Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Esej - Marko Prelević

05. 09. 2012.

Paraolimpijada

Kome je još stalo do onih izlizanih fraza o nesalomivosti volje, hrabrim srcima, o pobedi u partiji remija u kojoj vam je život podelio karte bez ijednog štiha?

Najveća zvezda Igara, čovek zbog kog su u Londonu tapkaroši ponovo imali svoj dan, pokazao je pogan jezik, sujetu, htenje i to da - ne ume da gubi
Zaboravio sam ko je to na Tviteru napisao, a ne da mi se nešto ni tražiti - u svakom slučaju, autor ima piće na moj račun u kafani „Niš", dvadesetak metara nizvodno od redakcije Nedeljnika - no taj me komentar do bola nasmejao i do smeha zabrinuo. Ide, otprilike, ovako: ako su naši paraolimpijci toliko bolji od naših olimpijaca, zašto nam državu ne bi vodili - parapolitičari?

Uistinu, u samo nekoliko dana, srpski takmičari zadivili su tribine prepunog Olimpijskog stadiona u Londonu. Željko Dimitrijević uzeo je zlato u bacanju čunja, a Tanja Dragić najduže je bacila koplje. Oboje su, pritom, oborili svetski rekord. Nešto dalje u britanskoj prestonici, Zlatko Kesler i Borislava Perić Ranković uzeli su po srebro u stonom tenisu. Bilo bi to, poređenja radi, kao da Ivana Španović skoči osam metara, da Čavić ispliva ispod 45 sekundi, da rukometaši s 15 razlike zgaze Hrvatsku... Da košarkaši i fudbaleri uopšte dođu na neko veliko takmičenje...

Ali Tanja, Željko, Zlatko, Borislava i ostalih devet srpskih paraolimpijskih heroja neće ipak biti dočekani kako dolikuje. Kao što nisu bili ni ispraćeni, ni pozdravljeni kako dolikuje.

Jer u Srbiji je Paraolimpijada i dalje nešto nevidljivo. Skoro bukvalno - Javni servis još jednom je dao municiju onima koji ne plaćaju pretplatu, odlučivši se da, recimo, u ponedeljak, 3. septembra, u svojoj šemi poslatoj novinama ima i „Razglednicu" sa Sejšela, i „RTS karavan: Putujući pevajući", i „Verski mozaik Srbije", i „Zdravstveni vodič: šećerna bolest" i - a kako bismo bez toga - nove doživljaje glavnog junaka serije „Srećni ljudi", psa Sime, i njegovog vernog prijatelja Vukašina Golubovića... Ni minut sa drugog najvećeg multisportskog događaja na planeti.

Valjda su gospoda iz Javnog servisa, koja nisu prezala da na „pravu" Olimpijadu pošalju i Kurtu i Murtu, i Murtinog brata od tetke, i političkog novinara koji se, priznao čovek, ne razume u vaterpolo, odlučila da njihovi vlasnici - građani Srbije, a ne političari, pobogu - baš i ne vole da gledaju ljude koji fizički nisu savršeni ili su u kolicima.

Bolje da im se, misle oni, prikazuju raskomadana tela i napupele bradavice iz serije „Zločinački umovi", svake noći oko ponoći, šta ima tu neko da im pliva ako već nema ruke? Kome je još stalo do onih izlizanih fraza o nesalomivosti volje, hrabrim srcima, o pobedi u partiji remija u kojoj vam je život podelio karte bez ijednog štiha? Opasno bi to bilo za podanike, pardon vlasnike Javnog servisa. Možda bi ih trglo iz apatije ili nateralo da shvate da oni što nam se pojavljuju na televiziji svakog dana - Simo, izvini - nisu nepobedivi i nezamenljivi.

RTS, da se razumemo, snosi samo najveći deo krivice: ništa bolje nisu ni privatne televizije, samo što je kod njih više bradavica po glavi gledaoca, a manje dogodovština Paligorića, Popare i gospođe Riske. Eto, u Velikoj Britaniji Paraolimpijadu prenosi Kanal 4, privatna televizija sa nacionalnom frekvencijom koja je imala i najoriginalniju reklamu za ovaj sportski događaj: uz inserte nekoliko najzanimljivijih dešavanja sa prohujale Olimpijade pisalo je: „Hvala vam na zagrevanju".

Zasmeta i ta druga krajnost. Insistiranje na tome da su Paraolimpijske igre posebne, iznad sporta i iznad politike. Te dve premise pale su u vodu za manje vremena nego što je trebalo srpskim sportistima da osvoje dva zlata. Prvo je Oskar Pistorijus izgubio finale na 400 metara i optužio svog takmaca Alana Oliveiru da je varao time što je ugradio prevelike proteze, i tako ga pobedio. Najveća zvezda Paraolimpijade, čovek zbog kog su u Londonu tapkaroši ponovo imali svoj dan, pokazao je pogan jezik, sujetu, i to da - ne ume da gubi. A to ga ne razlikuje, ni po čemu, od većine sportista koji su učestvovali na Olimpijadi i od gotovo svakog čoveka na planeti.

Potom je bacač diska, Iranac Merdad Karam Zadeh, osvajač srebrne medalje, odbio da se rukuje sa „jedinom Kejt u Londonu", vojvotkinjom od Kembridža. Njegova „moša" gđi Midlton Vindzor kasnije je nevešto objašnjena „kulturnim razlikama", mada su svi u tome videli kritiku britanske politike prema Iranu.

Kad smo već kod tvitova, najduhovitiji je, dočim morbidan, bio onaj škotskog komičara Frenkija Bojla. Prenoseći otvaranje Paraolimpijade, ustvrdio da veći deo ekspedicije Saudijske Arabije čine - lopovi. Zaradio je otkaz na Kanalu 4, ali i još jednom skrenuo pažnju na ljudska prava u šerijatskoj zemlji. Mogao je, umesto gega, da pomene da je dobar deo paraolimpijaca iz zemalja trećeg sveta doputovao u London baš usled mina i bombi napravljenih u toj istoj Velikoj Britaniji. No, to bi već bila parapolitika?

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage