Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

15. 08. 2012.

Olimpijski dnevnik Ivice Dačića - Srbiji je krenulo

Ako je Milica primer da rad, talenat i volja sve mogu, onda su naši vaterpolisti dokaz da su kolektivni duh i timska igra iznad svega i da se nepravda ne isplati. Ej, ljudi, ovako se bori za Srbiju. Do kraja,svim dozvoljenim i pravednim sredstvima, bez gubljenja nade i traženja krivca dok borba traje

1

Mnogi kažu da je Ivica Dačić, za razliku od nekih drugih političara, bio taličan srpskim olimpijcima


Gospodine predsedniče, moramo da se vratimo u Beograd. Imamo kvar na avionu. Upalile su se lampice koje nikako ne bi trebalo da svetle. Ovim rečima počelo je putovanje u prvu državnu posetu otkako sam stupio na mesto predsednika Vlade Srbije. Poleteli smo normalno, ali me je negde posle pola sata leta, član posade prekinuo u diplomatskim mislima i razgovorima i obavestio da imamo problem.

Pošto sam odabrao da budem predsednik Vlade Srbije koji će da radi a ne da kuka, neću da govorim kako sam se osećao. Uz to sam ministar u čijem resoru je bezbednost svih građana Srbije, tako da je meni na repertoaru, i to ne onom muzičkom, prvo briga o svima, pa tek onda o sebi. I verujem onima kojima je poverena moja bezbednost.

„Falkon" Vlade Srbije dobacio je do Londona tek iz drugog puta, posle poletanja, vraćanja, istakanja, sletanja, popravljanja i ponovnog uzletanja. Dovoljno da na polufinalni vaterpolo meč upadnem tek na trećoj četvrtini.

London, kome je poverena organizacija 30. Olimpijskih igara, izgledao je spektakularno. Na svakom mestu pet olimpijskih krugova, sve u odmerenom prefinjenom britanskom stilu, sve savršeno skockano, jednostavno, a grandiozno.

S obzirom na to što sam krenuo iz Srbije koja je očekivala i nadala se većem broju medalja, u „Vaterpolo arenu" ušao sam sa ogromnom željom da vaterpolisti zablistaju, potope „azure". Da nekako sve krene mojim dolaskom. Radovao sam se zbog svakog pogotka Vanje Udovičića i drugara, nerviranjem i znojem natapao srpski šal oko vrata, ali to nije pomoglo da dođemo do finala iako smo zaista najbolji na svetu.

Doduše, jeste do toga da porazgovaram sa ministarkom sporta Alisom Marić o tome kakvo je stanje u srpskom sportu, da li je problem samo novac ili postoji neka sistemska greška, da li su nas zlatni momci i devojke previše razmazili, da li nacija previše očekuje od sportista jedne skromne zemlje.

Subota je bio dan za političke susrete, a takvi su, imajući u vidu poziciju u kojoj se Srbija nalazi, kompleksniji od bilo kog sportskog meča. Borba za očuvanje Srbije, uz imperativ ekonomskog oporavka i evropskog puta, traje i trajaće. Zato sam u duhu Olimpijskih igara pred šefom diplomatije Vilijemom Hejgom nastupio krajnje otvoreno, fer i sportski. I tražio iste takve odgovore. Sastanak koji je planiran da traje pola sata odužio se na pun sat i bio je, kako je primetio je naš ambasador Dušan Popović, neuobičajeno dobar.

Ukazao sam da odnosi Srbije i Velike Britanije moraju da budu bolji, primetio da Britanija nije toliko prisutna kao ranije u ovom delu Evrope, kao i da je ekonomska razmena sa takvom državom zaista skromna. Da bih unapredio dijalog i ukazao da nastupam iskreno, citirao sam njihovog Džejmsa Patersona, koji je pre vek i po kazao da svi imamo stalne prijatelje i stalne neprijatelje, a da su nam interesi stalni. E, pa ja sam siguran da Srbija i UK imaju zajedničke interese, i nadam se da je to Srbija u EU.

Prilažući iskrenost i posvećenost evropskim vrednostima, zatražio sam da Srbija što pre dobije datum za početak pregovora sa EU i da nemamo lepezu uslova koja se širi kako se neki cilj približava, nego da jasno znamo šta se od nas očekuje, a mi ćemo u svom dvorištu videti šta ćemo i kako ćemo.

Sportski rečeno, tražio sam da ako trčimo maraton, tamo negde pred cilj nama ne produže za još neki kilometar, da se samo za nas troskok ne sastoji iz dva skoka i da se svaki centimetar u bacanju nekog atletskog rekvizita nama ne računa manje nego drugima. Obećana nam je puna podrška na evropskom putu, a u cilju intenziviranja te podrške uputio sam poziv britanskom premijeru Dejvidu Kameronu da poseti Srbiju. Retki od nas pamte kada nas je britanski premijer poslednji put posetio.

Bila je to Margaret Tačer, a Beograd je od tada na mapi sveta bio prestonica još tri različite države, a nije se makao sa svoje geografske pozicije. A taj isti Beograd je, rekao sam Hejgu, decenijama na jedno uvo slušao šta kaže London, a na drugo šta kaže Moskva.

Posle rezidencije britanskog šefa diplomatije, obišao sam Olimpijsko selo, gde sam se sreo sa gradonačelnikom.

2

Premijer je pozvao Pelea da uskoro poseti Beograd


U društvu Vlade Divca razgledao sam građevine. Sve je ekonomski briljantno smišljeno, arhitektonski savršeno i korisno, tako da su neke zgrade u kojima su sportisti bili smešteni već unapred prodate kao stambeni objekti. Donji deo „Olimpijskog stadiona" pripašće Vest hemu. Od vodenih arena ostaće samo bazeni, dok se ostatak skalamerija prodaje Riju za spektakl 2016. godine. U društvu Divca sreo sam ruskog košarkaša Andreja Kirilenka, tako da mogu da zamislim kako sam slučajnim prolaznicima izgledao između divova. Visinski sam se mnogo lagodnije osećao kada sam nekoliko minuta kasnije sreo špansku kraljicu Sofiju i sa njom ručao u menzi Olimpijskog sela.

Nedugo posle toga došli smo do naših vaterpolista, koje sam želeo da ohrabrim. Rekao sam da je Srbija imala mnogo teže poraze, a da su oni definitivno najbolji na svetu, naši najtrofejniji sportisti, i da nemaju razlog za indisponiranost. Ohrabrujuće razgovore prekinuo sam žureći da gledam četvrtfinalni meč Milice Mandić.

Kroz prepuni London, čak i uz policijsku pratnju, ne može da se stigne brzo sa jednog kraja na drugi, te smo prvi meč pratili iz novinarske sobe.

Upoznati Milicu znači upoznati pobednika. Zrači, pleni, uliva poverenje. To je to. Šampion. Bez dileme. Volja sa kojom je Milica ulazila u borbu, staloženost, kontrola i energija, to je ono što Srbiji treba. Ponosno sam gledao u novog idola nacije kako sigurno grabi ka finalu.

Divac iz sujeverja nije hteo da napušta tekvondo borilište, pa je ostao u areni da čeka finale, a ja sam nestrpljenje prekratio odlaskom na atletski spektakl. Uživo sam gledao kako mašinerija sa Jamajke obara svetski rekord u štafeti i kako Jusein Bolt suvereno vlada planetom i niko mu ništa ne može. Zaista je nenadmašan.

Ali, nenadmašna je bila i naša Milica te večeri. Zlato za Srbiju, prvo posle 12 godina, zapravo prvo za Srbiju svih vremena. To je bila radost, ponos, ushićenje. Otrčali smo u svlačionicu da je izljubimo. Plakala je od sreće, iako je znala da će osvojiti zlato. U to je bio siguran njen trener, koji je insistirao da nauči celu himnu. Trebaće joj. I otpevala je Milica. Savršena do kraja. Slavlju u Olimpijskom selu nisam mogao da prisustvujem, ali sam siguran da ga je u srpskom zaseoku i te kako bilo.

U nedelju pre podne posetio sam Srpsku kuću pokraj Temze. Odisala je pobedom i zlatnom medaljom. Sa nestrpljenjem sam čekao vaterpolo meč i bitku za bronzu.

Ako je Milica primer da rad, talenat i volja sve mogu, onda su naši vaterpolisti dokaz da su kolektivni duh i timska igra iznad svega i da se nepravda ne isplati. Ej, ljudi, ovako se bori za Srbiju. Do kraja, svim dozvoljenim i pravednim sredstvima, bez gubljenja nade i traženja krivca dok borba traje.

U meču za srčani udar, pored mene su sedeli moj sin i zlatna Milica, a pet metara od naše delegacije crnogorski premijer Igor Lukšić. Da je meč drugačije tekao možda bih ga i sportski zadirkivao, ali smo ovako ćutali i gledali svak u svoje do kraja meča. Na kraju je prišao i sportski čestitao. Nije da mi nije bilo posebno drago.

3

Razlozi za (ne)zadovoljstvo: Ivica Dačić i Alisa Marić

Zadovoljan sam otišao na završni planetarni spektakl koji je priredio zamenik britanskog premijera Nik Kleg, gde sam bio u društvu švedskog kralja, predsednika Bugarske, Mađarske, španskog princa.

Ipak, jedan susret bacio je u senku sve političare koje sam sreo te večeri. Ispred mene je bio Pele. Legendarna brazilska „desetka" izgleda odlično, znatno mlađe. Upoznajemo se i u društvu njegovog sekretara ćaskamo, a moj sin Luka neumorno nas je slikao. Najbliži Peleov saradnik kaže da se seća hotela „Jugoslavija" pored Dunava u Beogradu. A ja kažem da mi imamo puno toga lepog i pozivam svetsku legendu u Beograd. Pričam da imamo stadion koji se zove „Marakana", a oni pitaju za klub Red star. Obećava da će doći i daje vizit kartu. Misija ispunjena, Srbija čeka Pelea i sprema se za Rio 2016. Zavesa na London 2012. spuštena, vratimo se redovnim aktivnostima.

Konačno, moj posao ministra policije ne sme da trpi, jer i dalje nameravam da vodim Ministarstvo u koje će građani Srbije imati najviše poverenja. Zato sam poslednjeg dana posete, u ponedeljak, pred poletanje, posetio Agenciju za borbu protiv organizovanog kriminala (SOCA) sa kojom imamo odličnu decenijsku saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma, internet pedofilije. U posetu na najvišem nivou dolaze nam vrlo brzo.

A delegacija Vlade Srbije vratila se bezbedno bez problema sa državnom letelicom. Zlato posle 12, četiri medalje posle 16 godina. Diplomatski pomaci u najavi, važni gosti na pragu. Umoran, ali vrlo zadovoljan prvom premijerskom posetom. Srbiji je ipak krenulo. 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage