Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

ESEJ - MARKO PRELEVIĆ

20. 06. 2012.  - Autor: MARKO PRELEVIĆ

Gostoprimstvo

Prema VIP gostima smo drugačiji nego prema onim običnim. Snishodljivi. Skoro pa bedni u pokušaju da im se dodvorimo, ma koliko oni bili beznačajni. Političari i muzičari su najbolji primer za to

1
Ona spodoba Eksl Rouz, kom još niko nije javio da su se osamdesete davno završile, tražio je 252 peškira, crne zavese i stolnjake, 18 crvenih i belih ruža, kiropraktičara i maserku
Da ima nešto čudno sa „tradicionalnim srpskim gostoprimstvom", postalo mi je jasno kada sam, prelistavajući knjigu narodnih mudrosti, shvatio koliko umotvorina o gostima i gostoprimstvu ima i u koliko je malo tih mudrosti gost rado viđen, fin čovek. Jok, nemaju Srbi skoro nijednu poslovicu koja govori o širokoj srpskoj duši i o tome da pod njihovim krovom i za njihovom trpezom ima mesta za sve.

Zato imamo „gost i riba treći dan smrde". Pa zatim „pogledaj mu obuću, pa ga puštaj u kuću". Pa imamo „nezvan došao, nepočašćen pošao". Pa i „dobro mi došao, kad te đavo doneo". I onu najpopularniju - i najbrutalniju - koja govori o tome da Srbi ni najdražu osobu ne mogu da trpe u svom stanu „i najboljeg gosta tri dana dosta".

Nekako su ta tri dana, izgleda, mera u kojoj Srbi mogu da se prave fini. Već posle toga - tornjaj se otkud si došao i da te moje oči više ne vide.

Pa ipak, sve se ove izreke odnose na nekog neodređenog gosta. Na „a" gosta, suprotno od onog „the" gosta. Ili VIP gosta, kako vam drago. Na tipove koji dođu malo da posede, popiju rakiju, popričaju. Prema „the" gostima smo drugačiji. Snishodljivi. Skoro pa bedni, u pokušaju da im se dodvorimo, ma koliko oni bili beznačajni.

Prvi primer za te goste su političari, posebno oni evropski (mada smo i gostima sa istoka znali da se klanjamo toliko da nas leđa zabole). Dođe, tako, bilo koji diplomata u Srbiju, a naši glavaši spremni: širok osmeh na licu i dugotrajni klimoglav dostojan onog kučeta koje se šepuri ispod zadnje šoferšajbne gastarbajterskih automobila. I ni da pisnu. Može cenjeni gost da opali po nama kao po pranju, oni će da se smeškaju i da ga gledaju. Kod nas su svi pozvani. I svi su počašćeni. Nekome parče torte, nekome parče teritorije, nekome samo čvrsto obećanje da ćemo sledećeg puta kad navrne biti mnogo bolji. Pa koliko god to da nas košta. Glavaši se naši toliko smeju da im lice ponekad ostane tako. Sve do sledećeg gosta.

Drugi primer, koji jednako kao i prvi ide na živce svakom normalnom u zemlji sa prosečnom platom od jedva 350 evra, jesu takozvane muzičke zvezde i zvezdice, u stvari, neumrli dinosaurusi svetske muzičke scene, koji pre dolaska u Srbiju - blagodareći sankcijama, retku preostalu zemlju koja uopšte želi da ih primi - ispostave spisak zahteva organizatorima kako bi se valjda u toj džungli na Balkanu osećali srećno i bezbedno. A organizatori tih naših festivala i festivalčića kojima se dičimo, iako za to baš i nemamo razloga, nabace osmeh domaćih političara i sa zen mirom pristanu na sve. I to bez fusnote.

Na stranu to što nam ni festivali nisu neki. Ekskluzivniji je, lepši, bolje organizovan i sa neuporedivo jačim lajnapom jedan „Siget" od „Egzita". Od Petrovaradina su bolji čak i „iventi" po opskurnim belgijskim i austrijskim selima, a da ne pominjemo engleske „Lids" i „Reding". A i od lošeg ima gore: porediti bilo koji od ovih festivala, pa čak i „Egzit", sa novoustanovljenim „Belgrejd koling", bilo bi ravno poređenju igre Barselone i veterana Crvene zvezde. One iz Malog Mokrog Luga ili Beograda - sasvim je svejedno.

Zahtevi, dakle. Islužene svetske zvezde kojih smo samo mi željni šalju čuvenu rajder listu, bez čijeg poštovanja, prete nam, nema ni svirke. Tako je, recimo, ona spodoba Eksl Rouz, kojem još niko nije javio da su se osamdesete davno završile, tražio 252 peškira, crne zavese i stolnjake, 18 crvenih i belih ruža, kiropraktičara i maserku. Još gori su bili drugi povratnici, iz benda „Fejt no mor". Njihova rajder lista je na stotinu gusto kucanih strana, među kojima je i stavka da Srbi moraju da im obezbede „24 bela peškira koji moraju biti mekani kao male zeke tokom toplog letnjeg dana dok se na livadi igraju sa braćom i sestrama". Kraj citata.

Članovi izvesnog benda „Volfmader" - iako pasionirani ljubitelj alternativne i ine muzike, moram priznati da za tipove nikada nisam čuo, a posle ovoga i neću - tražili su da se druže sa nekim novosadskim selebritijem (možemo da im damo Natašu Bekvalac, ali samo ako obećaju da je neće vratiti), dok je još opskurniji bend „Herkjules end lav afer" tražio šest pari crnih čarapa.

Šest. Pari. Crnih. Čarapa. I zeke koje se igraju na livadi.

Da među organizatorima ima nekoga ko razmišlja valjano, poslao bi im šest pari čarapa poštom, sa sve „poklonom iznenađenja" upakovanim u njih. Možda mrtvim zekama. I time bi koliko-toliko odbranio čast ove države, kad to već ne mogu političari.

Ili, što kaže još jedna nam izreka - „da su bolji gosti, i čast bi bila bolja". 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati