Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Esej - Marko Prelević

01. 08. 2012.

Ceremonija

Kako bi izgledalo svečano otvaranje u Beogradu da se kojim slučajem, u nekom paralelnom univerzumu, 30. Olimpijske igre održavaju u Srbiji?

Britance suštinski nimalo ne zanima da li su baš svi u Beogradu, Bangkoku ili Južnoj Dakoti shvatili poentu

Samo onome ko ne poznaje i ne razume englesku istoriju ceremonija otvaranja Olimpijskih igara, najbolji nikada nesnimljeni film velikog režisera Denija Bojla, bila je preterana ili - što je epitet koji su srpski komentatori pohitali da joj daju - previše britanska.

Bila je to idealna prilika da se Velika Britanija, koja je od najveće imperije postala američka pudlica - i to ne ni ona koju vlasnici tetoše i paze, već ona podvijenog repa - obrati svetu i podseti ga zašto su ti hladni, duhoviti, bledoliki ljudi nekada bili važni.

Ovakve ceremonije tome i služe.

Hitler je već prvog dana OI 1936. čak i onima koji su dotad mislili da je propali slikar s brkovima sasvim okej - a takvih, posebno zbog antisemitizma koji je u Evropi i Americi bio kao dobar dan, nije manjkalo - stavio do znanja da se neće smiriti dok ne uspostavi globalnu dominaciju svog natčoveka. One bojkotovane, u Los Anđelesu i Moskvi, poslužile su da Zapad i Istok kažu šta misle jedni o drugima, na početku decenije koja nije obećavala da će tako hitro doći glave dvopolnom sistemu.

Kina je 2008, na otvaranju koje se ovih dana u medijima najviše i poredilo sa londonskim, planeti vrlo jasno - jasnije, dozvolićete mi, nego što je to uradio čika Adolf - poručila da će nas sve pokoriti. Ne pomoću meseršmitova i pancera, već naprednom tehnikom, sve boljom naukom i savršenom disciplinom. Mogli su, umesto vatrometa, na kraju balade da napišu i „DOLAZIMO I VAS DA KUPIMO", i ne bi pogrešili. Novac koji su akumulirali i znanja koja su sticali u tvrdokomunističkim decenijama znače da ćemo jednog dana - a taj dan nije previše daleko - mi za njih praviti jeftine patike i hard diskove u fabrikama bez klima-uređaja.

Zato su Britanci, narod koji ne uči tuđe jezike, nacija koja je postala najmoćnija upravo na „dobrovoljnom" radu miliona tamnoputih žitelja afričkih i azijskih zemalja, kultura u čijim je muzejima malo toga britanskog, a mnogo više onog „pozajmljenog", zato su oni odlučili da budu ono što jesu. Britanci. Ponosni i samouvereni do nadobudnosti.

A to je ono što Srbima - i ne samo nama - smeta.

Teško je zamisliti kako bi izgledalo svečano otvaranje u Beogradu, da se kojim slučajem, u nekom paralelnom univerzumu, 30. Olimpijske igre održavaju u Srbiji. Verovatno bismo od čitave prošlosti - onako vazda uplašeni da nekoga slučajno ne uvredimo - prikazali samo Belog anđela, Milutina Milankovića i Nikolu Teslu. Ne bi, garant, bilo ni pomena o Boju na Kosovu. Ni kadra iz Cerske bitke. Ni pomisli da LED projektorima na nebu iznad ganc novog Olimpijskog stadiona, sagrađenog u Makišu, nacrtamo cara Dušana, Stepu Stepanovića, Njegoša ili - šta bi naši istočni prijatelji o tome rekli? - Karađorđa.

Jok: Srbi bi bežali od srpske istorije i kulture, bili Evropljani i kosmopolite, sve samo ne ponosni Balkanci iz jedne zemlje koja bi imala šta da slavi i šta da pokaže, tem da sebe voli malo više. Ono, jest, pevao bi Željko Joksimović...

Deni Bojl je zato pošao drugim putem. Podsetio se, dok je tražio inspiraciju, sjajnog eseja Džordža Orvela, „Engleska, vaša Engleska", napisanog tokom „Blica", vazdušnih napada nacističke Nemačke na Britaniju, u kojoj se pisac, zagledan u prošlost svoje zemlje, pita „kako iko može da napravi obrazac iz ove zbrke" (što je, opet, opservacija savršeno prikladna bilo za bližu, bilo za dalju srpsku prošlost).

Bojlov odgovor bio je da niko i ne može. I onda je odlučio da prihvati anarhiju i napravi zbrku. Da bude otkačeni Britanac, koji se ne plaši da režira takvo otvaranje na kojem će se, za razliku od smrtno ozbiljnih Kineza od pre četiri godine, svi - i sportisti i volonteri - smejati. Da se usudi da izjednači Šekspira i Rouana Etkinsona, Meri Popins i Džoanu Rouling, Dejvida Bekama i Džonija Rotena i da, po prvi put u više nego poluvekovnoj sagi o najpoznatijem tajnom agentu na svetu, stavi Džejmsa Bonda i britansku kraljicu u isti kadar. I da ta kraljica iskoči iz aviona, makar i kobajagi.

Britance, suštinski, nimalo ne zanima da li su baš svi u Beogradu, Bangkoku ili Južnoj Dakoti shvatili poentu. Oni su se zabavljali, oni su - makar te noći - ponovo bili kreativni, nasmejani, samosvojni i veliki.

A kada, čujte Srbi i ostali, imate stav da ste veliki, onda to i jeste. Tem se niko i ne zapita zašto olimpijska himna nije izvođena na grčkom, kao što je red, tem zašto je olimpijska zastava podignuta kao da je to bila najnebitnija stvar u petak uveče. Mogu samo da gunđaju i da poluglasno govore kako je ser Pol Makartni prestar da i dalje bude razigrani dečak. 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati