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Esej - Marko Prelević

13. 06. 2012.  - Autor: Marko Prelević

Euro neuro

Svaka utakmica koju prenosi RTS podseti me zašto nikada u životu nisam platio pretplatu, niti mi pada na pamet da to ikada uradim

Prvo evropsko prvenstvo kog se sećam jeste ono na kom nismo ni učestvovali. Krnja jugoslovenska reprezentacija, bez Hrvata, koji su s proleća te 1992. imali pametnija posla nego da loptaju u dresovima sa buktinjama na srcu, ipak je dramatično vraćena iz Švedske. A bila je taman toliko talentovana da i dve decenije kasnije, u predvečerje prvenstva u Poljskoj i Ukrajini, svi Srbi koji se iole razumeju u fudbal tvrde da bi se ta ekipa lagano prošetala do zlata.

Istina, Danci koji su nas zamenili uspeli su da iznenade sve uz pomoć sreće kakva obično prati, recimo, Italijane, ali siguran sam da bi u nekom trenutku Jugosloveni, tradicionalno, uspešno pritisnuli dugme za samodestrukciju, te bi ostali samo žal i priča o „momcima koji su mogli", kao i toliko puta pre toga. U najgorem slučaju, ošajdario bi nas neki sudija kom bismo i danas pamtili ime i pominjali porodicu. (Da, gospodine Vesije, o vama se ovde govori, pištaljka vam se osušila!)

I ovo prvenstvo, kao i to pre dve decenije, srpski igrači i navijači gledaju na televiziji. To, naravno, ima svojih prednosti: ionako bi nas „plavi" - koji su u međuvremenu, ničim izazvani, postali „crveni" - samo nervirali, a ovako uživaš u fudbalu, pogotovo ako si se na vreme opredelio za koga ćeš zapeti, udobno zavaljen u fotelju.

Ali to ima i mana. I to, da izvine pojedini, debelih.

Svaka utakmica koju prenosi Radio-televizija Srbije podseti me zašto nikada u životu nisam platio pretplatu, niti mi pada na pamet da to ikada uradim. Ako ovo čita neko od „nadležnih organa", mogu samo da im poručim da sam drage volje spreman da na sudu dokazujem da gledanje Javnog servisa, pa i u manjim količinama, zaglupljuje čoveka i - što je u fudbalskom junu 2012. godine mnogo gore - uništava svaku želju za gledanjem najlepše igre na svetu.

Na harač od 500 dinara mogu da zaborave sve dok komentatori budu zvučali kao da im neko drži pušku za vratom pa moraju da prenose utakmicu. Iako bi, valjda, radije sedeli u studiju RTS-a i cevčili kiselu vodu sa stručnim konsultantima pokupljenim s koca i konopca, sve vreme verglajući one arhaične sinonime za reprezentacije: Gordi Albion, zbornaja komanda, panceri, knedličke, galski petlovi... Pa ko normalan u Evropi, pobogu, i dalje govori zbornaja komanda?

Može se reći da sam pravu katarzu doživeo jednog dana kada sam shvatio da prvi i drugi kanal Javnog servisa na televizoru ne moraju da budu umemorisani na programima 1 i 2. Od tada mi je život lakši. Sve dok ne dođe prvenstvo.

A Javni servis, baš kao ni kada se radilo o Pesmi Evrovizije, po onoj staroj o ovnu i njegovom izmetu, nije se ozbiljno posvetio problemima sa rasizmom koji su, u jednom trenutku, pretili da ozbiljno ugroze prvenstvo. Neće, valjda, da se zamere našim drugarima iz UEFA, koji su prvo žmurili na oba oka kada je Kosovo umal' primljeno u FIFA, da bi se onda, kao, dozvali pameti? Niti da poljuljaju „tradicionalno dobre veze" sa poljskim i ukrajinskim narodom, iako i vrapci na granama u Krakovu znaju da je bila greška dodeliti organizaciju prvenstva zemljama koje vrve od neonacista što uz majmunske urlike bacaju banane tamnoputim igračima.

Daleko od toga da je poŠast rasizma endemska za Poljsku i Ukrajinu, ili čak samo zemlje Istočne Evrope. UEFA je organizaciju prvenstva dodelila njima u konkurenciji Italije i zajedničke kandidature Hrvatske i Mađarske. A nijedna od ove tri zemlje nije ništa bolja.

Hrvatska je nekoliko puta bila na tapetu Evropske fudbalske organizacije, mada se sve završilo na opomenicama i kaznicama reda veličine nekoliko desetina hiljada evra. Pa čak i onda kada su, 2006. godine, hrvatski navijači na prijateljskoj utakmici protiv Italije u Livornu - gradu poznatom po odanosti levičarskim idejama - od svojih tela formirali svastiku na tribinama i svih 90 minuta vikali: „Zig hajl"! U isto vreme, dobar deo italijanskih navijača ne može da podnese što je azurni dres poneo Mario Baloteli, koji uprkos italijanskom imenu nikako ne izgleda kao potomak Garibaldija, Karavađa ili Cezara. Mada, ruku na srce, ima osobine ličnosti jednog Nerona...

Sve to kvari uživanje pred, opet će reći ovdašnji komentatori, „našim malim ekranima". I dok se iz srpskih medijskih i fudbalskih i evropskih fudbalskih tela ne odvoji žito od kukolja, vrhunski fudbal biće teško voleti do kraja i bezuslovno. 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati