Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

05. 09. 2012.  - Autor: Piše Branko Rosić

I Filip Višnjić došao na red za tetovažu

Ako razlog za nedostatak mitova i mitskih heroja možemo naći u internet epohi, ostaje i pitanje zašto su se neobični gradski junaci pojavljivali u socijalizmu i represivnom režimu Slobodana Miloševića. Dolaskom „slobode", posle 5. oktobra 2000. beleži se potpuni nestanak likova koji su za života postajali mit, a da nisu ni zapevali, niti loptu šutnuli

1
Uvek sam odsutan u danima posle godišnjeg odmora. Pomislim da nisam odmakao od onih likova koji slušaju šum iz morske školjke, želeći da ih taj zvuk još dugo veže za godišnji odmor i letovanje. Ali i trgnem se ponekad kao pre neki dan kada sam se susreo sa kolonom navijača u Beogradu. I tu, u lakoj šetnji slučajnih „suseda", registrovao sam neobičan detalj kod jednog mladog navijača. Ruka mu je bila prekrivena tetovažama, a među njima i jedna koja me je iznenadila. Na podlaktici svežeg vlasnika lične karte bio je Filip Višnjić. Slepi guslar koga smo susretali u lektiri i pričama o Vuku Karadžiću. Pomislih, čist retro. Ma nije ni to, nego ono baš ljuta arhiva. Počeo sam da zamišljam jutro u kome je ovaj klinac odlučio da iseče sliku Filipa Višnjića iz čitanke svog ćaleta i odnese je u tatu-šop da mu majstor ugravira na kožu slepog guslara.

Poštujem slobodu izbora sopstvenog ukrašavanja tela. Video sam na desetine taksista koji okreću volan mišicama na kojima je izbledelo istetovirano ime prve ljubavi koja ih je ostavila dok su gulili stražu u JNA. Pa što ne bi mogao i drug Vuka Karadžića da se iscrta.

Skoro pa istog dana objavljena je i vest da je preminuo Budimir Blagojević Buda, koji je decenijama vodio restoran „Klub književnika". Tetovaža slepog guslara na ruci navijača i smrt legendarnog vlasnika beogradske kafane u kojoj su se napijale holivudske zvezde, a u memoarima ih spominjale američke diplomate odvela me je do razmišljanja o herojima, idolima, kultnim likovima. Tačnije, o mitskim ličnostima koje nisu bile ni pevači, ni glumci, a ni fudbaleri.... ali koji su za života čvrstim korakom ulazili u istoriju.

Modernu istoriju Beograda obeležili su sportisti, političari, pop, rok i folk zvezde, ali i frizeri, saobraćajci, vlasnici kafana, kradljivci „poršea" koji izmiču policiji... Jovan Bulj, legendarni saobraćajac sa beogradskih raskrsnica, postao je zvezda za samo malo više od vremena koliko treba na semaforu crvenom da pređe u zeleno. O njemu su snimani dokumentarci, a čak su ga pozvali i Englezi da svoj „Barišnjikov ples" prikaže na londonskim trgovima dok usmerava „rolseve", „mini morise", dabl dekere i ostala vozila sa volanom na desnoj strani. Ipak, završio je, umesto u voštanom izdanju u Muzeju „Madam Tiso", prvo kao prodavac novina u kiosku u Bloku 45, a kasnije i kao čuvar parkinga pored beogradskih splavova. Tako je od zvezde trgova došao do parkinga na kome su novi junaci ostavljali Jovanu Bulju da im čuva statusne simbole prvobitne akumulacije kapitala. I da, to jeste tužna priča, ali je i filmska i zato je Jovan Bulj zauvek ostao gradski mit.

Vlada Vasiljević, Vasa Opel, a najpoznatiji kao „beogradski fantom" danas se označava i kao jedan od prvih srpskih opozicionara. Njegova luda noćna vožnja i bežanija od policije u belom „poršeu" danas se ne označavaju kao „zabavni" program, iako su ljudi dolazili na Slaviju da ga gledaju svake noći, već se kvalifikuje kao prkos Titu i režimu. Možda je bilo nešto i od toga, ali „beogradskom fantomu" su sigurno bili bliži zabavni žanr i zajebancija sa murijom nego da ga uvažavaju i opozicionari u Klubu književnika jer nervira za volanom Tita i partiju. Ali, na kraju, za urbanu mitologiju nije bitno da li je Vasa Opel igrao, tačnije vozio u političkom ili zabavnom „programu". On je svojim belim „poršeom" posle jednog kruga na Slaviji već ušao u istoriju i to pre nego što će nekoliko godina kasnije poginuti u „ladi". (Oh, those Russians..."Boney M")

I nedavno preminuli Buda iz „Kluba književnika" je mit koji se samo s vremena na vreme podgreje na tihoj medijskoj vatri, i to zbog novih generacija. Njegovo vođenje restorana „Klub književnika" ušlo je ne samo u beogradski mit, već i u sećanja američkih diplomata. Uz ovo troje istorijskih „nesalomivih" bilo je još likova koji su postajali mit. Na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete bili su to kultni gradski frizeri. Šobota i Zvonko, frizer čiji je salon u Kosovskoj ulici u Beogradu sa lajt-šouom u izlogu više ličio na diskoteku nego na berbernicu. Devedesete godine su donele heroje sa uličnih demonstracija u Beogradu. I to je bio kraj dugačke epohe sa junacima koji se nisu bavili „javnim radovima", tačnije politikom, sportom, glumom, muzikom... ali su postajali zvezde, ali mnogo bitnije - gradski mit.

Aleksandar. S. Janković, profesor na FDU, odgovara zašto danas nema prostora za ljude poput Jovana Bulja, beogradskog fantoma, Bude.

„Ljudi su načelno preopterećeni informacijama, pa je samim tim selekcija užasno teška. Sistem vrednosti je postao distorziran. Izgubile su se osnovne vrednosti porodice i autoriteta pa vlada stihija turbulentnih i sumnjivih vrednosti. Ovo nije vreme za tu vrstu boemskog, bonvivanskog herojstva. Više se ne cene lucidnost i džentlmenstvo. Vreme se prebrzo i dramatično promenilo pa starije generacije ne mogu da se prizovu zdravom razumu, dok mlade imaju potpuno nove temelje bez ikakvog kontinuiteta sa starijim. Po meni to su generacije godišta od 1987/88. pa nadalje. Deca koja su išla na spavanje uz 'Dnevnikov dodatak', a polazila u školu sa 'Dejtonskim sporazumom'", kaže Janković, koji uz jasnu činjenicu nedostatka mitova pronalazi i mogući razlog za to. „Opet je u pitanju nedostatak kontinuiteta. Možda mitova ima, ali su na nama nerazumljivom nivou. Ili možda mitovi treba da ostanu što dalje u vremenu. Ili ako ih ima, više nisu važni kao nekada jer se sistem promenio. Nekome je gradski mit kad Zemunac srednjoškolac priča 'ja mu uzo patike, on poćo plaće'. Opet imamo nedostatak nekog viteštva i ravnopravnosti. Fizička manifestacija ponovo dominira, i to bez ikakve konkurencije. U tom smislu, prostor za mitove se opasno suzio na jednu dimenziju", smatra Janković.

Ipak, nešto upada u oči. Ako razlog za nedostatak mitova i mitskih heroja možemo naći u internet epohi, ostaje i pitanje zašto su se neobični gradski junaci pojavljivali u socijalizmu i represivnom režimu Slobodana Miloševića. Dolaskom „slobode", posle 5, oktobra 2000. beleži se i potpuni nestanak likova koji su za života postajali mit, a da nisu ni zapevali, niti loptu šutnuli. „Pitanje o kom socijalizmu pričamo ako govorimo o SFRJ? Staljinističkom, udbaškom ili onom kao liberalnom pošto su počeli da stižu američki krediti? Socijalizam kao opresivni sistem je imao više mogućnosti za buntovnike. Što liberalniji socijalizam, više mogućnosti da se ti buntovnici više čuju i da počnu da ga nagrizaju. Zasićenje stvara prosek. U stvari, medijska otupljenost stvara prosek. Što ne znači da se neće pojaviti opet neko buntovno vreme. Svi veliki rokenrol trenuci su se desili u vreme socijalnih kriza. Sredinom pedesetih nije postojala omladinska kultura uopšte, Amerika je bila skoro pa naci država po gebelsovskom forsiranju porodičnih vrednosti. Onda se pojavio Elvis, pa 'Bitlsi', pa 'Ramonsi', pa 'Pistosli' i 'Kleš' i tako redom. Danas ima buntovnog, ali je skrajnuto i marginalizovano jer nije potrebno društvu", pronalazi vezu između kriza, represije i rađanja mitova Janković.

Novinar Milomir Marić smatra da su legende ili mitovi ličnosti koje prkose osrednjosti, a danas ih jednostavno nema. „Živimo u vremenu potpunog proseka, a legende ili mitske ličnosti prkose osrednjosti. Da bi neko bio legenda, on mora biti neobičan. Ako za trenutak odstupimo od tih gradskih heroja, Bude, fantoma i Jovana Bulja i koncentrišemo se, recimo, na književnike, onda vidimo da danas ni među njima nema mitskih ličnosti kakav je bio u svoje vreme Danilo Kiš. Jer da bi neko bio mit, mora da bude neobičan. Kiš je stvarao u epohi 'Rokera s Moravu', ali ko god je imao dva grama mozga divio se Kišu, a ne 'Rokerima'. Danilo je bio neviđeno šarmantan. Sećam se letovanja u Dubrovniku. U restoranu na Pilama peva Dubravka Nešović, koja vodi sa sobom malo dete jer nema ko da ga čuva. Kiš se sažalio, i rekao joj: 'Gospođo, naručite jelo, večeras ja pevam.' I pevao je celu noć. To takođe čini neku osobu mitom. Ili Miodrag Bulatović, pisac koga su kao idola navodili i Markes i Kundera. I Salvador Dali je isticao da je jedino Bulatović luđi od njega. Ugledni 'Pari mač' je doneo intervju sa Buletom u kome je naslovnoj strani njegova slika uz naslov 'Pariz mi je do članaka'. I taj Miodrag Bulatović kome se dive Markes, Kundera, Dali vozi Stevicu Markovića i njegovu ekipu po Parizu ili neke srpske kriminalce u pljačku. Ili kasni na intervju sa urednikom najuglednijeg francuskog književnog časopisa uz opravdanje da je morao da svrati u javnu kuću koja mu se našla na putu", izbacuje neverovatne životne epizode mitskih književnika Milomir Marić.

Tokom vladavine Slobodana Miloševića pojavili su se heroji uličnih demonstracija. Gotovo da je svaki protest imao svog heroja koji je upravo sa demonstracijama raskidao sa anonimnošću i prelazio u „aleju velikana". Sećamo se Dragane Milojević Srdić, žene sa devetomartovskih protesta 1991. koju poliva vodeni top dok ona drži podignuta tri prsta. Slikar Bogoljub Arsenijević Maki postaće vlasnik mitskih epizoda pojedinca u borbi protiv Miloševićevog sistema. Ulične demonstracije su na neki način predstavljale poslednji front i priliku za pojavu heroja. „To su sve simboli boljeg sutra. Danas, s obzirom na to da bolje sutra ne postoji, ne postoje ni simboli boljeg sutra. I Velja Ilić je, paradoksalno, kad je krenuo iz Čačka 5. oktobra 2000. da u onoj teget trenerci lupa šamare predstavljao simbol boljeg sutra. Međutim, perspektiva se malo više izmenila. Zaista ne vidim nikog u ovom trenutku ko može da nosi taj barjak. I to nije samo kod nas. Asanž je simbol korupcije celokupne civilizacije, a 'Pusi rajot' su sprdačina. Negde između treba tražiti to što nam treba", poentira Janković i pre finiša teorije o nestašici mitova i mitskih junaka. On na pitanje da li je sve posledica pobede kolektivnog nad pojedinačnim odgovara: „Celokupna masovna, da ne kažem popularna kultura sve manje glorifikuje pojedinca u borbi protiv sistema. Taj trend je doživeo vrhunac sedamdesetih kada je pojedinac zaista mogao da promeni sistem. Danas je to skoro pa nemoguće, ali je makar politika takva. Danas smo uniformisani, isto jedemo, isto slušamo, gledamo iste filmove. Ako se neko razlikuje, on je 'paćenik'. Ali, vremena se menjaju."

Nedostatak mitova i legendi Milomir Marić vidi kao posledicu današnje prosečnosti u kojoj se guši Srbija. Pa čak i bukvalne osrednjosti. „Živimo u vremenu potpune prosečnosti u svemu. Srbija je svedena na svoju meru. Mi smo narod ekstrema, i recimo kad smo promašili 'temu' posle pada Berlinskog zida, želeli smo da se dokažemo. Ako već nismo najbolji, daj da budemo najgori. A sad nam kažu da nismo najgori. Ozbiljni istoričari u poslednje vreme kažu da nisu Srbi baš najveći zločinci. Dolazi do realne dimenzije ovih poslednjih ratova. Ali neke od nas je strašno uvredilo i to da nismo najgori. Niti smo najbolji, a niti najgori. A mi ne možemo da živimo s tim da smo obični. Ni tamo, ni ovamo. To je za nas ponižavajuće. Srbi ne znaju da se u tome snađu. Ranije su mogli da naprave bar štetu u regionu. Da naprave neki međunarodni problem. A sad Srbi mogu samo sebi štetu da naprave, a to svet ne interesuje. Svet nas je ostavio na miru u kome mi ne znamo šta ćemo sa sobom. I u tom prosečnom vremenu ko su junaci našeg doba? Po čemu se oni ističu? Ko se ovde domogao para? Ko se domogao slave?... Pa ti ljudi bi služili za podsmeh u ozbiljnoj zemlji jer bi u bilo kojoj drugoj zemlji predstavljali obično ništa. Srbija je eldorado za takve. Svaki pojedinac koji bi po bilo čemu mogao da se istakne ne zna šta će sa sobom jer njegov život je promašaj. Ljudi koji štrče podsećaju da nešto može drugačije i izazivaju bes ove boranije koja predstavlja establišment našeg doba", kaže Marić. On smatra i da naši političari, kao i establišment nema dodirnu tačku sa pravim životom.

„Nikada naši političari nisu imali skuplja odela i satove, ali nikada im glave nisu bile praznije. Čak su i oni iz Titove garniture makar znali da naprave šraf ili zakaleme voćku. Imali su veze sa životom. Danas prvi put imamo generaciju uspešnih ljudi, japija koji nemaju nikakve veze sa životom. Oni su u snovima. Njima da daš da voze avion oni bi pristali. Nemaš danas srpskog političara koji će odbiti ponudu da bude direktor instituta u Vinči jer on podjednako ništa ne zna ni o nuklearnoj fizici, a ni o ekonomiji ili književnosti... Svejedno da li je direktor Vinče ili veliko mudo u državi. Oni misle da sve i o svemu znaju najbolje. I čudim se što naši političari ne igraju i u prvom timu Zvezde. Siguran sam da je Zvezda danas nekim čudom u finalu Lige šampiona, da bi se pola te boranije skinulo, obuklo dres i ušlo da igra umesto fudbalera."  

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage