Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Brifing NEDELJA - STOJAN DRČELIĆ

15. 08. 2012.

Ubistvo s predumišljajem

Nije on samo zlostavljao nečiju decu, ta su deca građani i državljani ove zemlje. To što sada neki roditelji, jednako nesrećni kao i njihovi potomci, ponavljaju da je Peranovićev koncentracioni logor bio poslednja nada nije olakšavajuća nego otežavajuća okolnost za državu. Bila je dužna da štićenike brani i od njihovih roditelja i od Peranovića

Crkve opstaju na razlikama, a države na uverenju građana da su pred zakonom jednaki. Da zakoni važe za sve. Za popove i za narkomane. Zato je danas licemerno moralisanje zašto crkva nije raščinila psihopatu Peranovića. Lažno je i kajanje vladika što nisu na vreme delovale, što su dozvolile da se uz blagoslov crkve nesrećnici batinaju tako što prethodno uvlače pantalone u čarape da kad se i bukvalno useru od terapije lopatom, je li, ne skrnave svetost ikona.

No, vera je intimno, lično pitanje, pravo na izbor. Što se njih tiče, oni i Pahomija mogu za patrijarha. Mogu i Lavrentija jer, eto, sigurno nije znao za Peranovićeve metode, nije imao pojma o događajima iz Crne Reke iako je Sinod zbog iživljavanja tražio zatvaranje kampa. Možda tog dana nije bio na sednici Sinoda. Možda slabije čuje. Na kraju, kod njih se krivica meri na drugom mestu, na drugom svetu. Na ovom se broje pare. Same vladike sad licitiraju da je Peranović zarađivao više od 50.000 evra mesečno. Ali pustimo sad crkvu, jer država je najodgovornija.

Zločin u Jadranskoj Lešnici gori je od pukog državnog nemara. U pitanju je ubistvo s predumišljajem. Država je Peranoviću u rukama ostavila lopatu, a sud u Tutinu koji još nije izrekao presudu za ono što se događalo u Crnoj Reci iako je imao neoborive dokaze, poslao je jasnu poruku: „Nastavi i udri." I Peranović je nastavio. Nije on samo zlostavljao nečiju decu. Ta su deca i građani i državljani Srbije. To što sada neki roditelji, jednako nesrećni kao i njihovi potomci, ponavljaju da je Peranovićev koncentracioni logor bio poslednja nada nije olakšavajuća već otežavajuća okolnost za državu.

Bila je dužna da štićenike brani i od njihovih roditelja i od Peranovića jer je još od Crne Reke znala šta se događa. Bila je dužna da prekine zlostavljanje. Kao što je dužna i da Peranovićevu decu zaštiti od oca koji im ne da da idu u školu. Kao što je bila dužna da utvrdi koliko novca Peranović zarađuje, sa kim ga deli, kome plaća porez. Kao što je sada dužna da iza rešetaka potrpa i batinaše saučesnike i popove lopove. Kao što je dužna da na prvoj sednici Vlade preispita ili potpuno van snage stavi potpisani memorandum o zajedničkoj strategiji za borbu protiv narkomanije kojim je pod okriljem crkve predviđeno otvaranje ovakvih centara. Dosta je bilo. I previše.

Svađa Milutina Mrkonjića i Velimira Ilića oko nadležnosti na Koridoru 11 samo je na prvi pogled apsurdna. Apsurdna jer se raspravljaju oko nečega što zapravo ne postoji. Nečega što je tek iscrtano na mapi okačenoj na zidu u nekoj od kancelarija Vlade Srbije, nečega što tek treba da postane projekat. Još uvek je to samo Ibarska magistrala, ma kako oni voleli da je zovu i ma koliko se šepurili slikajući se pored prašnjavih bagera.

2
Sa aspekta lične promocije Mrkonjića i Ilića i činjenice da oni i nemaju ambiciju da grade autoput, nego da naprave spomenike sebi za života, jasno je otkud surevnjivost. Poslušajte ove neimare u pokušaju: „Moj put, moj san, moje životno delo." U prevodu: „Ako ga ne napravim ja, ne mora biti ni napravljen"
Ali sa aspekta lične promocije Mrkonjića i Ilića i činjenice da oni zapravo nemaju ambiciju da grade autoput kroz Srbiju nego da naprave spomenike sebi za života, jasno je otkud toliko surevnjivosti, teških reči, otkud matori ljudi deluju kao deca u obdaništu posvađana oko omiljene igračke. Pare naše, ali poslušajte ove neimare u pokušaju: „Moj put, moj san, moje životno delo."

U prevodu: „Ako ga ne napravim ja, ne mora biti ni napravljen. Što nije za mog mandata, nije ni za rad." Džaba mu pretnje, slabo tu Dačić može da pomogne. Da komšiji crkne krava starije je u Srbiji od svake vlade. Zato nam je kako nam je.

Stišaće se euforija oko zlata Milice Mandić i ostalih osvojenih medalja, baš kao što će i neuspehe prekriti zaborav. Život ide dalje. No, zahvaljujući zlatu tog simpatičnog devojčeta mogli smo se još jednom uveriti da ovde iza velikih postignuća uvek stoji neka iracionalna, posve nenormalna žrtva, neko zapanjujuće samoodricanje, neki gest ravan kamikazi.

Uvidevši da su mu takmičari dobri i talentovani, da su uvek blizu medalja ali ne i kadri da se popnu na pobedničko postolje jer nemaju adekvatnu salu za treninge, Dragan Jović, trener u Tekvondo klubu „Galeb", svojevremeno je prodao svoj stan i sa ženom i troje dece otišao u podstanare. Za dobijeni novac kupio je prostor za treniranje. Tu je stasala i do olimpijskog zlata porasla Milica Mandić. Čudesna priča. I tužna. Sa srećnim krajem. I tužna. 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati