Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Kruma, geografija jednog zločina - Blatnjavi put bez povratka

18. 09. 2012.

Dokaz B - Ovo je kuća u kojoj su Srbima vađeni organi

Reporteri Nedeljnika prvi su Srbi koji su uspeli da se vrate iz zloglasne Krume a da su videli staru kolu u kojoj je devetnaestogodinjem Srbinu izvađeno srce naživo, kako je do najsitnijih detalja opisao zatićeni svedok Tužilatva za ratne zločine

Zora će. Nasukalo se nad Prizrenom nebo na planine i poparalo... Mujezin zove s minareta, zora će. Gledam u kukuruze, dvojica besomučno tuku štapovima, čujem urlik psa prebijene kičme. Tuku opijeni smrću. Lešinu. Više se ne čuje urlik, ali tuku. Ne mogu da prekinu, smrt lako opije... Gledam u žar cigarete da skrenem misli. Ko da gori Paštrik, baš tako izgleda žar ko zna koje po redu cigarete.

Ćutim kad me je strah. Palim jednu na drugu i ćutim. Volim da čujem srce kako divljački lupa, valjda je ljudski plašiti se?

Mrzim ovaj put, gadi mi se svaki metar staze koja vodi ka Albaniji, ovakvim zorama njime su kidnapovani Srbi odvođeni s Kosova.

Da li su kroz prljava stakla gledali isto kud i ja: kišu na kukuruzu, kako se Drim lakta između Paštrika i Koritnika, Prokletije za leđima, zadnje kuće Prizrena preko nedostižnih livada?

Ne znam mu ime, tek da nije navršio ni dvadesetu, seosko dete, raščupane smeđe kose i lica izobličenog od batina. Ne znam da li je pogledao u Vrbničko jezero, da li je tada mirovalo kao sad, da li ga je barem ono ožalilo dok su ga krvnici udarali da prekrate put?!

Valjda će doći? Katunar iz dalekog planinskog sela, vodič koji će nas odvesti do Krume, dogovorili smo se da čeka kraj puta na prvim metrima Albanije. Ne zna zbog čega želimo tamo gde i oni, katunari, slabo i nevoljno navraćaju. Kruma je odvajkada na zlu glasu - selo krvne osvete, krvnika i drumskih razbojnika kojih je puna ova prokleta bestragija.

Valjda je on? Prilazi kolima, otvara vrata i seda.

„Mirmenđes", jutro jeste, koliko je dobro bog sveti ne zna?! Sigurno neće biti, samo li u Krumi nanjuše ko smo i posumnjaju zbog čega smo tu.

Pokazuje da skrenemo u Kuks, zloglasnu kasabu severa Albanije. Kroz nju su ušli konvoji nesrećnika putem bez povratka. Nema slova o nestalim Srbima bez spomena Kuksa.

Smrdljiva kasaba se budi. Šota Galica bdi nad njom i namernicima koji se iskradaju put planine. Šota, žena Azema Bejte, dreničkog krvoloka s početka prošlog veka. Veći krvolok od njega. Volela je, kažu, da na prepad sabere srpske čobančiće i poseče jednim zamahom dimiskije, igrajući potom nad razdrobljenim telima...

Da li su ono mučeno seosko dete naterali da pogleda u nju, u živo mermerno lice, udarajući ga da prekrate put? Ono dete o kojem monstrum „pokajnik" govori, opisujući kako je molio za život dok ga je svesnog i prestravljenog sekao na školskim klupama, čupajući mu srce! Sreća, do katunara još nišu došle vesti ni da je umro Enver Hodža, pa i ne pretpostavlja zbog čega hoćemo tamo gde i oni nevoljno svraćaju - u Krumu!

„To su loši, zli ljudi, ne vole nikog i niko ih ne voli", svaka mu reč odiše strahom, znojave šake briše o poderanu majicu, gledam ga u retrovizoru kako se vrpolji i osvrće da ga ko nije video u kolima, jer ovde ni tablice takozvane Republike Kosovo nisu baš nikakva garancija.

„Mogu li ja?", pita, pružajući veliku šaku, prstiju oteklih od težačkog rada, između sedišta. Ćutke mu pružam paklicu, nervozno je otvara kidajući stranice, polako se putem penjemo u planinu.

Samo ova staza vodi u Krumu i iz nje. Nimalo me ne raduje činjenica da ćemo biti prvi Srbi koji su se vratili iz nje. Nadam se da hoćemo? Katunar bi nas prokazao samo da zna zbog čega smo se zaista uputili u planinu?! Plaćen je da ne pita. S tim novcem može dva meseca da ne nadniči.

„Jel' bilo ovde OVK tokom rata", mada sam prijatelju za volanom obećao da neću pred katunarom pominjati ništa što bi moglo nagovestiti našu nameru, moram, otelo mi se, želeo sam da se otme...

„Ne znam ja to, bilo je, valjda?! Bilo je, ne znam ja to", znam da sad on mene gleda u retrovizoru, osećam kako ljutito „otresa" dim cigarete iz nozdrva, shvatajući prevaru. Rečeno mu je da dvojica Srba žele u Krumu kako bi videli staro albansko selo. Rečeno mu je da ne pita, a nama da ne govorimo više od onog što mu je zajednički prijatelj servirao kao istinu vrednu dvomesečne zarade u nadnici.

Daleko smo u planini. Još dosta ima do sela. Nekada jedna od glavnih baza OVK i mesto u kojem se Bog pokajao što je stvorio čoveka!

„Ima li još razbojnika po putevima", suvislim pitanjem prijatelj za volanom prekida tišinu.

„Ima, ali manje! Uglavnom vrebaju one koji su sami u kolima, ili idu pešice", utešno, nema šta. Možda nas barem jedna nevolja zaobiđe, mada teško da na ovoj stazi išta može i da nas zaobiđe i mimoiđe.

Vozimo tik uz ivicu zemljanog puta. Pod nama je nekoliko stotina metara duboka provalija. Samo da točak prokliza i...

„Koliko ih je na dnu jezera", skamenio sam se čuvši, mada znam da preplašenom katunaru nije ni na kraj pameti ono što je meni. Zaista, nebrojeno ih je na dnu jezera, ali unakaženih leševa Srba kojima su u prokletom selu povađeni organi. Negde s ovih litica su ih kao lešine pregaženih životinja bacali u taj plavi neviđbog. I ono mučeno seosko dete tršave smeđe kose. Rasporeno. Grudi razmknutih ko žaluzine. Bez srca u njima...

„Eno je Kruma", katunar je vrisnuo sa zadnjeg sedišta, udarivši svom snagom znojavim šakama o butine. Baš kao da je i njemu poslednje...

Osećam paničan strah. Stojimo na poslednjem prevoju pred selom, jasno nas vide iz njega. Osećam gađenje, povraća mi se pri pomisli da moram ćutke trpeti poglede ljudi koji su jednako ćuteći slušali krike rasporenog deteta dok doziva boga i majku!

Da li su znali šta se događa u selu? Morali su znati! To je tek nekoliko kuća u vukojebini, a urlik je parao planinu. Ne želim da osuđujem, ali to činim. Trupla su kao metri drva vožena selom i bacana u provaliju odmah uz prve kuće. Valjda su morali znati? Čuje selo kad petao cikne na panju, a ne kad živa čoveka...

„Vozi polako i mahni svima koji pogledaju ka nama, kao da ih znaš„, bule izviruju iz kapija, za njima i muške glave, terajući ih u dvorišta. Ovako su i tog jutra kada je, nalik tolikim jutrima, zemljanim putem prošao konvoj živih mrca, ne znajući da su umrli još na raskrsnici u Kuksu, gde se s lošeg asfalta put odvaja u planinu.

Prelepa je! Kao i sve toliko prokleto, prelepa je!

Putem naviše prolazimo prve avlije. Da li si stigao da ih vidiš, mučeniče, dok su te vozili selom? Jesi li se nadao da ćeš ponovo videti svoje?

Čini mi se da čuju kako mi srce divlja. Rukom pokrivam da ne vide kako dobuje, kidiše, ko pseto na lancu na neznance...

„Rekao sam vam, loši, zli ljudi, vidite kako gledaju?! Ima toliko lepih starih sela, zašto smo morali baš ovde", ćuti, katunaru, ne miči usne, ne diši, ne trepći...

Kako prođemo koju kuću tako iz nje istrče deca i stanu na put. Pujdaju pse da trče za kolima. Prolazimo centrom, blato prska pod točkovima, starci u čajdžinici izviruju sa trema, neka teška muzika odjekuje iz nje.

„Hoćemo nazad, evo videli ste, nema bogzna šta", ne, dobri moj težaku, ne kad smo dovde stigli, ne kad smo već okaveženi i prostreljani pogledima.

„Gde je škola", pitam, gleda me u čudu, kao da nešto zna.

„Evo je, gore, vidiš„, pokaza na veliku, novu zgradu, pa spusti ruku da ko ne vidi.

Ne, to nije ta iz priče onog krvoloka! Mora biti manja, mnogo manja, trošna, ni po čemu drugačija od ovdašnjih čakmara...

„Ima jedna, ali ta više ne radi, ne vidi se od nove, ako na nju misliš, ali ne znam šta će ti ona, neugledna je i zatvorena...", prolazimo uskim prolazom između kuća, jedva koliko da se kola provuku, vidim je, možda baš onako kako si je i ti video dok su te udarali i vukli ka njoj, nesrećniče kome ni imena ne znam, da ga barem u nemoj molitvi pomenem...

„Nemojte, molim vas! Nemojte, još sam dete! Šta sam ja kome skrivio?! Nemojte, majka će mi presvisnuti od tuge", uzalud moliš, nevini seoski dečače, stisak ne popušta, još samo korak do trulih drvenih vrata dvospratne kuće... Čuješ smeh, ponešto razumeš od psovki, jedva vidiš kako se zaleću da te šutnu i udare. Drže te pod miškom da ne posrneš. Pridignu svaki put kad se poviješ od udaraca, vuku ka školi. U njoj i jeste mesto deci, zar ne?

Plače mi se. Povratio bih. Vrisnuo! Pitao ljude da li su čuli urlike iz učionice u prizemlju? Da li su privili svoju decu uz sebe i zapušili im uši? Da li su se zorili i slavili ulicama igrajući kao Šota uz vapaje deteta bačenog na školske klupe i rasporenog kao plišana igračka? Morali su čuti, škola je u centru, selo se svilo oko nje. Mora da je urlik poplašio i zveri u planini...

„Gospodi ga pomiluj", čujem mog sabrata Igora. Fotografiše koliko može i ponavlja te tri reči nebrojeno puta.

Deca ne prilaze staroj školi. Ni blizu. U samom je dvorištu nove, zabravljena, letvi zakovanih preko prozora, ućutkana...

„Već smo mnogo sumnjivi! Ko se još toliko mota oko napuštene škole i fotografiše je", dosta, ubogi katunaru, prekini! Ćutimo za dušu nesrećnog deteta, za duše svih njegove sudbine na ovom prokletom mestu! Više me nije strah! Bićemo prvi Srbi koji su se vratili iz Krume, mada je to poslednje o čemu razmišljam. Smrt nije neproverena glasina, moj Kusturice.

Gledam prokletnicu što duže mogu. Kroz koji je prozor mučeno seljače poslednji put videlo nebo, dozivajući Boga da se okrene...

Šta li su rekli deci, zbog čega ne idu u školu? Da li su više ikad seli za klupe na kojima su dvojica krvnika držala noge detetu dok je treći zabadao sečivo pod grkljan, vukući niz grudi? Na šta su mirisali časovi dok je učitelj pričao o „pravednoj" borbi sabraće s Kosova?

„Najbolje da sednemo na kafu, tako ćemo biti manje sumnjivi nego da samo okrenemo i krenemo iz sela! Bojim se krenuće neko za nama", gadim se sebi što ispijam kafu na tremu s koga se najbolje videla škola. Muzika i sada preglasno bije s tranzistora. Da li ih još progone krici?

„Turisti! Malo im pokazujemo Albaniju, da vide kakva su planinska sela", vidim senku čoveka kojem se katunar pravda, stropoštala mi se preko leđa svom silinom. Ne podižem pogled, brojim cigarete u poderanoj kutiji, znam da mi gleda u brojanice na ruci...

Ne znam ni šta je naručio, pijem to što je bačeno pred mene na prljav drveni sto. Uvek cupkam nogom kad sedim, ali sad, čini mi se, tresem čitavu planinu. Ljudski je valjda plašiti se, samo što više ne osećam strah, barem ne onaj što ga oseća lovina u begu.

Ne osećam strah od ljudi, već strahujem za njih, nadajući se da ništa nisu znali, da nisu čuli, da nisu prokleti kao što će Kruma doveka biti?

U selu se čuje kad petao „vrisne" na panju, a ne kada čoveka, dete...

Ne mogu više da sedim! Stolice su dovoljno stare da su to iste one na kojima su i kasapi sedeli, pokušavajući da napiju zver u sebi, ili da joj nazdrave? Starci prezrivo gledaju ka nama. Katunar govori na albanskom, klimamo glavom praveći se da ga razumemo. Ustajemo pre nego što je jedan od staraca u sakou prebačenom preko ramena stigao do našeg stola.

S vrha stepeništa gleda za nama. Nešto govori. Ulazimo u kola. Pokušavam da upalim cigaretu, pada mi pod noge, besno sam je zgazio, mada mi je ponajmanje kriva. Panično pokušavam da sastružem već skorelo blato s nogavica. Ne želim da ponesem ništa iz ove prokletije! Osećam kako mi znoj sa šaka probija pantalone i natapa butine...

„Samo teraj što pre odavde, brate, molim te! Da niko nikada više ne vidi ovu đavolju kasabu...", kamenje pršti pod točkovima i lupa o dvorišne kapije.

Bule sklanjaju decu s ulice, psi laju na bule, muškarci zamahuju kamenicama...

Kako prelepa bestragija. Kruma se više ne vidi, skoro da Paštriku čovek poveruje na reč da ništa nije znao. Sigurno bi se i tebi svidelo, mučeniče bezimeni, da ti se dalo da ovim putem i siđeš s planine...

Ućuti, prokletnice međaška! Ne likuj, to što se mi vraćamo ne znači da za Srbe ovo neće doveka ostati put bez povratka! Prokleta si koliko te ima!

Dok god sa trema čajdžinice bude tukle zurle da nadglasaju krike - prokleta si!

Mirmenđesi - jutro jeste, ali dobro - nije!

Možda katunaru - kupio je sebi dva meseca slobode, ili jeftino prodao mračnu tajnu dalekog sela u gori, ne znajući da to čini?!

Ili je znao? Znaju ljudi kad petao kukurikne na panju, a ne...

Izvor: Press

Tagovi

Komentari (19)

ostavi komentar
Robert [neregistrovani]
 [22.09. 2013., 14:26]

STA DA SE KAZE

Doci ce vrijeme kad cemo se svetiti. Samo bih volio da se ne ponasamo kao zvijeri. Oko za oko, zub za zub, ali ljudski, brzo i masovno, a onda zatvoriti granicu prema zlikovcima

Odgovori
Vidi odgovore
Прокупчанин [neregistrovani]
 [24.03. 2013., 18:02]

Јел Приштина Србија?

Па како ћемо.Је ли Приштина Србија?Исто као и када би неко данас рекао да је Сарајево Србија исто то би могло да се упореди и да се поистовети с тиме када би неко рекао да је Приштина Србија.А у Приштини ко живи?Већину становништва чине припадници исламске вероисповести.У Сарајеву такође већину становништва чине припадници исламске вероисповести.Србија без Приштине,без Сарајева и без Загреба.То је толико очигледно да само неки слепац може обрнуто да говори.

Odgovori
Vidi odgovore
... [neregistrovani]
 [11.10. 2012., 16:51]

Da li ste primetili da Siptari ocigledno organizovano posecuju ovaj sajt da bi ostavljali komentare koji relativizuju, ublazavaju ili cak, drsko poricu najgnusnije i najnehumanije zlocine? Osecanje patriotizma ne treba da gasi ljudskost i istinoljubivost. Kakva je to onda zemlja o kojoj treba stvarati laznu sliku da bi se volela?

Odgovori
Vidi odgovore
Oprah [neregistrovani]
 [11.10. 2012., 15:32]

Kako ljudi možete biti naivni i vjerovati RTS koji je objavio, u saradnji sa Tužilaštvom, ispovjest zaštićenog svjedoka.
Nigdje i nikada zaštićeni svjedok nije progovorio niti svjedočio prije iskaza na sudu u predmetnom postupku.
Izjava onog čovjeka je obična farsa koja je u službi politike, kojoj RTS pomaže da liči na onu u Miloševićevo doba.
Takvih svjedoka i svjedočenja smo se nagledali i nasušali tokom devedesetih.

Odgovori
Vidi odgovore
Gordana [neregistrovani]
 [27.09. 2012., 23:25]

Svaka cast!Sjajan tekst,a teska prica,da teza ne moze biti...:(((

Odgovori
Vidi odgovore
Biljana [neregistrovani]
 [20.09. 2012., 11:47]

Tesko je i citati, a kamoli otici u prokletinju! Cini mi se i da ne disem dok iscitam redove! I meni se znoje ruke, strah me da cu nocas sanjati Krumu, pa i one divljake koji zrtvuju mladica koji je tada bio mojih godina, a sada bi vec mozda imao i svoju porodicu i decu!

Odgovori
Vidi odgovore
Nenad [neregistrovani]
 [20.09. 2012., 10:28]

Sta sve Srbi nisu doziveli i sada su siptari zapadu narod demokratije po tome se vidi kako nas zapad voli a mi klecimo na kolenima da udjemo u Eu koja nas nece i ne voli i Crna Gora ce biti primljena ja mislim da svaki covek shvata o cemu se radi

Odgovori
Vidi odgovore
Jaca VA [neregistrovani]
 [20.09. 2012., 09:41]

Gotovo da nema teksta M. Medenice koji me nije rasplakao ili nasmejao. Neretko oboje... Ova prica je potresna, dirljiva, nezna i snazna. Molitva za stradalnika, prezir za krvnika, opomena za nezaborav svima koji, ako ni zbog cega ono sto se ljudima zovemo, svi dugujemo. Iscupanom srcu decaka...
Veliki pozdrav divnom MM od verne citateljke!

Odgovori
Vidi odgovore
peppe [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 20:24]

da sve slika i da se ide u brisel i hag na pregovore,da nosimu slike dece iz logora raznih u proteklih 50godina,da trazimo slobodu za nase ljude i da im postavimo pitanje sta cemo sa ovim ,dali smo sami to sebi radili ili im je brisel pomagao u svemu ili samo u vadjenu i obuci.u majku im ...

Odgovori
Vidi odgovore
Sveta [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 18:53]

Sledeci tekst na ovu inace ozbiljnu temu gde mi nikako ne uspevamo pravnim dokazima pokrenuti sudski proces, opet pisati Medenica za koji mesec. Ovde je korstio kameru koja je ugradjena umesto plombe u zubu dok ce sledeci put jednostavno uzeti google earth sliku pa to lepo zakitit melodramaticnom tekstom koji pogadja srpsku dusu ko trubaci u Gucu. Malo dramatike u jakoj kombinaciji sa pateticnim predrasudama o Albaniji a sve to sa nista argumentata jer to nama nikad nije trebalo, zapadna izmisljotina.I tako opet ce da prodje ta paljevina narodnih masa pored urednika Presa a naravno i kod sirke mase citataca.

I dalje ostaje pitanje gde su dokazi i zasto Srbija pravnim putem se ne bori do istine?

Odgovori
Vidi odgovore
bilja [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 17:52]

kad sam cula reci zasticenog svedoka nisam mogla da poverujem,probudim se nocu pa se pitam kako neko moze tako nesto da uradi,mozda je samo san,ali nije,treba mnogo hrabrosti da se napise ovakav tekst...svaka vam cast

Odgovori
Vidi odgovore
vlada... [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 13:57]

svaka cast bata Mikele...

Odgovori
Vidi odgovore
Tema je ok,ali [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 13:16]

stil pisanja nije prikladan!Previse namazanog...

Odgovori
Vidi odgovore
biljana [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 12:41]

Najezila sam se,suze mi idu na oci,ne mogu da verujem da jedno ljudsko bice pod pretpostavkom da jeste ljudsko bice nanese drugom zlo i to na koji nacin i koliko zla.........svaka vam cast na hrabrosti,ljudskosti i pomalo ludosti.......

Odgovori
Vidi odgovore
Luky [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 12:02]

I to napisa neko"Novinarska vrednost ovog teksta je nula""""" pa nemogu da verujem
pa dali je moguce da toliko primitivnih ljudi postoje.Pa dali je samo to sto su na buvljaku kupila Komp za 50 evra i internet brzine gde mozes da prosetas dok nesto otvori.Pa dali to daje nekome za pravo da iznosi takva misljenanja.Mislio sam da ce me tekst potresti ali tek komentar.Povraca mi se......neogu da verujem.
Ja nisam kompetentan da ocenjujem vrednost jednog novinarskog teksta.Ali ako me nesto tako pogodi emotivno i nanese suze na oci onda je to za mene dobro.Druze svaka vam cast na tekstu...jezio sam se...nemam reci.U svakoj reci gde ste spomenuli ovo neznano stvorenje zamisljao sam svoje sinove.Ma to neoze ni da se zamisli ali si mi ti tvojim recima stvorio sliku da nesto vidim a ne samo da citam.Alal ti.......

Odgovori
Vidi odgovore
Jorgovanka [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 11:22]

Bez veze prica, novinarska vrednost NULA. O cemu se ovde uopste radi? Neki novi mit?

Odgovori
Vidi odgovore
Nina [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 11:13]

Ovo je najveća hrabrost i profesionalnost jednog novinara i fotografa. Mihailo Medenice i Igore Pavičeviću, hvala Vam u ime svih nas koji smo svjedočenje krvoloka, odnosno patnju mladića, doživjeli kao ličnu tragediju. Molim Vas gospodine Medenice da, kada već ovako divno pišete, napišete najjaću dramsku priću i scenarij za film o stradanju srpskog naroda, koji će otvoriti oči svjetske javnosti. Vaš nacionalni doprinos, samim ovim što ste otišli na mjesto zločina je od neprocjenjive važnosti, a pogotovo film koji će svjedočiti o albanskim monstrumima i koji će ostati kao trajni zapis, za vjeke vjekova. Svojim najhumanijim i najhrabrijim činom vraćate nam nadu da se zločinci i krvoloci neće moći sakriti ni u toj prokletoj zabiti, ni među ukletim narodom.

Odgovori
Vidi odgovore
Mika [neregistrovani]
 [19.09. 2012., 09:00]

Nek neko konačno dokaže sva zlodjela koja su se činila nad srpskim civilima na Kosovu! Bravo novinari! I nek vas Bog čuva!

Odgovori
Vidi odgovore
marko [neregistrovani]
 [18.09. 2012., 23:50]

Medenice,sa kim si se tamo obreo i kako si smeo da ides,koliko ste platili Sigurimiju da vas cuva i da vam dozvoli da uradite ovu pricu?Ili ste ludi ili ste budale!!!SVAKA CAST!

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage