Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

UVODNIK - Veljko Miladinović

05. 09. 2012.

Svirci u reketu

Imaju skadarlijski svirači dobru foru kada kasno u noć vide da se od zapitih gostiju, kojima je kafana kuća postala, više novaca ne može izvući, pa im na uvce zapevaju onu od Zvonka Bogdana „Svirci moji...". Ima tu i „grešni ljudi možda zorom odlaze u raj" i ono „svirci moji, valja poći, jer sve ima kraj". Mnogo se po Srbiji poslednjih dana peva „Svirci moji...". Nekim ljudima se ukazuje da su grešni, ali onako sa dobrim grehom u duši, kako to samo pijanac zna da nosi u sebi. Nekim ljudima se ukazuje i da sve ima kraj, onako kako to samo pijanac ne može da razume.

Peva se tako po Srbiji, od jedne stranke koja je nekada bila najbolja, a sada je na drugom mestu, do jednog fudbalskog kluba koji je nekada bio najbolji, a sada je na drugom mestu. Peva se i nekim bankarima, koji ne znaju na kom su, osim da su bili na pravom mestu. Peva predsednik i spekulacijama nekih drugih bankara, peva se i Evropskoj Uniji i Jelku Kacinu, koji su na svom mestu. A peva se i onima koji su uvek bili na prvom mestu...

O svemu tome, uostalom, danima slušamo naveliko. I previše. Svako ima svoju muku i po njoj na našu stvarnost reaguje. A da li je, možda, nekoga zabolelo što je pre neki dan i srpskoj košarci simbolično otpevano „valja poći, jer sve ima kraj". Istina, nisu dve košarkaške utakmice bitne koliko sve društveno-političke pljačke, afere i podele. Ali ima onih kojima prosto smeta to što više nismo zemlja košarke. Nije to navijački osećaj. Nego više patriotski. Bar kod nekih od nas koji su punoletstvo čekali devedesetih, u to vreme kada je potpuno bio poremećen sistem vrednosti. Kada je košarka bila možda i jedino tkivo zdravog srpskog patriotizma. Jedino na košarci si mogao bez rezerve da budeš Srbin i da budeš normalan.

Dok smo za svet bili divljaci, jedino smo na košarci mi bili normalni, a drugi divljaci koji beže sa pobedničkog postolja. Jedino na košarci si osećao da si najbolji, ne zato što si nebeski narod, nego zato što si, prosto, najbolji. Jedino na košarci si mogao da podigneš tri prsta i da ne razmišljaš kako će neko to da protumači. Jer to su radili ti naši košarkaši koji su bili heroji, i uvek - normalni. I zato je Srbima košarka važna.

A zašto Srbija više nije zemlja košarke? Možda zato što nikad nije ni bila. Možda je to jedino mogla da bude pijemontistička Srbija koja je okupljala kršne Crnogorce, Hercegovce, dodajući im malo čačanske škole. Nije to sad ni važno. Kao što nije važno što nas je pobedila baš Crna Gora. Ali nam jeste simbolično pokazala da više nismo to što smo bili. A možda i nije loše da Srbi ne budu kao što su bili. Onda je košarka mala cena.

I noć ima kraj. Ili je, kao što se noć preliva u jutro koje vodi u novu pijanu noć, sve to samo jedan novi početak? Neki bolji početak...

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage