Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Brifing nedelja - STOJAN DRČELIĆ

01. 08. 2012.

Kradljivci bicikla

U brojnim analizama primećuje se da ekspoze premijera Dačića nije delovao uverljivo, da nije ponudio konkretna rešenja. U prevodu, zamera mu se što nije javno rekao odakle će stići pare za servisiranje kakve-takve makroekonomske stabilnosti u državi. Ko će nam dati pare, kako ćemo ih vratiti? Ako ne budemo mogli da ih vratimo, čega ćemo zauzvrat morati da se odreknemo?

Izgleda da nema izuzetka. Svaka vlada u Srbiji gotovo čitavu prvu godinu mandata već tradicionalno troši u naricanju nad onim što je zatekla, poput automehaničara koji čim podigne haubu pita „ko vam je ovo, pobogu, radio". U drugoj godini se nešto kobajagi započne, u trećoj nešto konkretno i uradi, a četvrta je već sva u kampanji, znači u obećanjima i ribarenju glasova. Ovo mislim u najboljoj varijanti, to jest, ako izguraju mandat. Ne bih da kvarim idilu Vučića, Dačića i Dinkića, štaviše, što bi rekle starije žene kad vide neki par pa procene da jedno drugom pristaju, baš mi je drago zbog njih. Takođe, klonio bih se „gavranisanja" i nepotrebnog sejanja defetizma, ali mi se čini da su i ovom prilikom ministri odlučili da za početak naprave popis grehova prethodne vlade i najpre nas upoznaju s tim kako su odlazeći sve radili loše i očajno, toliko loše da će svaki pomak napred biti ravan olimpijskom postignuću. Kasa prazna, siromaštvo poprima biblijske razmere, stotine hiljada mladih, a nezaposlenih, stotine hiljada starih, a bolesnih. Do kraja godine svaki treći zaposleni može se naći na ulici. Zapravo, precizan inventar stanja u državi je toliko banalno prepoznatljiv, višestruko opisan, da je to opšte mesto.

Ali, što je opšte mesto ne znači i da nije, nažalost, tačno. Da nije, drugu bismo vladu gledali. Ipak, nije ni ova izabrana da bi nam Slavica Đukić Dejanović objasnila da je njen glavni cilj da „vrati dostojanstvo zdravstvenim radnicima" ili da bi novi ministar kulture obrazložio da je važan argument za pretvaranje pošte u muzej taj što više niko nikome ne šalje čestitke za Novu godinu.

Sad mnogi u brojnim analizama primećuju da ekspoze premijera Dačića nije delovao uverljivo, odnosno da nije ponudio konkretna rešenja. Ja se i inače ne sećam uverljivog ekspozea, sem onog koji je svojevremeno podneo i uspešno sprovodio Ante Marković, dok ga republički ludaci nisu sačekali u zasedi, ali mi je jasno da se Dačiću zapravo najviše zamera što nije javno rekao odakle će stići pare za servisiranje kakve-takve makroekonomske stabilnosti u državi. Ko će nam dati pare, kako ćemo ih vratiti? Ako ne budemo mogli da ih vratimo, čega ćemo zauzvrat morati da se odreknemo?

Bečki „Standard", vidim, deli zabrinutost brojnih domaćih stručnjaka, prepodne ekonomista, popodne političkih aktivista, da svež novac može stići samo iz Rusije, što bi Srbiju moglo udaljiti od Brisela i Vašingtona. Zabrinuti su da, sem naftne industrije, Rusima ne prodamo i elektroprivredu. S obzirom na to da su ovu vladu mnogi videli kao prorusku i po opredeljenju i po mestu nastanka, o toj zabrinutosti verovatno je mislio i Dačić, pa je u ekspozeu rekao da se EPS neće prodavati, ali nije eksplicitno pomenuo i „Telekom". Sem za različita tumačenja, eto opet prilike za podele. Na one koji smatraju da preostalo porodično srebro uopšte ne treba prodavati i one koji bi da ga prodaju svima, samo ne Rusima. Prodavali, ne prodavali, mi do novih para moramo. Zaduživanje nam ne gine, mada to samo po sebi ne mora biti tragedija ukoliko bi ovi naši znali šta će sa parama. A kad je reč o integritetu države, valja se uvek podsetiti da je sudbina siromaha takva da je ruka koja daje uvek iznad ruke koja prima. Ili što bi rekli ozbiljni filozofi: kako god se okreneš, dupe ti pozadi.

Zaista je neprijatno to što su Japancu posle pređenih 20.000 kilometara ukrali bicikl. Dodatno je neprijatno što mu se to desilo baš u Beogradu. Da mu se to dogodilo u Amsterdamu, gde se krađa dvotočkaša gotovo računa u sport, policija bi slegla ramenima i nikome ne bi palo na pamet da zbog toga izjavi da je osramoćena Holandija. U Srbiji je drugačije. Ivica Dačić je saopštio da je ovo „velika sramota za Srbiju". Opet je potkopan mit o gostoprimstvu, kao o retkom preostalom domaćem bogatstvu i mediji su nekoliko dana bili puni napisa u kojima se zahteva od policije da kradljivca nađe, propisno kazni, a svetskom putniku vrati bajs. Prevrnuli su nebo i zemlju, našli ga i vratili. Delim zadovoljstvo zbog toga, mada ne vidim zašto bih se činom neke barabe lično osetio posramljenim. Nisam se nešto mnogo nervirao ni kada je onaj ćevabdžija u Sarajevu za vreme Olimpijade 1984. ojadio Kirka Daglasa. Krade se, je li, širom sveta. Meni je nelagodnije što se ovim povodom oglasio lično premijer i šef one policije kojoj, kad Beograđanin eventualno prijavi nestanak bicikla, a obično to ne radi jer zna da nema vajde, preko one stvari uzmu podatke i odgovore: „Pogledajte negde na buvljaku, ali ne nadajte se mnogo. Nemamo dovoljno ljudi ni ozbiljnijim stvarima da se bavimo." Japancu se posrećilo, nama neće.

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati