Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

11. 09. 2012.

Bila jednom jedna zemlja košarke

Smeh prestaje onda kada vic postane stvarnost. A vic u kome Srbi prestaju da igraju koarku da bi se i ostali malo igrali, izgleda, postao je stvarnost. Bez obzira na to da li su srpski koarkai sinoć savladali Izrael i tako se ipak plasirali na Evropsko prvenstvo, mit o ovom delu sveta kao najplodnijem tlu za igru pod obručima sruen je i zakopan.

 

Za vreme kvalifikacija za košarkaško evropsko prvenstvo u Sloveniji naredne godine, najveća pobeda srpskih košarkaša odigrala se u Indijanapolisu 2002. godine. Gotovo jedina pozitivna vest vezana za košarku u poslednjih mesec dana provukla se kroz javnost kada se neko setio da je prošlo tačno deset godina od kada je reprezentacija SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u
Americi izbacila u četvrtfinalu NBA reprezentaciju SAD. Surova stvarnost srpske košarke je da je to bilo poslednje osvojeno zlato naše reprezentacije. Deset godina prošlo je kao tren, a mi i dalje volimo da se nazivamo zemljom košarke.
 
Dok su srpski košarkaši dominirali evropskom, a pomalo i svetskom košarkom, posle gotovo svakog zlata osvajanih u nizu, pričalo se da postaje besmisleno da se mi bavimo ovim sportom. I svi smo uživali u toj dominaciji, jer Srbi su zaista u nečemu bili najbolji na svetu. Pa čak i onda kada nisu zaista najbolji.
 
Ne samo što su naši igrači izazivali toliko strahopoštovanje kod suparnika da je bilo dovoljno da samo izađu na teren, pa da ovim drugima - u košarkaškom žargonu rečeno - gaće padaju same od sebe, nego što čak i kad ne bismo osvojili baš zlato niko nije mogao da nam ospori da je Srbija zemlja košarke, kako je glasio slogan Evropskog prvenstva održanog u našoj zemlji. Čak i tada, kada su nas pred domaćom publikom oduvali sa parketa, i dalje smo čuvali taj osećaj veličine i dominacije nad drugima. I tada smo uživali u košarci.
 
Ipak, kažu, smeh prestaje onda kada vic postane stvarnost. A vic u kome Srbi prestaju da igraju košarku da bi se i ostali malo igrali, izgleda, postao je stvarnost. Ocena da ono što u ovim kvalifikacijama pružaju naši košarkaši ne može da se nazove košarkom, sa stručno košarkaškog aspekta je, naravno, nedopustiva, ali sa nestručno navijačkog je apsolutno legitimna. Jer, Srbi više ne uživaju u košarci.
 
Poslednjim neuspesima i propuštenim košarkaškim šansama, ovaj sport - koji jeste srpski nacionalni - polako prelazi granicu stvarnosti i mita. Postaje novo Dušanovo carstvo. Ako srpska košarka nastavi da se razvija u ovom pravcu, postaće istorijska priča o nekadašnjoj veličini, za koju mnogi neće biti zainteresovani, osim onih kojima prijaju mitomanske bajke ljudi zarobljenih u prošlosti.
 
Da li je, onda, istorijska pobeda protiv Amera u Indijanapolisu bila košarkaško Kosovo? Poslednja pobeda nekadašnje sile u usponu koja se nalazila pred krahom, pobeda „na terenu" koja je bila dugoročni poraz. Možda se, da je tada reprezentacija doživela neuspeh, ne bi uljuljkala u svoju veličinu. Jer tadašnja selekcija nije funkcionisala najbolje, a zlato je osvojila na ime i autoritet tadašnjih superstarova Bodiroge, Divca, Stojakovića. I tada smo zaista pomislili da smo košarkaški svemogući, neki igrači su se malo zasitili, možda se i svet malo zasitio naše košarke, tek na naredna prvenstva odlazio u proseku drugi tim reprezentacije.
 
To prvenstvo u Indijanapolisu, s druge strane, bilo je ujediniteljsko. Činjenica da je održano u Indijani, gde je košarka i nastala, poslužila je organizatorima da se prisete slogana „Jedna planeta, jedna titula". Ili drugim rečima, nema više podela na FIBA prvenstvo, NBA i slično. Ko osvoji to prvenstvo on je najbolji na svetu, i tačka. I na neki način prvenstvo posle kog zaista košarka više ne mora da se igra.
 
To prvenstvo u SAD je bilo i svojevrstan kraj jednog košarkaškog veka. Košarka posle tog prvenstva više nije bila ista. Nova pravila o dužini napada koja su ranije uvedena tek će u godinama posle tog prvenstva dovesti do punih efekata i taktičke promene igre. Možda je nastala neka nova košarka, koja nije našla svoj dom u Srbiji?
 
Košarka je nastavila da se igra, a mi treba da vidimo gde smo sad. Da li je, onda, košarka jedan od poslednjih srpskih mitova? Da li je Srbija uopšte ikada bila zemlja košarke. Ako ćemo o mitomaniji, mnogo je statističkih podataka koji bi mogli da se iskoriste u opravdavanju teze da Srbija nikada, zapravo, nije bila dominantna košarkaška sila. Ako govorimo o državi Srbiji, ne o srpskim košarkašima.
 
Ne samo što je država pod tim imenom osvojila samo jednu srebrnu medalju na evropskom prvenstvu (poslednje zlato u Indijanapolisu odvojila je država koja se još zvala SR Jugoslavija, dakle, ne čak ni Srbija i Crna Gora). Ta velika Jugoslavija dala je klubove koji su osvojili sedam titula prvaka Evrope. Samo jedan od tih sedam osvojio je klub iz Srbije, Partizan 1992. godine, kada ta zemlja više nije postojala. Ostalih šest su osvojili Jugoplastika (tri), Cibona (dve) i Bosna (jednu).
 
Dalje, ako uzmemo dve najuspešnije generacije jugoslovenskih košarkaša, one s kraja sedamdesetih i one s kraja osamdesetih, one su imale tek po tri do četiri igrača rođenih u Srbiji. Osamdesetih su među nosiocima igre bili Kićanović i Slavnić, devedesetih praktično samo Divac. Predrag Danilović i Zoran Savić su iz Bosne, Žarko Paspalj iz Crne Gore, Aleksandar Đorđević više „nije igrao" nego što je igrao za reprezentaciju SFRJ. Po današnjoj geografiji, onaj ko je rođen u Crnoj Gori, čak i ako je po nacionalnosti Srbin, sa svim pravom može da igra za reprezentaciju Crne Gore (slučaj Nikole Pekovića), kao što i Srbin iz Republike Srpske može da igra za reprezentaciju Bosne.
 
 
Da li je istorijska pobeda protiv Amera u Indijanapolisu bila košarkaško Kosovo? Poslednja pobeda nekadašnje sile u usponu koja se nalazila pred krahom, pobeda „na terenu" koja je bila dugoročni poraz
U kontekstu ove priče, nekada aktuelne teorije prebrojavanja krvnih zrnaca Dražena Petrovića ili Arjana Komazeca su bespredmetne. Jer, ovo „skeniranje" jugoslovenske košarke nije u domenu geopolitike, već bi moglo da pomogne u objašnjavanju jednog od razloga krize srpske košarke, odnosno nedostatka uspeha. Naravno, moguće je da će u budućnosti biti momaka srpske nacionalnosti van Srbije koji će hteti da igraju za srpsku reprezentaciju, ali naša košarka ne treba na to da računa. To, prosto, više nije nešto što nam je „dato po prirodi", a baza za popunu domaće košarke je svedena na geografske granice današnje Srbije.
 
Srpska dominacija u košarci, zapravo, nikada nije bila u košarkašima, nego u trenerima. Najbolji treneri bivše Jugoslavije su bili „naši". Problem je što su i dalje naši najbolji treneri - ti isti treneri.
 
A najveći problem, zapravo, nije što deset godina nije osvojena nijedna zlatna medalja i što se nalazimo u krizi, nego zato što izgleda da niko nema odgovor na pitanje kako iz nje izaći. U košarkaškim kafanskim razgovorima u poslednje vreme provlači se još jedan problem, o kom će malo ko javno da govori, ali hoće kada opusti jezik - da srpski košarkaši ne postižu rezultate zato što više ne igraju košarku. U našim selekcijama sve je manje košarkaša, a sve više fajtera. Dominiraju borbeni igrači koji će da se izbore za loptu pod košem i negde sa ramena da je ubace u koš. Ali, to ne izgleda košarkaški, a Srbi koji vole da uživaju u košarci vole da gledaju košarkaše.
 
Možda će selektor Duda Ivković, i pored svoje biografije i doprinosa srpskoj košarci, da se nađe na udaru javnosti. Ali, pitanje je da li je njega neko slušao kada je pre nekoliko meseci, kada je osvojio Evroligu sa Olimpijakosom, na neki način otvorio ovu temu.
 
Tada je rekao da je grčkoj košarci ta titula sa Olimpijakosom važnija ne zbog same titule, nego što su najveći doprinos tada, izuzev „matorog" Spanulisa, dali mladi grčki igrači Papanikolau, Mancaris i Slukas. Tada se nadovezao da u ovoj sezoni nije video nijednog mladog igrača koji bi konkurisao za reprezentaciju Srbije. Izuzev Miloša Teodosića i Pekovića (koji igra za Crnu Goru), srpska košarka godinama nije proizvela igrača koji je top evropska klasa.
 
Kada se Milan Gurović nedavno prisećao te čuvene utakmice sa Amerikancima 2002. u kojoj je u odlučujućim trenucima pogodio tri trojke zaredom, primetio je i da „igrači više ne ostaju da individualno rade posle treninga".
 
„Ne shvataju da pored ta dva sata moraš da uložiš barem još sat i po, da radiš na tehnici, ubaciš trista lopti u koš. Ceo svet trenira dva sata dnevno i ako hoćeš da budeš najbolji, moraš da treniraš više. Novi klinci ne veruju u to", rekao je Gurović.
 
Ali, to nije samo njegova priča. Svako od igrača iz neke od starih generacija u svojim ispovestima iz edicije „kucamo na vrata zaboravljenih asova" ponoviće slično. Svi znaju da je Predrag Danilović nekada trenirao osam sati dnevno, kao i Dejan Bodiroga. Danas se stiče utisak da je za mlade srpske košarkaše ova igra više posao.
 
I košarka kao srpski nacionalni sport možda postaje mit. Ali, svaka nacija je nastala na mitu i ima obavezu da taj mit održava. Jer, košarka za Srbe, kao nekada za Jugoslovene, nije važna samo zbog sportske statistike i osvojenih medalja. Ako je devedesetih bila nosilac zdravog nacionalnog zanosa i oslonac zdravog srpskog patriotizma, možda će jednog dana biti nosilac nekog novog buđenja. Samo da srpski košarkaši počnu da igraju košarku. 

Izvor: Press NEDELJNIK

Tagovi

Komentari (1)

ostavi komentar
taxista [neregistrovani]
 [12.09. 2012., 07:48]

Mnogo kukanja ni za sta! Evo nas na EP! Zemlja od 6-7 miliona stanovnika ne moze stalno biti u vrhu svetskog sporta u istoj disciplini. Rusija ima vise registrovanih kosarkasa nego Srbija stanovnika, pa ne kukumavce posle svake izgubljene utakmice. Imam osecaj da se autor teksta iskreno nadao porazu od Izraela kako bi danas mogao da pojaca svoje likovanje nad "losim momcima" u nasem timu, ali...eto...nije mu se posrecilo!

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage