Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Brifing nedelja - STOJAN DRČELIĆ

25. 07. 2012.

Uzimanje mere

Mera je mera svemu. A Vučić i Đilas u protekloj nedelji su, svaki na svoj način, premerili političku Srbiju i ma koliko se sad mnogi upinjali da tu vide lukrativnu potrebu da se pozicioniraju kao lideri budućnosti, koji će u perspektivi deliti vlast baš kao slavski kolač, onako kako se to ne dopada Dačiću, rezultat je već vidljiv

Povuci, potegni, Vučić za Dačića, Dačić za Dinkića, Krka za Palmu, Vučić za Rasima, povuci, potegni i opraviše je. I to Vladu sa respektabilnom podrškom u Skupštini, što je već pomak. Tim pre što kladioničarske kvote na ovakvu Vladu posle Đurđevdana nisu bile velike, a sada, vidim, raste uverenje da može biti dugovečnija nego što joj mnogi predviđaju. Naspram sebe će, sem očajnog stanja u državi, i to po svim parametrima, imati i nesložnu opoziciju. Dugovečnost, ipak, ne znači i učinkovitost. A ove, opet, nema bez stručnjaka. Koliko će ovaj kabinet biti kadar da nas vadi iz kanala, videćemo i po onim kadrovskim rešenjima koja se tiču najvažnijih javnih i državnih preduzeća, ali i po tretmanu malih i srednjih firmi, jedino kadrih da nas dižu do zelene grane i obezbede kakav takav porast zaposlenosti i produktivnosti.

Nisam ni ranije verovao da je natezanje oko formiranja Vlade rezultat programskih neslaganja, već da je podela resora i namirivanje apetita po dubini u javnim i državnim preduzećima ključna partijska briga. Otud sam delio raspoloženje svih koji su se slatko smejali kad je u predizbornoj kampanji pominjana departizacija. Ali to je što je. Ako zanemarimo Ugljanina, ministra u stelt tehnologiji, hoću reći, nevidljivog a sveprisutnog, Alisu Marić, Nikolu Selakovića, Bratislava Petkovića, Zoranu Milanović i Ivana Mrkića, ostale smo imali prilike da vidimo na delu. Premda je prvi parlamentarni dan delovao kao rimejk skupštinskog prenosa iz devedesetih, a delom i kao sapunica gde se bivši supružnici spore kao na ostavinskoj raspravi, čini mi se da će se posle dugo godina Skupština moći gledati. Odnosno, da neko vreme neće biti dosadno. Ali vremena za veliko cirkuziranje neće biti. U tom smislu, sve nade polažem u krizu. Stanje je toliko teško da će se, hteli ne hteli, morati uozbiljiti.

Mera je mera svemu. A Vučić i Đilas u protekloj nedelji su, svaki na svoj način, premerili političku Srbiju i ma koliko se sad mnogi upinjali da iza svega vide lukrativnu političku potrebu da se pozicioniraju kao lideri budućnosti, kao dvojac koji će u perspektivi deliti vlast u Srbiji baš kao slavski kolač, onako kako se to ne dopada Dačiću, rezultat je već vidljiv. Od percepcije buduće Vlade kao dominantno Dačićeve dobili smo Vučić-Dačićevu vladu, a Đilas je pismom o namerama koje je uputio partijskim drugovima naznačio u kom pravcu će delovati i praktično ponudio program za opstanak Demokratske stranke.

Šta je uradio Vučić? Neka je i demagogija, neka smrducka na populizam, neka bude i konačna potvrda da je SNS pošao u svatove bez one stvari, odnosno da nema dovoljno kvalitetnih kadrova. Neka to bude i deo strategije SNS za produbljivanje već postojećih podela u suparničkoj Krunskoj. Znači, sva su tumačenja legitimna, ali ipak ostaje činjenica da je Vučić na kvotu svoje stranke pozvao i Milicu Delević i Rasima Ljajića i da ta vrsta političke galantnosti u Srbiji dugo nije viđena. Drugo je pitanje zašto je Ljajić prihvatio, a Delevićka nije, baš kao i šta o tome misle neki drugi naprednjaci. Ali ovim je gestom Vučić ipak pokazao da je spreman na iskorak iz otužne partijske ostrašćenosti, koja je i mera i usud ovdašnjeg političkog života. Delevićkinu „korpu" prihvatio je džentlmenski, gotovo kao dar, da bi zatim izborom karijernog diplomate Ivana Mrkića na mesto ministra spoljnog dodatno poentirao.

S druge strane, Đilas je pismom Predsedništvu DS artikulisao stav mnogih članova stranke, opako iznerviranih potpunom dezorijentisanošću koja provejava iz centrale. Sudeći po prvoj reakciji, ali ne onoj da Delevićka i Ljajić ne treba da prihvate ponudu za ulazak u Vladu, već po izboru Mićunovića za šefa poslaničkog kluba u Skupštini, Tadiću i ekipi pismo se, očekivano, nije dopalo. Sad demokrate  parafraziraju, sećaju se Tita: „Druže Đido, piši drugo pismo, jer ti ovo razumeli nismo." Jesu, razumeli su, zato im se i ne sviđa.

Povodom moje konstatacije iznete u prethodnom broju da sam Velimiru Iliću spreman sve da oprostim ako napravi put do Požege, pa čak i to što je iz Čačka, „mada svako dete iz užičkih predškolskih ustanova zna da je bolje živeti u zabludi nego u Čačku", javili su mi se brojni poznanici, naravno Čačani, da protestuju. Ne bi oni da brane Velju, nego im krivo što ujedam Čačane. Moram i ja da poslušam glas javnosti. Evo obećavam: ako Velja Ilić napravi pristojan put do Požege, posuću se javno pepelom i napisati da je opšte poznato „da je san svakog Užičanina da postane stanovnik Čačka". Ali prvo put, moliću lepo!

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati