Press Online :: Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/rss.html sr http://www.pressonline.rs/img/logo.png Press Online :: Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/rss.html Policija zna ko je uzeo pare od vakcine http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/243277/policija-zna-ko-je-uzeo-pare-od-vakcine.html Dr Branislav Tiodorović, predsednik Komisije za nabavku vakcina protiv gripa H1N1, prvi put otvara duu za Nedeljnik i naoj novinarki Ljubinki Račić bez imalo razmiljanja ponavlja ono to je već rekao policiji: Vi znate i ko je uzimao pare i ko je ta uradio u ovoj stvari, to za 24 sata možete da reite ]]>  

Petak, 6. novembar 2009. godine, 14 sati. Trenutak koji je promenio život iz korena profesoru dr Branislavu Tiodoroviću, šefu Katedre za zarazne bolesti i epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Nišu, i od tada zauvek predsedniku Komisije za nabavku vakcina protiv novog gripa H1N1.
 
Posle godine medijske kampanje i napada „antivakcionalnog lobija", Branislav Tiodorović odlučuje da bez dlake na jeziku progovori o spornoj nabavci vakcine „focetrija" švajcarskog proizvođača „Novartis".
 
A, kaže da je država oštećena, da policija zna ko je uzimao pare, da se „Torlak" pojavio na tenderu samo kako bi tu bio još neko od ponuđača, da je njemu pravnica RZZO rekla da će potpisati ugovor šta god oni odluče, ali i da je naš narod „i pored onolike buke ispao pametniji nego što svi misle".
On, ipak, želi da napomene da je pandemije bilo, kao i da je država u toj situaciji bila dužna da nabavi samu vakcinu.
 
„Tu vakcinu sam primio ja, primila ju je moja supruga, moja ćerka. Nikakve reakcije nismo imali".
 
Ali pričalo se da ste svi vi primili neku drugu vakcinu?
Pričalo se. Ja sam doživeo da me novinarka koja je sa metar od mene gledala kako mi sestra daje vakcinu u ambulanti u kojoj nije moglo da se diše od medija, pita: „Profesore, da li ste vi stvarno primili ovu vakcinu?" Nisam mogao da verujem da će sve to toliko daleko otići, da ljudi ni svojim očima ne veruju. A svestan dokle je priča otišla, rekao sam sestri da vakcinu izvadi iz pakovanja i pokaže im da vide da je to „focetrija". Nemci su napravili veliku paniku zato što su jednu vrstu vakcina dali stanovništvu, a drugu političarima, policajcima, vojsci... Ali, mi to nismo uradili.
 
Prvi sam je primio u zemlji, a zatim sam rekao da bi svi kojima je potrebno trebalo da se vakcinišu. Čak nisam rekao ni svi. Nego samo kome je potrebno, i da nema potrebe da se potpisuje da li je neko primio ili ne. To mu je bila velika greška.
 
Mislite na Tomicu?
Da.
 
Ali zar nije Tomica Milosavljević prvi primio vakcinu?
Ne. Ja sam prvi, pa kolega iz Zaječara, a onda bivši ministar, ali je moralo da bude objavljeno da je on prvi primio. Poštujem.
 
Dobro, vi ste bili predsednik komisije za njenu nabavku. Kada ste saznali za tu funkciju?
U petak, 6. novembra 2009, pred kraj radnog vremena, oko 14 sati, dobio sam faks iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje RZZO. Imam ga u originalu, a evo vam i kopija.
 
Ovde piše da uzmete učešće u komisiji kao član...
Da. Piše prof. dr Branislav Tiodorović, a zatim: „Poštovana". Ja sam muškarac. To je dokaz njihove ozbiljnosti. Ajmo dalje, piše: „Obaveštavamo vas da će se otvaranje ponuda i pregovaranje za javnu nabavku vakcina protiv gripa H1N1 za potrebe osiguranih lica RZZO održati 9. 11. 2009. u prostorijama RZZO sa početkom u 10 časova. Molimo vas da kao član Komisije za predmetnu javnu nabavku prisustvujete otvaranju ponuda i uzmete učešće u radu komisija". Pogledajte, potpis Tanja Glušac, zamenik direktora za poslove javne nabavke. Nikad je nisam upoznao. Prvi put u životu otišao sam u taj zavod tog ponedeljka, 9. 11. Nisam znao da su blizu Pinka i da imaju onako lepu zgradu. Pitao sam se ko je dao pare za sve ono. Pre nego što sam stigao u zavod, u 9.45 na Bubanj potoku sam primio poziv: „Profesore, morate da požurite, vi ste predsednik komisije." Tako sam saznao da sam predsednik.
 
Da li je normalno da predsednik takve komisije bude doktor?
Ako ćemo gledati kako je to u komisijama za nabavku lekova, onda su doktori predsednici, ali su u njoj i pravnici i ekonomisti.
 
A da li ste ih pitali zašto su vas izabrali?
Niko mi do dana današnjeg nije rekao zašto sam izabran. Ali, vaspitavan sam tako, medicinu sam završio da bih pomagao ljudima, a da u vanrednim situacijama, kad ste epidemiolog, nema bežanja. Sad je lako pričati...
 
Šta je bilo kada ste stigli u RZZO?
Dočekao me je njihov pomoćnik za ekonomska pitanja, i pre nego što sam ušao u salu, rekli su mi: „Profesore, ovo sve mora da bude završeno." Kažem: „Nema tu šta, videćemo. Nisam dobio nikakvu dokumentaciju." Imao sam samo poziv i ništa više. Sastanak je počeo nešto posle 10.
 
Niste imali baš nikakvu dokumentaciju o vakcinama iako ste bili predsednik komisije?
Sve smo dobili tog dana, i zbog svih tih okolnosti dva puta smo prekidali sednicu. Kada smo počeli da radimo, Goranka Lončarević, Jasna Markov i ja konstatovali smo da mi čak nemamo ni rešenje da smo članovi komisije, a ja predsednik. Šta ih je sprečavalo tri dana pre toga da nam spreme sve? Šta ih je sprečavalo da nam kažu da dođemo makar sat vremena pre otvaranja ponuda? Zar to nije normalna reakcija čoveka, osim ako nema zadnje misli. To me je strašno povredilo, pa smo prvi put prekinuli sednicu sve dok u 11.10 nismo dobili rešenja, pa onda i dokumentaciju, konkursni materijal. Tek tada smo napisali i izjavu o nepristrasnosti koja se inače potpisuje mnogo pre nego što sve počne, a ne kada krenu da se otvaraju ponude.
 
Ali na rešenju o komisiji stoji 3. 11, a u Zapisniku sa otvaranja ponuda da su pregovori završeni u 11.15?
Toliko o tome. I na zapisniku od sutradan, dan posle otvaranja ponuda, stoji 9. 11. umesto 10. 11. Dva puta smo menjali zapisnik. Ne bismo to radili da smo dobili konkursnu dokumentaciju ranije i imali makar dva-tri dana da je razmotrimo.
 
 
Zašto ste drugi put prekinuli sednicu?
Oni su se bavili finansijskim stvarima. Niti nas, niti posebnu radnu grupu nisu pitali ni kakva vakcina treba da bude, ni da li je po pravilniku o imunizaciji, ni da li smo tražili da se što pre isporuči što veća količina. Prekinuli smo i rekli da to ne ispunjava naše uslove. I to smo naveli u zapisniku. Hteli su da nam podmetnu. Pravnica se naljutila kada smo joj rekli da u zapisnik unese da nas troje nismo učestvovali u izradi konkursne dokumentacije. I unela je to. Bez obzira na to što je naš cilj bio da obezbedimo vakcinu razmišljajući kako da zaštitimo stanovništvo, to sve nam je ukazivalo da nešto nije kako valja.
 
A šta kaže Pravilnik o imunizaciji?
Da se moraju imati posebne vakcine za decu od šest meseci do osam godina i trudnice. I mi smo tražili da se od izabranog ponuđača nabavi 2.350.000 doza po postojećim kriterijumima, a 650.000 split vakcina u skladu sa članom 43. i 44. Pravilnika, a koji se odnosi na ove grupe.
 
Zašto tri miliona doza?
Količina od tri miliona doza je upisana 2007. godine u Vodiču u slučaju pojave pandemije H5N1, ptičjeg gripa, i odnosila se na dve doze koje je čovek trebalo da primi. Međutim, SZO i Evropski centar za zarazne bolesti su oktobra 2009. objavili da je dovoljna jedna doza, i mi smo to poštovali. Znači, ne treba nam tri miliona.
 
Jeste li rekli to nekome?
Lično ministru, i na Radnoj grupi, i Svetlani Vukajlović. I ja i Lončarevićka. Objasnili smo da će biti veliki rastvor. Rastvor je ono kada sestra uvuče špric, pa kad prazni vazduh izađe malo iz vakcine, odnosno šprica. Zatim, može da se desi da je mutna, da vakcina nije dobra. Videli smo i da je stanje svesti takvo da će veliki broj ljudi odbiti da se vakciniše. Međutim, prvo nam je pravnica, a zatim i Vukajlovićka, rekla da oni imaju naredbu iz Vlade da moraju da naruče tri miliona. Vlada se poziva da je dobila predlog iz Ministarstva zdravlja, a oni na Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut". Mi smo rekli neka bude tako pošto je naredba, ali smo i dalje tražili onih 650.000 doza, ako ih neko proizvede. Završili smo računajući da će neko ozbiljan, iz fonda ili ministarstva, obratiti pažnju na naš predlog da se poštuje pravilnik za decu i trudnice.
 
Na tender su se javila tri ponuđača.
„Torlak" je tog ponedeljka u 9.42 predao dokumentaciju za kinesku vakcinu. „Glakso Smit Klajn" je uzeo dokumentaciju, a nije ni konkurisao. Mi smo tek kasnije saznali da je on išao u direktne pregovore.
 
S kim su pregovarali?
Sa Ministarstvom zdravlja i ono je odbilo. Ne znam sa kim su tačno razgovarali, mogu da pretpostavljam, ali neću da se bavim pretpostavkama.
 
Šta je bilo sa ostalim ponuđačima?
„Bakster" je sam odustao, nije imao potrebnu količinu i nije mogao da ispuni uslove. Otpao je i zato što je imao celovirusnu vakcinu koju ne dajemo deci. „Torlak" po pravnici fonda nije ispunjavao uslove, dok „Novartis" jeste. Mene je interesovala ta kineska vakcina pa sam počeo da čitam kakva je, da nema ađuvansa, da je split vakcina. Dakle, „Novartis" nije mogao da nam proda kinesku jer ona nema, a naša ima ađuvans. Počeo sam da čitam sastav i došao do cene. Kako sam pročitao cenu, tako je Marković, predstavnik „Jugohemije", rekao: „A, ne, ne, oni ne ispunjavaju uslove." Tada sam zamolio pravnicu da ona kaže da li ispunjavaju uslove, na šta je ona rekla da nisu registrovani, nemaju ovlašćenje Evropske agencije. Kada je sve završeno, predstavnici „Torlaka" su potpisali zapisnik bez ikakvih primedbi, a imali su ih, i kasnije su odmah iznosili u javnost kako je ta kineska vakcina dobra. Pitao sam tog muškarca i ženu zašto su to uradili. Dobio sam odgovor da su oni hteli samo da učestvuju.
 
 
Šta bi se desilo da su primedbe evidentirane?
Da su oni stavili primedbu proces bi bio zaustavljen, bar za dva-pet dana. Uzgred, mi smo kasno nabavili vakcinu. Postojali su objektivni i subjektivni razlozi. Objektivne znam, nije bilo vakcine, a subjektivne mogu da pretpostavim. Mi smo „Novartisovu" vakcinu nabavili jer nije bilo druge, a to niko neće da kaže. To sa kineskom je bila igra. Ponavljam, zašto „Torlak" nije stavio primedbu na zapisnik? Subjektivno, splet okolnosti ukazuje na samo jednu stvar.
 
„Torlak" se pojavio samo da bismo imali još nekog ponuđača?
Da. Mene su pitali kada si prvi put prekinuo, pa drugi, „zašto nisi napustio". Da se to desilo i ja i moje dve koleginice danas bismo bili heroji, ali šta bi tada bilo od nas?
 
A koliko je vakcina bilo registrovano u Evropi?
Tri. „Aventis Pastera", „Glakso Smit Klajnova" i „Novartisova". U jednom trenutku pitao sam pravnicu zašto nije bilo više učesnika. Kazala je da bez obzira na to šta komisija odluči, direktorka će doneti odluku i potpisati ugovor. Oni imaju naredbu Vlade i zahtev ministra, a šta ćemo mi kao tenderska komisija da odluičimo nebitno je. Tretirani smo kao pomoćni organ. Ali, da su nam makar dali šansu da postupak bude normalan...
 
Da li je „Novartis" imao kompletnu dokumentaciju?
Jeste, ali tu dokumentaciju smo, kao što rekoh, dobili onog dana kada su se otvarale ponude. Nismo dobili ranije da bismo mogli da je prostudiramo. Sve je rađeno čudno, svesno ili nesvesno. Srećom, kada smo prostudirali kompletnu dokumentaciju, zaključili smo da je bezbedna. Registrovana je, data je pre nas u šest miliona doza u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Švedskoj i nije bilo nikakvih izveštaja o neželjenim reakcijama. Ispitana i na deci i na starima.
 
U Srbiju je trebalo da uđe 500.000 doza 25 dana od dana potpisivanja ugovora. To se nije desilo?
Ja sam od Agencije za lekove i medicinska sredstva ALIMS dobio dopis da prva isporuka dolazi od 2. do 16. decembra 140.000 doza, a po ugovoru, 8. 12. u Srbiju je trebalo da uđe 500.000 doza. U plaćanju se pratio evro, pa sam razmišljao zašto bismo mi morali da platimo više nego što je po ugovoru ako ga oni nisu ispoštovali. Vukajlovićka je govorila da nećemo izbeći penale, a 7. 12. smo imali posebnu radnu grupu, kada sam predložio da se razmotri dalja realizacija ugovora, da uputimo ministru zahtev i Vukajlovićki da se razmotri dalja realizacija ugovora ili utvrdi umanjenje količina ukoliko ne ispuštuju, te da se sredstva preusmere za nabavku vakcina kod drugog proizvođača. Ja sam predložio, a 15. 12. ministarstvo je od nas tražilo da se izjasnimo o tom ugovoru. Zašto bi se Radna grupa izjašnjavala ako on nije održiv zato što nije ispoštovan?!
 
Sve ste to ispričali policiji?
I više.
 
Da li ste ikada posle svega razgovarali sa nekim iz fonda oko tendera?
Od tada kada sam pozvan na tender do danas, sa mnom nije razgovarao niko iz ministarstva, fonda, proizvođača vakcina, distributera, niko... Zar to nije zanimljivo? Zaobiđen sam. Mogu da pretpostavljam, nisam podoban, možda nisam od poverenja.
 
Da li mislite da je tender bio namešten?
Onaj ko je tu mogao da zaradi, bilo pojedinačno ili da je to firma, oni možda jesu radili radnje koje su mogle da budu nameštene. Jer, mi smo u novembru saznali da su se neki razgovori vodili u jula, avgustu... Za firmu „Detap" sam saznao od novinara kada je završen ugovor. Da sam znao da je Imunološki zavod Zagreb umešan u to, čak i po cenu da ne bude vakcine, odustao bih. Što moramo da nabavimo? Postupak njene nabavke nije morao da bude takav. To je tačno. Mogao je da se prekine u datom momentu da ne budemo kao država oštećeni. Ako je 8. decembra bio rok, a nije stiglo 500.000 doza nego 140.000, zar smo to mi trebali da im kažemo? To su trebali pravnici iz fonda da im kažu, a mi smo im lepo rekli ili da promene ili da raskinu ugovor. Ja, pod punom krivičnom i moralnom odgovornošću, tvrdim da ne da nisam imao koristi nego da sam imao samo štete. I ja i moja porodica.
 
Što ste bili predsednik?
Što sam bio u tenderskoj komisiji i što sam bio u to umešan. To sam izjavio i tamo i ovde i uvek kažem, i apsolutno stojim iza toga svim svojim životom. Ako je neko uzeo pare, zna se gde treba da ide, ali ne smeju da plate ceh narod, deca, time što će da se smanji vakcinacija. Posledice su strašne, Rusija ih je platila. Glavna je greška što smo mi kao epidemiolozi preuzeli vodeću ulogu koja nas je dovela u ovu situaciju. Mene baš briga za Tomicu, ako ima putera na glavi neka odgovara. Onaj ko je makar jedan dinar uzeo neka odgovara. Ja za taj put na tendersku komisiju nisam dobio ništa. Ni putne troškove, ni dnevnicu. Ne pričam što mi je stalo do toga. Nisam jednom otišao da uradim nešto i da mi niko ništa ne da.
 
Kome ste, osim policiji, još ovo pričali?
Ovo nije nikakva tajna i moje kolege to znaju, jer sam u decembru 2009. sve ovo ispričao na sekciji epidemiologa i mikrobiologa, a u maju 2010. i na velikom Kongresu pedijatara na Zlatiboru.
 
Koliko vam je sve ovo promenilo život?
Mnogo, strahovito. Najviše mi je žao moje porodice. Moja supruga i moja deca mogu da veruju u mene, ali čitaju novine, gledaju televiziju, a ima svakakvih. Ne mogu da razumem da su lekari meta samo zato što neko drugi nije. Rekao sam policiji: „Pa vi znate i ko je uzimao pare i ko je šta uradio i u ovoj stvari, to za 24 sata možete da rešite". Kažu da nije tako jednostavno. Znam, ali zbog takvih smo svi obeleženi. Ali, velika je šteta oko tendera napravljena. Velika šteta naneta je zdravstvu. Siguran sam u jednu stvar - da zdravstveni radnici u tome nisu učestvovali.
 
Opširnije u štampanom izdanju Nedeljnika
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:59:17 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/243277/policija-zna-ko-je-uzeo-pare-od-vakcine.html
Dokaz B - Ovo je kuća u kojoj su Srbima vađeni organi http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/243274/dokaz-b---ovo-je-kuca-u-kojoj-su-srbima-vadjeni-organi.html Reporteri Nedeljnika prvi su Srbi koji su uspeli da se vrate iz zloglasne Krume a da su videli staru kolu u kojoj je devetnaestogodinjem Srbinu izvađeno srce naživo, kako je do najsitnijih detalja opisao zatićeni svedok Tužilatva za ratne zločine ]]> Zora će. Nasukalo se nad Prizrenom nebo na planine i poparalo... Mujezin zove s minareta, zora će. Gledam u kukuruze, dvojica besomučno tuku štapovima, čujem urlik psa prebijene kičme. Tuku opijeni smrću. Lešinu. Više se ne čuje urlik, ali tuku. Ne mogu da prekinu, smrt lako opije... Gledam u žar cigarete da skrenem misli. Ko da gori Paštrik, baš tako izgleda žar ko zna koje po redu cigarete.

Ćutim kad me je strah. Palim jednu na drugu i ćutim. Volim da čujem srce kako divljački lupa, valjda je ljudski plašiti se?

Mrzim ovaj put, gadi mi se svaki metar staze koja vodi ka Albaniji, ovakvim zorama njime su kidnapovani Srbi odvođeni s Kosova.

Da li su kroz prljava stakla gledali isto kud i ja: kišu na kukuruzu, kako se Drim lakta između Paštrika i Koritnika, Prokletije za leđima, zadnje kuće Prizrena preko nedostižnih livada?

Ne znam mu ime, tek da nije navršio ni dvadesetu, seosko dete, raščupane smeđe kose i lica izobličenog od batina. Ne znam da li je pogledao u Vrbničko jezero, da li je tada mirovalo kao sad, da li ga je barem ono ožalilo dok su ga krvnici udarali da prekrate put?!

Valjda će doći? Katunar iz dalekog planinskog sela, vodič koji će nas odvesti do Krume, dogovorili smo se da čeka kraj puta na prvim metrima Albanije. Ne zna zbog čega želimo tamo gde i oni, katunari, slabo i nevoljno navraćaju. Kruma je odvajkada na zlu glasu - selo krvne osvete, krvnika i drumskih razbojnika kojih je puna ova prokleta bestragija.

Valjda je on? Prilazi kolima, otvara vrata i seda.

„Mirmenđes", jutro jeste, koliko je dobro bog sveti ne zna?! Sigurno neće biti, samo li u Krumi nanjuše ko smo i posumnjaju zbog čega smo tu.

Pokazuje da skrenemo u Kuks, zloglasnu kasabu severa Albanije. Kroz nju su ušli konvoji nesrećnika putem bez povratka. Nema slova o nestalim Srbima bez spomena Kuksa.

Smrdljiva kasaba se budi. Šota Galica bdi nad njom i namernicima koji se iskradaju put planine. Šota, žena Azema Bejte, dreničkog krvoloka s početka prošlog veka. Veći krvolok od njega. Volela je, kažu, da na prepad sabere srpske čobančiće i poseče jednim zamahom dimiskije, igrajući potom nad razdrobljenim telima...

Da li su ono mučeno seosko dete naterali da pogleda u nju, u živo mermerno lice, udarajući ga da prekrate put? Ono dete o kojem monstrum „pokajnik" govori, opisujući kako je molio za život dok ga je svesnog i prestravljenog sekao na školskim klupama, čupajući mu srce! Sreća, do katunara još nišu došle vesti ni da je umro Enver Hodža, pa i ne pretpostavlja zbog čega hoćemo tamo gde i oni nevoljno svraćaju - u Krumu!

„To su loši, zli ljudi, ne vole nikog i niko ih ne voli", svaka mu reč odiše strahom, znojave šake briše o poderanu majicu, gledam ga u retrovizoru kako se vrpolji i osvrće da ga ko nije video u kolima, jer ovde ni tablice takozvane Republike Kosovo nisu baš nikakva garancija.

„Mogu li ja?", pita, pružajući veliku šaku, prstiju oteklih od težačkog rada, između sedišta. Ćutke mu pružam paklicu, nervozno je otvara kidajući stranice, polako se putem penjemo u planinu.

Samo ova staza vodi u Krumu i iz nje. Nimalo me ne raduje činjenica da ćemo biti prvi Srbi koji su se vratili iz nje. Nadam se da hoćemo? Katunar bi nas prokazao samo da zna zbog čega smo se zaista uputili u planinu?! Plaćen je da ne pita. S tim novcem može dva meseca da ne nadniči.

„Jel' bilo ovde OVK tokom rata", mada sam prijatelju za volanom obećao da neću pred katunarom pominjati ništa što bi moglo nagovestiti našu nameru, moram, otelo mi se, želeo sam da se otme...

„Ne znam ja to, bilo je, valjda?! Bilo je, ne znam ja to", znam da sad on mene gleda u retrovizoru, osećam kako ljutito „otresa" dim cigarete iz nozdrva, shvatajući prevaru. Rečeno mu je da dvojica Srba žele u Krumu kako bi videli staro albansko selo. Rečeno mu je da ne pita, a nama da ne govorimo više od onog što mu je zajednički prijatelj servirao kao istinu vrednu dvomesečne zarade u nadnici.

Daleko smo u planini. Još dosta ima do sela. Nekada jedna od glavnih baza OVK i mesto u kojem se Bog pokajao što je stvorio čoveka!

„Ima li još razbojnika po putevima", suvislim pitanjem prijatelj za volanom prekida tišinu.

„Ima, ali manje! Uglavnom vrebaju one koji su sami u kolima, ili idu pešice", utešno, nema šta. Možda nas barem jedna nevolja zaobiđe, mada teško da na ovoj stazi išta može i da nas zaobiđe i mimoiđe.

Vozimo tik uz ivicu zemljanog puta. Pod nama je nekoliko stotina metara duboka provalija. Samo da točak prokliza i...

„Koliko ih je na dnu jezera", skamenio sam se čuvši, mada znam da preplašenom katunaru nije ni na kraj pameti ono što je meni. Zaista, nebrojeno ih je na dnu jezera, ali unakaženih leševa Srba kojima su u prokletom selu povađeni organi. Negde s ovih litica su ih kao lešine pregaženih životinja bacali u taj plavi neviđbog. I ono mučeno seosko dete tršave smeđe kose. Rasporeno. Grudi razmknutih ko žaluzine. Bez srca u njima...

„Eno je Kruma", katunar je vrisnuo sa zadnjeg sedišta, udarivši svom snagom znojavim šakama o butine. Baš kao da je i njemu poslednje...

Osećam paničan strah. Stojimo na poslednjem prevoju pred selom, jasno nas vide iz njega. Osećam gađenje, povraća mi se pri pomisli da moram ćutke trpeti poglede ljudi koji su jednako ćuteći slušali krike rasporenog deteta dok doziva boga i majku!

Da li su znali šta se događa u selu? Morali su znati! To je tek nekoliko kuća u vukojebini, a urlik je parao planinu. Ne želim da osuđujem, ali to činim. Trupla su kao metri drva vožena selom i bacana u provaliju odmah uz prve kuće. Valjda su morali znati? Čuje selo kad petao cikne na panju, a ne kad živa čoveka...

„Vozi polako i mahni svima koji pogledaju ka nama, kao da ih znaš„, bule izviruju iz kapija, za njima i muške glave, terajući ih u dvorišta. Ovako su i tog jutra kada je, nalik tolikim jutrima, zemljanim putem prošao konvoj živih mrca, ne znajući da su umrli još na raskrsnici u Kuksu, gde se s lošeg asfalta put odvaja u planinu.

Prelepa je! Kao i sve toliko prokleto, prelepa je!

Putem naviše prolazimo prve avlije. Da li si stigao da ih vidiš, mučeniče, dok su te vozili selom? Jesi li se nadao da ćeš ponovo videti svoje?

Čini mi se da čuju kako mi srce divlja. Rukom pokrivam da ne vide kako dobuje, kidiše, ko pseto na lancu na neznance...

„Rekao sam vam, loši, zli ljudi, vidite kako gledaju?! Ima toliko lepih starih sela, zašto smo morali baš ovde", ćuti, katunaru, ne miči usne, ne diši, ne trepći...

Kako prođemo koju kuću tako iz nje istrče deca i stanu na put. Pujdaju pse da trče za kolima. Prolazimo centrom, blato prska pod točkovima, starci u čajdžinici izviruju sa trema, neka teška muzika odjekuje iz nje.

„Hoćemo nazad, evo videli ste, nema bogzna šta", ne, dobri moj težaku, ne kad smo dovde stigli, ne kad smo već okaveženi i prostreljani pogledima.

„Gde je škola", pitam, gleda me u čudu, kao da nešto zna.

„Evo je, gore, vidiš„, pokaza na veliku, novu zgradu, pa spusti ruku da ko ne vidi.

Ne, to nije ta iz priče onog krvoloka! Mora biti manja, mnogo manja, trošna, ni po čemu drugačija od ovdašnjih čakmara...

„Ima jedna, ali ta više ne radi, ne vidi se od nove, ako na nju misliš, ali ne znam šta će ti ona, neugledna je i zatvorena...", prolazimo uskim prolazom između kuća, jedva koliko da se kola provuku, vidim je, možda baš onako kako si je i ti video dok su te udarali i vukli ka njoj, nesrećniče kome ni imena ne znam, da ga barem u nemoj molitvi pomenem...

„Nemojte, molim vas! Nemojte, još sam dete! Šta sam ja kome skrivio?! Nemojte, majka će mi presvisnuti od tuge", uzalud moliš, nevini seoski dečače, stisak ne popušta, još samo korak do trulih drvenih vrata dvospratne kuće... Čuješ smeh, ponešto razumeš od psovki, jedva vidiš kako se zaleću da te šutnu i udare. Drže te pod miškom da ne posrneš. Pridignu svaki put kad se poviješ od udaraca, vuku ka školi. U njoj i jeste mesto deci, zar ne?

Plače mi se. Povratio bih. Vrisnuo! Pitao ljude da li su čuli urlike iz učionice u prizemlju? Da li su privili svoju decu uz sebe i zapušili im uši? Da li su se zorili i slavili ulicama igrajući kao Šota uz vapaje deteta bačenog na školske klupe i rasporenog kao plišana igračka? Morali su čuti, škola je u centru, selo se svilo oko nje. Mora da je urlik poplašio i zveri u planini...

„Gospodi ga pomiluj", čujem mog sabrata Igora. Fotografiše koliko može i ponavlja te tri reči nebrojeno puta.

Deca ne prilaze staroj školi. Ni blizu. U samom je dvorištu nove, zabravljena, letvi zakovanih preko prozora, ućutkana...

„Već smo mnogo sumnjivi! Ko se još toliko mota oko napuštene škole i fotografiše je", dosta, ubogi katunaru, prekini! Ćutimo za dušu nesrećnog deteta, za duše svih njegove sudbine na ovom prokletom mestu! Više me nije strah! Bićemo prvi Srbi koji su se vratili iz Krume, mada je to poslednje o čemu razmišljam. Smrt nije neproverena glasina, moj Kusturice.

Gledam prokletnicu što duže mogu. Kroz koji je prozor mučeno seljače poslednji put videlo nebo, dozivajući Boga da se okrene...

Šta li su rekli deci, zbog čega ne idu u školu? Da li su više ikad seli za klupe na kojima su dvojica krvnika držala noge detetu dok je treći zabadao sečivo pod grkljan, vukući niz grudi? Na šta su mirisali časovi dok je učitelj pričao o „pravednoj" borbi sabraće s Kosova?

„Najbolje da sednemo na kafu, tako ćemo biti manje sumnjivi nego da samo okrenemo i krenemo iz sela! Bojim se krenuće neko za nama", gadim se sebi što ispijam kafu na tremu s koga se najbolje videla škola. Muzika i sada preglasno bije s tranzistora. Da li ih još progone krici?

„Turisti! Malo im pokazujemo Albaniju, da vide kakva su planinska sela", vidim senku čoveka kojem se katunar pravda, stropoštala mi se preko leđa svom silinom. Ne podižem pogled, brojim cigarete u poderanoj kutiji, znam da mi gleda u brojanice na ruci...

Ne znam ni šta je naručio, pijem to što je bačeno pred mene na prljav drveni sto. Uvek cupkam nogom kad sedim, ali sad, čini mi se, tresem čitavu planinu. Ljudski je valjda plašiti se, samo što više ne osećam strah, barem ne onaj što ga oseća lovina u begu.

Ne osećam strah od ljudi, već strahujem za njih, nadajući se da ništa nisu znali, da nisu čuli, da nisu prokleti kao što će Kruma doveka biti?

U selu se čuje kad petao „vrisne" na panju, a ne kada čoveka, dete...

Ne mogu više da sedim! Stolice su dovoljno stare da su to iste one na kojima su i kasapi sedeli, pokušavajući da napiju zver u sebi, ili da joj nazdrave? Starci prezrivo gledaju ka nama. Katunar govori na albanskom, klimamo glavom praveći se da ga razumemo. Ustajemo pre nego što je jedan od staraca u sakou prebačenom preko ramena stigao do našeg stola.

S vrha stepeništa gleda za nama. Nešto govori. Ulazimo u kola. Pokušavam da upalim cigaretu, pada mi pod noge, besno sam je zgazio, mada mi je ponajmanje kriva. Panično pokušavam da sastružem već skorelo blato s nogavica. Ne želim da ponesem ništa iz ove prokletije! Osećam kako mi znoj sa šaka probija pantalone i natapa butine...

„Samo teraj što pre odavde, brate, molim te! Da niko nikada više ne vidi ovu đavolju kasabu...", kamenje pršti pod točkovima i lupa o dvorišne kapije.

Bule sklanjaju decu s ulice, psi laju na bule, muškarci zamahuju kamenicama...

Kako prelepa bestragija. Kruma se više ne vidi, skoro da Paštriku čovek poveruje na reč da ništa nije znao. Sigurno bi se i tebi svidelo, mučeniče bezimeni, da ti se dalo da ovim putem i siđeš s planine...

Ućuti, prokletnice međaška! Ne likuj, to što se mi vraćamo ne znači da za Srbe ovo neće doveka ostati put bez povratka! Prokleta si koliko te ima!

Dok god sa trema čajdžinice bude tukle zurle da nadglasaju krike - prokleta si!

Mirmenđesi - jutro jeste, ali dobro - nije!

Možda katunaru - kupio je sebi dva meseca slobode, ili jeftino prodao mračnu tajnu dalekog sela u gori, ne znajući da to čini?!

Ili je znao? Znaju ljudi kad petao kukurikne na panju, a ne...

]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:59:17 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/243274/dokaz-b---ovo-je-kuca-u-kojoj-su-srbima-vadjeni-organi.html
„Zastava i „Dženeral motors http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242245/zastava-i-dzeneral-motors.html Osama bin Laden je mrtav, a Dženeral motors živ, izgovorio je na zvaničnoj promociji Baraka Obame kao predsedničkog kandidata njegov sadanji potpredsednik Džo Bajden, pokuavajući najjednostavnije da prikaže rezultate njihovog dosadanjeg rada. Deluje vrlo jednostavno - Bin Laden je mrtav, a Dženeral motors živ. Jedna rečenica koja zadovoljava sve potrebe prosečnog američkog glasača, i strah za njegov novčanik i potrebu za globalnom dominacijom najmoćnije svetske sile. ]]>  

Jedna prosta rečenica sadrži sve razloge zbog kojih je Barak Obama dobar i loš predsednik Amerike. To je, doduše, nešto o čemu Amerikanci treba da razmišljaju, ali nekako ne može a da ne fascinira ta, naizgled, jednostavnost, kojom se vodi svetska politika.
 
Radi se, valjda, o toj simbolici i vođenju politike kao umetnosti iluzije. Prvo se stvore simboli koji predstavljaju celokupan problem i onda, rešavanjem tog jednog simboličnog problema, stvara se iluzija da je on nestao.
 
Jer, ako je prosečan Amerikanac posle terorističkih napada 11. septembra konstantno uplašen za svoju bezbednost, njemu je Osama bin Laden predstavljen kao simbol dolazećeg terorizma. Kada nema Bin Ladena, nema više problema sa terorizmom. Iako nijedan kutak ove planete nije ni jotu bezbedniji danas nego što je bio dan pre čistke američkih specijalaca.
 
Prosečan Amerikanac je zabrinut da li će moći da izdržava porodicu posle udara ekonomske krize. Američka privreda je na udaru, a simbol američke privrede je „Dženeral motors". Ako spasemo „Dženeral motors", američka privreda nema više problema. Sve preko toga bi bilo previše komplikovano za prosečnog američkog glasača.
 
 
To što je „'Dženeral motors' živ" vrlo lako bi moglo da sačuva Obami fotelju u Beloj kući, a Borisu Tadiću, videli smo, nije baš pomoglo što je „Zastava" živa
To što je „Dženeral motors živ" vrlo lako bi moglo da sačuva Obami fotelju u Beloj kući, a Borisu Tadiću, videli smo, nije baš pomoglo što je „Zastava" živa. Iako bi za oporavak srpske privrede mnogo više značio jedan „Fijat" u Kragujevcu, nego što „Dženeral motors" sam za sebe može da znači za oporavak američke privrede.
 
I zato to deluje tako jednostavno. U vodećoj naciji sveta, koja sve vidi crnobelo i tačno zna gde je ona, a gde su ostali. To je ta umetnost iluzije kojom američki lideri „hendluju" svoju naciju, za razliku od naših lidera koji mazanjem očiju i jeftinim spinovima više neguju umetnost zablude.
 
Kod nas su, izgleda, svi problemi tako uvezani da bi rešavanje jednog simboličnog značilo automatsko otvaranje nekoliko novih. Na primer, u oblasti te korupcije o kojoj svi toliko pričaju.
 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:47 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242245/zastava-i-dzeneral-motors.html
Čekajući Ljubičića http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242248/cekajuci-ljubicica.html Elementarna politička pristojnost nalaže da se kaže da nita nije gotovo dok ne bude gotovo, mada su mnogi pohitali da ocene da je Tadić izgubio prvu bitku. Drugi, oprezniji, ovaj bi rezultat poredili sa nekadanjim inventivnim ali nemogućim sportskim naslovom Jedan-jedan za Đilasa ]]>  

 
Ipak to nije bila Osma sednica, niti je zaslužila epitet istorijske, niti će njene posledice, naravno, biti moguće na bilo koji način porediti sa obračunom Milošević - Stambolić. Uostalom, još se precizno ne vidi ni ko glumi Ljubičića, Pajtić ili Šutanovac. Na kraju, elementarna politička pristojnost nalaže da se kaže da ništa nije gotovo dok ne bude gotovo, mada su mnogi pohitali da ocene da je Tadić izgubio prvu bitku.
 
Drugi, oprezniji, ovaj bi rezultat poredili sa nekadašnjim inventivnim ali nemogućim sportskim naslovom „Jedan-jedan za Đilasa", mada je jasno da je datum unutarstranačkih izbora Tadić uspeo da odredi samo zahvaljujući statutarnim odredbama.
 
Svojevremeno sam se na istom ovom mestu zapitao u koliko Tadić duela treba da uđe da bi najzad pobedio, aludirajući na njegovu potrebu da do kraja odglumi ulogu fajtera spremnog na osmeh u porazu, a danas mi se čini da to manje ima veze sa političko-propagandističkim stilistima iz neposrednog okruženja, a više sa njegovom ličnom potrebom, gotovo uživanjem u gubitničkoj ulozi, ulozi samog protiv svih, na kraju ostavljenog i poraženog. Dorćolskog Kalimera koji sad objašnjava da je grešio što nije smenjivao i „jao vama ako me ponovo izaberete" i „ne dam stranku tajkunima".
 
Pretpostavljam da samo on zna otkud mu tajkuni uz skute i zašto mu danas kao smetaju, a bio je rad svojevremeno da im ponudi i premijersko mesto, no stvarno je delovao „lost in space". Istorija ne pamti mnogo dostojanstvenih odlazaka iz politike, ali bilo ih je i za žaljenje je što Tadić nije izabrao nijedno od takvih rešenja, što je odlučio da bude do kraja samleven u političkom blenderu koji je raznoraznim sastojcima napunio sam. Stvarno šteta.
 
Dok se većina građana ne opredeli između DSS-a i LDP-a, politika u Srbiji biće samo izmiksan produkt raznorodnih, ali po hemijskom sastavu istih političkih teorija i ideja, upriličenih da se kako-tako dođe i ostane na vlasti, a ne da se zauzme strateški državni cilj
Interes za događanja na famoznoj sednici demokrata potvrdio je koliko je (ne)opravdana briga dobrog dela javnosti za zbivanja u stranci koja se ima smatrati opozicionom, ali čije programske ciljeve baštine svi redom. Ili, ne baš svi. Recimo, tu se ne mogu svrstati Demokratska stranka Srbije i Liberalno demokratska partija. Zato se čini da Srbija danas zapravo ima samo dve politike i dok se prosečan srpski glasač, uplašen neizvesnošću i bedom ne opredeli između ova dva koncepta, mi nećemo znati ni kako, ni kuda.
 
 
Sve dok se većinska Srbija ne opredeli da: 1) ostane na poziciji da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i da Evropa ne može biti alibi za odustajanje od svoje teritorije i da zato treba izdržati sve, bukvalno sve do „korenja" i 2) da Srbija odmah treba da prizna nezavisno Kosovo, prihvati realnost i u EU pohrli bez dela teritorije - mi zapravo i nemamo politiku. Ili neko smatra da je politika kad
 
Šulc saopšti da je „priznanje Kosova uslov za ulazak u EU", a funkcioneri i SNS, SPS, DS, URS odgovore „idemo tetki po lek,nije on nadležan da to kaže, a i inače nećemo ni ono što sami hoćemo". Zapravo, uveren sam da će, dok se većina građana ne opredeli između DSS-a i LDP-a, politika u Srbiji biti samo izmiksan produkt raznorodnih ali po hemijskom sastavu istih političkih teorija i ideja upriličenih da se kako-tako dođe i ostane na vlasti, a ne da se zauzme strateški državni cilj.
 
Moji su preci bili obrenovićevci, od Miloša Velikog su i prve livade dobili. To bi me u najmanju ruku moglo ostaviti posve ambivaletnog spram odluke da se posmrtni ostaci porodice Karađorđević sahrane na Oplencu, da se najzad vrate u Srbiju. Pozdravljam takvu odluku. Punoletnost i ozbiljnost nacija i država se prepoznaje i po tome što uspevaju da zatvore korice pojedinih istorijskih knjiga, ma šta u njima pisalo. 
 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:48 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242248/cekajuci-ljubicica.html
Novembarske ide Borisa Tadića http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242252/novembarske-ide-borisa-tadica.html Lako je posle bitke biti kapetan i sada konstatovati da je Tadićev izlazak na treće predsedničke izbore bio greka. Ali, njegova odluka da posle dva poraza - od Nikolića i Dačića kobne 2012. godine uđe u treću bitku s Đilasom gora je i od greke. To je verovatno njegovo političko samoubistvo. ]]>  

Demokrate kažu da se tokom prepirke Tadića i Đilasa „čula tišina u sali", ali i da je kasnije tokom govora Đilasov aplauz bio 20 odsto jači nego Tadićev. Što govori i više od rezultata glasanja. Kada bi mogao, Boris Tadić bi verovatno voleo da je prespavao 2012.
 
Ako nekad bude pisao memoare, lider Demokratske stranke će verovatno ovu olimpijsku godinu zapisati kao najtežu u političkom životu.
Kada 10. novembra delegati budu birali novog predsednika demokrata, Tadiću neće biti lako, jer će, sudeći po probnom glasanju na sednici Glavnog odbora DS-a, kormilo stranke prepustiti Draganu Đilasu.
 
Lako je posle bitke biti kapetan i sada konstatovati da je Tadićev izlazak na treće predsedničke izbore bio greška, jer je morao da pronađe nekog drugog iz DS-a ili bliskog u intelektualnim krugovima ko bi se umesto njega suprotstavio Tomislavu Nikoliću.
 
Nije teško uočiti da je Tadić napravio kiks i što je u noći izbornog poraza najavio da neće biti premijer, a onda se mesec dana grčevito borio da se sa Andrićevog venca preseli u Nemanjinu ulicu i zameni Mirka Cvetkovića. Iako tvrdi da je još tada znao da će mu Ivica Dačić okrenuti leđa.
 
Najveću grešku Tadić je, međutim, napravio kada je za izborni poraz odmah nakon 20. maja optužio svog zamenika Đilasa i indirektno šefa vojvođanskih demokrata Bojana Pajtića. I to ljude koje su dobili apsolutno poverenje građana - i Đilas i Pajtić ostvarili su ubedljive pobede u Beogradu i Vojvodini i zadržali svoje pozicije. Tadić očigledno nije mogao da shvati zašto je narod odlučio da glasa za Nikolića ili zašto je glasačko telo DS-a u glavnom gradu i pokrajini odlučilo da donekle bojkotuje drugi krug predsedničkih izbora.
 
 
KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U NOVOM PRESSOVOM NEDELJNIKU
 
 
 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:48 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242252/novembarske-ide-borisa-tadica.html
Britanska tajna služba je učestvovala u arkanovom ubistvu http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242254/britanska-tajna-sluzba-je-ucestvovala-u-arkanovom-ubistvu.html Nadimak đavolji advokat nadenula mu je britanska tampa kada se - iako nije zavrio prava - pojavio kao branilac mnogih kontroverznih, pa i neodbranjivih ličnosti. Na listi njegovih klijenata bili su Sadam Husein, panamski diktator Manuel Norijega, serijski ubica Harold ipman, najpoznatiji muzičar među pedofilima (važi i obrnuto) Geri Gliter, pa najnasilniji američki zatvorenik Čarls Menson. I Slobodan Miloević. ]]>  

O njemu su u Srbiji kolale legende. Kako i ne bi, kada se pojavio niotkuda i ušetao pravo u Dnevnik 2 Televizije Beograd, u ono ratno vreme. Nije tada bilo malo onih koji su se pojavljivali niotkuda, govorili da su veliki prijatelji napaćenog srpskog naroda, a onda odlazili da ih nikada više ne vidimo.
 
Đovani di Stefano, ipak, nije bio jedan od tih. A i legende o tom bosoglavom Italijanu, advokatu, pričale su se uglavnom u tišini, da ne bi došle do ušiju najboljeg prijatelja Željka Ražnatovića Arkana.
 
Jedna od tih priča ide ovako: negde 1981. godine, Srbin pod nadimkom Arkan pobegao je iz dobro utvrđene robijašnice „Amstel" tako što mu je prijatelj prebacio revolver preko zida visokog četiri metra i opasanog bodljikavom žicom. Taj prijatelj koji je i skovao plan za Arkanovo filmsko bekstvo dostojno najskupljih holivudskih ostvarenja bio je izvesni Karlo Fabijani, čovek koji je po svim opisima ličio na Di Stefana. Arkan je dobio slobodu, a Karlo, odnosno Đovani - najboljeg prijatelja i zaštitnika do kraja života.
 
Legenda je to na koju se Di Stefano i danas samo nasmeje. Zahvaljujući Arkanu, kojeg je - zvanično - upoznao u Londonu i koji mu je otvorio sva vrata tih ranih devedesetih, Italijan sa britanskim pasošem dobio je i srpsko državljanstvo. Bio je dežurni lik u srpskoj javnosti sve do tog 15. januara 2000. godine, kada je Željko Ražnatović ubijen u beogradskom hotelu „Interkontinental".
 
U istom tom „Interkontiju", pet godina ranije, 500 zvanica je jelo i pilo od jutra do mraka i sledećeg jutra, uz svadbenu tortu tešku 70 kilograma, a ceh gozbe na venčanju Arkana i Svetlane Cece Veličković platio je baš Đovani. Bilo je to najmanje što je mogao da uradi za prijatelja, govorio je kasnije. Od januara 2000, ipak, Di Stefano se nije često pojavljivao u Srbiji. Još ređe je pričao za srpske medije.
 
Za strane, ipak, jeste. I vrlo često je bio na naslovnim stranama, ili tu negde. Od „prodavca magle" i „kontroverznog biznismena", sa udelom u fudbalu, filmskoj i muzičkoj industriji, preko „političara u pokušaju" (čelnik je relativno minorne Radikalne partije Velike Britanije), postao je „đavolji advokat". Nadimak je to koji mu je nadenula britanska štampa kada se - iako nije završio prava - pojavio kao branilac mnogih kontroverznih, pa i „neodbranjivih" ličnosti.
 
Na listi njegovih klijenata bili su Sadam Husein, panamski diktator Manuel Norijega, serijski ubica Harold Šipman, najpoznatiji muzičar među pedofilima (važi i obrnuto) Geri Gliter, pa najnasilniji američki zatvorenik Čarls Menson. I Slobodan Milošević.
 
Za Nedeljnik je Di Stefano govorio o svojim klijentima, prošlim i budućim, ali i Hagu, Berluskoniju, drugovanju sa Arkanom i o tome zašto se ne viđa sa Arkanovom udovicom Svetlanom Ražnatović.
 
KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U NOVOM PRESSOVOM NEDELJNIKU
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:49 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242254/britanska-tajna-sluzba-je-ucestvovala-u-arkanovom-ubistvu.html
Bila jednom jedna zemlja košarke http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242258/bila-jednom-jedna-zemlja-kosarke.html Smeh prestaje onda kada vic postane stvarnost. A vic u kome Srbi prestaju da igraju koarku da bi se i ostali malo igrali, izgleda, postao je stvarnost. Bez obzira na to da li su srpski koarkai sinoć savladali Izrael i tako se ipak plasirali na Evropsko prvenstvo, mit o ovom delu sveta kao najplodnijem tlu za igru pod obručima sruen je i zakopan. ]]>  

Za vreme kvalifikacija za košarkaško evropsko prvenstvo u Sloveniji naredne godine, najveća pobeda srpskih košarkaša odigrala se u Indijanapolisu 2002. godine. Gotovo jedina pozitivna vest vezana za košarku u poslednjih mesec dana provukla se kroz javnost kada se neko setio da je prošlo tačno deset godina od kada je reprezentacija SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u
Americi izbacila u četvrtfinalu NBA reprezentaciju SAD. Surova stvarnost srpske košarke je da je to bilo poslednje osvojeno zlato naše reprezentacije. Deset godina prošlo je kao tren, a mi i dalje volimo da se nazivamo zemljom košarke.
 
Dok su srpski košarkaši dominirali evropskom, a pomalo i svetskom košarkom, posle gotovo svakog zlata osvajanih u nizu, pričalo se da postaje besmisleno da se mi bavimo ovim sportom. I svi smo uživali u toj dominaciji, jer Srbi su zaista u nečemu bili najbolji na svetu. Pa čak i onda kada nisu zaista najbolji.
 
Ne samo što su naši igrači izazivali toliko strahopoštovanje kod suparnika da je bilo dovoljno da samo izađu na teren, pa da ovim drugima - u košarkaškom žargonu rečeno - gaće padaju same od sebe, nego što čak i kad ne bismo osvojili baš zlato niko nije mogao da nam ospori da je Srbija zemlja košarke, kako je glasio slogan Evropskog prvenstva održanog u našoj zemlji. Čak i tada, kada su nas pred domaćom publikom oduvali sa parketa, i dalje smo čuvali taj osećaj veličine i dominacije nad drugima. I tada smo uživali u košarci.
 
Ipak, kažu, smeh prestaje onda kada vic postane stvarnost. A vic u kome Srbi prestaju da igraju košarku da bi se i ostali malo igrali, izgleda, postao je stvarnost. Ocena da ono što u ovim kvalifikacijama pružaju naši košarkaši ne može da se nazove košarkom, sa stručno košarkaškog aspekta je, naravno, nedopustiva, ali sa nestručno navijačkog je apsolutno legitimna. Jer, Srbi više ne uživaju u košarci.
 
Poslednjim neuspesima i propuštenim košarkaškim šansama, ovaj sport - koji jeste srpski nacionalni - polako prelazi granicu stvarnosti i mita. Postaje novo Dušanovo carstvo. Ako srpska košarka nastavi da se razvija u ovom pravcu, postaće istorijska priča o nekadašnjoj veličini, za koju mnogi neće biti zainteresovani, osim onih kojima prijaju mitomanske bajke ljudi zarobljenih u prošlosti.
 
Da li je, onda, istorijska pobeda protiv Amera u Indijanapolisu bila košarkaško Kosovo? Poslednja pobeda nekadašnje sile u usponu koja se nalazila pred krahom, pobeda „na terenu" koja je bila dugoročni poraz. Možda se, da je tada reprezentacija doživela neuspeh, ne bi uljuljkala u svoju veličinu. Jer tadašnja selekcija nije funkcionisala najbolje, a zlato je osvojila na ime i autoritet tadašnjih superstarova Bodiroge, Divca, Stojakovića. I tada smo zaista pomislili da smo košarkaški svemogući, neki igrači su se malo zasitili, možda se i svet malo zasitio naše košarke, tek na naredna prvenstva odlazio u proseku drugi tim reprezentacije.
 
To prvenstvo u Indijanapolisu, s druge strane, bilo je ujediniteljsko. Činjenica da je održano u Indijani, gde je košarka i nastala, poslužila je organizatorima da se prisete slogana „Jedna planeta, jedna titula". Ili drugim rečima, nema više podela na FIBA prvenstvo, NBA i slično. Ko osvoji to prvenstvo on je najbolji na svetu, i tačka. I na neki način prvenstvo posle kog zaista košarka više ne mora da se igra.
 
To prvenstvo u SAD je bilo i svojevrstan kraj jednog košarkaškog veka. Košarka posle tog prvenstva više nije bila ista. Nova pravila o dužini napada koja su ranije uvedena tek će u godinama posle tog prvenstva dovesti do punih efekata i taktičke promene igre. Možda je nastala neka nova košarka, koja nije našla svoj dom u Srbiji?
 
Košarka je nastavila da se igra, a mi treba da vidimo gde smo sad. Da li je, onda, košarka jedan od poslednjih srpskih mitova? Da li je Srbija uopšte ikada bila zemlja košarke. Ako ćemo o mitomaniji, mnogo je statističkih podataka koji bi mogli da se iskoriste u opravdavanju teze da Srbija nikada, zapravo, nije bila dominantna košarkaška sila. Ako govorimo o državi Srbiji, ne o srpskim košarkašima.
 
Ne samo što je država pod tim imenom osvojila samo jednu srebrnu medalju na evropskom prvenstvu (poslednje zlato u Indijanapolisu odvojila je država koja se još zvala SR Jugoslavija, dakle, ne čak ni Srbija i Crna Gora). Ta velika Jugoslavija dala je klubove koji su osvojili sedam titula prvaka Evrope. Samo jedan od tih sedam osvojio je klub iz Srbije, Partizan 1992. godine, kada ta zemlja više nije postojala. Ostalih šest su osvojili Jugoplastika (tri), Cibona (dve) i Bosna (jednu).
 
Dalje, ako uzmemo dve najuspešnije generacije jugoslovenskih košarkaša, one s kraja sedamdesetih i one s kraja osamdesetih, one su imale tek po tri do četiri igrača rođenih u Srbiji. Osamdesetih su među nosiocima igre bili Kićanović i Slavnić, devedesetih praktično samo Divac. Predrag Danilović i Zoran Savić su iz Bosne, Žarko Paspalj iz Crne Gore, Aleksandar Đorđević više „nije igrao" nego što je igrao za reprezentaciju SFRJ. Po današnjoj geografiji, onaj ko je rođen u Crnoj Gori, čak i ako je po nacionalnosti Srbin, sa svim pravom može da igra za reprezentaciju Crne Gore (slučaj Nikole Pekovića), kao što i Srbin iz Republike Srpske može da igra za reprezentaciju Bosne.
 
 
Da li je istorijska pobeda protiv Amera u Indijanapolisu bila košarkaško Kosovo? Poslednja pobeda nekadašnje sile u usponu koja se nalazila pred krahom, pobeda „na terenu" koja je bila dugoročni poraz
U kontekstu ove priče, nekada aktuelne teorije prebrojavanja krvnih zrnaca Dražena Petrovića ili Arjana Komazeca su bespredmetne. Jer, ovo „skeniranje" jugoslovenske košarke nije u domenu geopolitike, već bi moglo da pomogne u objašnjavanju jednog od razloga krize srpske košarke, odnosno nedostatka uspeha. Naravno, moguće je da će u budućnosti biti momaka srpske nacionalnosti van Srbije koji će hteti da igraju za srpsku reprezentaciju, ali naša košarka ne treba na to da računa. To, prosto, više nije nešto što nam je „dato po prirodi", a baza za popunu domaće košarke je svedena na geografske granice današnje Srbije.
 
Srpska dominacija u košarci, zapravo, nikada nije bila u košarkašima, nego u trenerima. Najbolji treneri bivše Jugoslavije su bili „naši". Problem je što su i dalje naši najbolji treneri - ti isti treneri.
 
A najveći problem, zapravo, nije što deset godina nije osvojena nijedna zlatna medalja i što se nalazimo u krizi, nego zato što izgleda da niko nema odgovor na pitanje kako iz nje izaći. U košarkaškim kafanskim razgovorima u poslednje vreme provlači se još jedan problem, o kom će malo ko javno da govori, ali hoće kada opusti jezik - da srpski košarkaši ne postižu rezultate zato što više ne igraju košarku. U našim selekcijama sve je manje košarkaša, a sve više fajtera. Dominiraju borbeni igrači koji će da se izbore za loptu pod košem i negde sa ramena da je ubace u koš. Ali, to ne izgleda košarkaški, a Srbi koji vole da uživaju u košarci vole da gledaju košarkaše.
 
Možda će selektor Duda Ivković, i pored svoje biografije i doprinosa srpskoj košarci, da se nađe na udaru javnosti. Ali, pitanje je da li je njega neko slušao kada je pre nekoliko meseci, kada je osvojio Evroligu sa Olimpijakosom, na neki način otvorio ovu temu.
 
Tada je rekao da je grčkoj košarci ta titula sa Olimpijakosom važnija ne zbog same titule, nego što su najveći doprinos tada, izuzev „matorog" Spanulisa, dali mladi grčki igrači Papanikolau, Mancaris i Slukas. Tada se nadovezao da u ovoj sezoni nije video nijednog mladog igrača koji bi konkurisao za reprezentaciju Srbije. Izuzev Miloša Teodosića i Pekovića (koji igra za Crnu Goru), srpska košarka godinama nije proizvela igrača koji je top evropska klasa.
 
Kada se Milan Gurović nedavno prisećao te čuvene utakmice sa Amerikancima 2002. u kojoj je u odlučujućim trenucima pogodio tri trojke zaredom, primetio je i da „igrači više ne ostaju da individualno rade posle treninga".
 
„Ne shvataju da pored ta dva sata moraš da uložiš barem još sat i po, da radiš na tehnici, ubaciš trista lopti u koš. Ceo svet trenira dva sata dnevno i ako hoćeš da budeš najbolji, moraš da treniraš više. Novi klinci ne veruju u to", rekao je Gurović.
 
Ali, to nije samo njegova priča. Svako od igrača iz neke od starih generacija u svojim ispovestima iz edicije „kucamo na vrata zaboravljenih asova" ponoviće slično. Svi znaju da je Predrag Danilović nekada trenirao osam sati dnevno, kao i Dejan Bodiroga. Danas se stiče utisak da je za mlade srpske košarkaše ova igra više posao.
 
I košarka kao srpski nacionalni sport možda postaje mit. Ali, svaka nacija je nastala na mitu i ima obavezu da taj mit održava. Jer, košarka za Srbe, kao nekada za Jugoslovene, nije važna samo zbog sportske statistike i osvojenih medalja. Ako je devedesetih bila nosilac zdravog nacionalnog zanosa i oslonac zdravog srpskog patriotizma, možda će jednog dana biti nosilac nekog novog buđenja. Samo da srpski košarkaši počnu da igraju košarku. 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:49 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242258/bila-jednom-jedna-zemlja-kosarke.html
Ravna gora http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242262/ravna-gora.html Svetlo, kamera, revolucija. Posle Ravne gore, serije koja će nam skinuti kataraktu, četnici i partizani će prestati da se glože, da pominju jame, ustanke, pasje groblje i selo Vranić, SUBNOR i Krunski savet, i Srbijom će, jedne bliske nedelje oko 21.05, zavladati mir. ]]>  

Moglo bi to, recimo, da izgleda ovako: Stiven Spilberg, veliki režiser, producent, scenarista i ko zna šta sve još ne, najavljuje novi projekat. Govori on, a prenose sve četiri nacionalne mreže u Americi: „Znam da će mnogi reći da je ratova već bilo dovoljno u mojim filmovima. Znam da mislite da bi posle 'Šindlerove liste', 'Spasavanja redova Rajana', 'Ratnog konja' i 'Minhena' bilo glupo da se ponovo dohvatim te tematike. Znam da mi zameraju i na tome što podilazim narodnom ukusu ne bih li zaradio što više. Ali ovo je nešto više od filma. Ovo je projekat koji će doneti mir. Kada napravim sledeći film, Izraelac više neće mrzeti Palestinca, crnci će poleteti u zagrljaj bivšim članovima KKK-a, Južna i Severna Koreja ujediniće se, a talibani i Amerikanci sagradiće zajedno nove „kule bliznakinje".
 
To je, da tako kažem, film od nacionalnog... Ne, ma šta to govorim - nadnacionalnog interesa! Nova istorija, na velikom platnu." „Kodak teatrom" - a gde bi drugde on i držao konferenciju? - prolama se zaglušujući aplauz. Spilberg potcrtava da se čitav projekat, jer je toliko važan za Ameriku, finansira iz budžeta. Već prvog dana snimanja, na setu se pojavljuje predsednik Barak Obama, ali i Hilari Klinton, ćaskaju sa glumcima i poziraju fotoreporterima, nasmejani. Iz Vatikana se javlja i papa, oduševljen Spilbergovim planovima. Štampa piše hvalospeve, narod nestrpljivo čeka prvi trejler...
 
Da se išta slično zaista desi u Americi, Stivena bi tako nadobudnog Spilberga, sa sve tri njegova Oskara i cirka tri milijarde dolara, bacili u 'ladnu vodu Tihog okeana, sa betonskim navlakama na nogama. Čuješ, molim te, da jedan filmadžija - ma kako se zvao - preuzme ulogu istoričara? Ta zar ne završiše onoliki ljudi Harvard, Stenford i Prinston, nego mora da se pojavi „umetnik" da nam deli lekcije iz prošlosti? Ne može to, i tačka.
 
Enter Radoš Bajić. Triput oženjeni Sekula upravo snima seriju „Ravna gora", koja će, veli, „promeniti Srbiju". To je, dodaje on, „projekat od višestruke nacionalne važnosti, koji ima ogromnu društvenu odgovornost, a nastaje po ideji RTS-a i na predlog Aleksandra Tijanića". Posle njegove serije, koja će nam „skinuti kataraktu", četnici i partizani će, otprilike, prestati da se glože, da pominju jame, ustanke, Goli otok, „pasje groblje" i selo Vranić, SUBNOR i Krunski savet, i Srbijom će, jedne bliske nedelje oko 21.05, zavladati mir.
 
Na jednu stranu činjenica da građane Srbije niko nije pitao šta će Tijanić raditi s njihovim novcima. Na drugu što Radoš Bajić u prvoj epizodi svoje „serije koja je pobila sve rekorde gledanosti", o onoj babi koja se, jadna, četiri godine češljala, taj, dakle, Bajić, obavljajući veliku nuždu pada u reku, što bi valjda trebalo da predstavlja vrhunac humora u srpskog seljaka?
 
Obaška i što se u zemljama poput Srbije veoma dobro skrivaju iza termina „narodska umetnost". Nesporno je da je publika krucijalni faktor opstanka umetničkih dela, od Mikelanđela do Džeksona Poloka. Samo, pitanje je šta je umetnost za narod? Mija, Čkalja i Paja Vujisić bili su narodski glumci, koji nikad to nisu urlali u megafon, niti sebi davali toliko na važnosti da taj narod podučavaju, svađaju ili mire.
 
Za koga su, nego za narod i o narodu, pisali Sterija, Nušić, Bora Stanković, Kosta Trifković? Sigurno ne za studente Bečkog univerziteta. I tu nije pitanje ni da li je - a jeste, ubeđuju me - Radoš Bajić verno prikazao život Šumadije i što je napaćeno selo, ako ništa drugo, vratio u udarni termin. Hvala mu, ali to mu ipak ne daje za pravo da bude Veliki Pomiritelj. Ni da u zemlji koja kuburi i sa pravim istoričarima - ali zato onih kvazi imamo sasvim dovoljno - stvara neku „istoriju po Bajiću".
 
„Ravna gora" je u najavi još jedan dokaz koliko se lako u Srbiji gubi granica između virtuelnog i stvarnog. Kao da nam nije bilo dosta onog pisma u kojem se tražilo da Kasandru odmah puste iz zatvora. Glumce iz „Vojne akademije" vucaraju okolo da poziraju sa pravim pitomcima, pa ih još i pitaju kako se osećaju kada nesrećni kadeti poginu (bilo bi to kao da od Smokija Samardžića tražimo komentar o napadima na policajce jer je glumio „Policajca sa Petlovog brda), o epizodi serije „Moj rođak sa sela" je raspravljano i u Hagu, a sada, evo, imamo i mini-kurs istorije.
 
Da je pameti, „Ravna gora" bi bila serija na čijoj bi špici pisalo da je zasnovana na istorijskom predlošku, ali da nema nameru da bilo kome popuje, niti da bilo koga miri, bez obzira na to što će mu na snimanje - nažalost - doći i predsednik i premijer. Stiven Spilberg bi - na sreću - tako uradio. 
 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:50 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242262/ravna-gora.html
Od fukare sam pobegao iz Beograda http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242304/od-fukare-sam-pobegao-iz-beograda.html Kao filozof koji je zalutao u novinarstvoi novinar koji je prebegao u čobaniju DraganJovanović na posletku zrači onim to ovoprokleto zanimanje i zanimacija prokletih prvo uzme čoveku - mirom! Mihailo Medenicaobiao je na Staroj planini poslednju NIN-ovu istinsku legendu, čoveka koji je vazda piaouz vetar, pisao uz vetar i kome od Beogradanedostaje samo espreso. ]]>  

 
Nekada davno, u zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke, ne živeše niko do - sam Bog, i čopor kurjaka. I samo jedan čovek, stvoren po liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni nalik... Osoben. Samotnjak. Drčan i krotak, kako mu se prohte. Sede brade puštene u špic i sede kose vezane u kotur na potiljku. Da, i najplavljih očiju poklonjenih starcu jer beše u godinama kad tako ne sjaje i plave se...
 
Čovek beše prognanik iz velikog grada u međurečju Save i Dunava, najvećeg u zemlji dalekoj. Bi čuven pisar i van zidina grada, onih koje je u koraku preskočio bežeći od sebe - sebi! Na Pejčovske livade, u Vidovo, ispod planine a iznad Palanke. U oboženu jeres i obezboženu veru...
 
„U veru boga Vida, drugog do njega nemamo, sve ostalo nam je nametnuto, pa i Isus kao tuđin da ga slavimo kao svojeg, satirući svoje, za šta su najkrivlji Nemanjići izvršivši najveći genocid nad Srbima, po principu: trećinu pobiti, trećinu pokrstiti, a trećinu raseliti, koji je kasnije i Paveliću postao mustra za 'rad' sa Srbima", rečju podseća na Dragana Jovanovića, jednako sedobradog i sedokosog čoveka koji je vazda pišao uz vetar, pisao uz vetar i tvrdoglavo stajao na vetrometini ubeđen da od Dragana Jovanovića sigurnije zavetrine nema.
 
Nije ga potkazao, ali mu više nije mogao verovati, predugo ga je lagao da će pobeći iz grada i potražiti onog Dragana čiji su koreni u zemlji koja ne rađa, a plodnija je od asfalta koji bogato rađa - fukaru!
 
„E, od fukare sam i pobegao iz grada! Nisam mogao više da istrpim Beograd, a ni on mene! Muka mi je bilo od raznih Šešelja, Miloševića, Draškovića i ovovremenske bande pred kojom smo ustuknuli dozvolivši da od Srbije naprave pačavru kojom gazde iz EU brišu pod, baš kao što više nisam mogao da podnesem tajkune i takozvanu intelektualnu elitu koja ne vidi dalje od nosa i novčanika", stojimo usred stada, slušajući otuđenog sedobradog tribuna, šarplaninci kidišu na vetar što nosi miris šumokradica...
 
Jeste, usred stada pojebljivih ovaca i nezajažljivog ovna oteglih muda. Stojimo na brabonjcima, u loži Draganovog amfiteatra planinske akademije nauka i čobanske umetnosti.
 
„Čobanin, tako da me predstavite! Ne novinar u penziji i kolumnista NIN-a, već ponosni čobanin skromnog stada i brđanin po ubeđenju! Trideset godina sam grozničavo pripremao ovo bekstvo od besmisla grada, i evo me, napokon, u smislu zabiti. Dragan Jovanović se odjavio sa spiska stanara, nema više povratka u Beograd, sad imam svoje stado, nisam više deo ničijeg", zableja vuneni kružok gurajući se uz svog „Mojsija", kadrog da ih izvede iz vekovnog ropstva predrasude da je pas čovekov najbolji prijatelj. Psi laju i kad jaganjci utihnu...
 
„Jedino što mi od grada nedostaje jeste espreso. Zbog njega katkad siđem do Bele Palanke, održao sam kratke seminare po kafićima kako da mi ga pripreme, tresnem ga u dva srka i nazad bogu Vidu", na šporetu punom drva, pod drvetom, sa sulundarom kao dimnjakom Draganovog Titanika, il' Nojeve barke, zagoreva ručak... Valjaće za proždrljive kerove. Sprema ih za borbe s vukovima. Bilo ih je do Vidovdana. Sad na planini kolju katunska stada. Sići će s prvim snegom, kad ovan za sobom ostavi trag onog lengera među zadnjim nogama...
 
„Testamentom sam ostavio amanet da me sahrane tu između kuće i boga Vida. Da me spale, zapravo, i ostave na miru baš tu gde sam napisao. Aj da se neko drzne da ne ispuni", polegasmo u ligeštule, nedaleko od Vida svevidećeg i tuš-kabine.
 
Tri plastične flaše vode i komad crepa na sagoreloj travi - planinski džakuzi. Struje ima o olujnim noćima, kad gromovi tresnu u krov na dve vode...
„Završio sam 12. roman „Niče iz Guče", evo, premijerno ću vama pročitati kraj... - još jedared je ko Torovim maljem udario na sve u šta verujemo, ali barem to principijelno čini, čitavog života odbijajući da mu krst bude krst koji će poneti...
 
 
Zato i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu „Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog sebe"
„Dole, malo niže odavde, jeste moj arhineprijatelj, otac Serafim! Poručio mi je da će mi srušiti boga Vida, a ja njemu da se neće dobro provesti uradi li to. Crkvu smatram možda i najvećim zlom koje je zadesilo ovaj narod, ali izrazito poštujem pokojnog patrijarha Pavla, koji je zaustavio progon i linč kada sam početkom devedesetih izdao, kako kažu, kontroverzni i jeretički roman 'Žitije Savino'". Još da je to jedina kontroverza u žitiju ovog raba Vidovog, svešteničkog unuka i sina pilota RAF-a, pa i nekako, ali ni ove 7520. godine gospodnje ne namerava da svoje vetrenjače ostavi na miru.
 
„Da, to je po starom srpskom kalendaru, koji su nam takođe ukrali i podmetnuli ovaj kao kukavičje jaje. Na stranu sad to, nego uz sve što radim, posvećen sam i dokazivanju teorije da je arijevska rasa poreklom sa Balkana, koju zastupa i ruski akademik Kljusov, ne pristajući da se odreknem te odrednice samo zato što ju je Hitler zloupotrebio i izbagatelisao! Baš kao što postoje Semiti, crvena rasa, žuta, crna, postoji i bela - arijevska rasa, poreklom baš s Balkana, za šta su moje prodorne plave oči i specifična građa najočigledniji dokaz. Ne sme se obustaviti traganje za istinom samo zato što je jedan ludak zloupotrebio nešto u propagandne svrhe. Ja jesam arijevac, i to s ponosom ističem, jer u tome nema ničeg lošeg, a pogotovo ne degradirajućeg i opasnog po druge." Dakle, Srbija među šljivama, arijevac među ovcama, a mi između osećaja prezira i divljenja.
 
To valjda i karakteriše velike ljude, ili barem one koji se trude da se izdignu nad stadom - srećni ste što niste kao oni, a dali biste sve da budete baš takvi, zanavek blagosloveni što nikada nećete biti ni nalik. Ne volim fabričku rakiju i te epitafe na etiketama, zato i ne nazdravljam u debeloj hladovini. Na ligeštulima. Lenjo gledam kako mi Tara odnosi patiku. Mrzi me da ustanem, neće daleko, znam, suviše smrdi...
 
„Vidiš ono vešalo i ražanj?! E, to mi je za lopove, uhvatim li ih da mi opet kradu Taru." Pomenuta je jedna od tri šarplaninca s prijavom prebivališta u južnoj Srbiji. Štene, već koliko jagnje, svojevremeno ukradeno Draganu na dva dana...
 
„Tražio sam je i našao u selu kod Ciganina koji ju je ukrao, a koji će se vrteti na onom ražnju ako opet pokuša tako šta! On ili ko god pomisli da je Tara javno dobro." Čeka li i mene sudbina prasca ako mala manjka od derivata patike? Vid mi je svedok da je sama tražila đavola koji drema u kineskoj kopiji američkog sranja, molim!
 
Na stranu sve što se ovoj zabradeloj kontroverzi na dve noge može spočitati, ne mogu se osporiti dela koja će ga nadživeti i kada ko suvarak sagori na utrini između kuće i totema prognanog božanstva: 12 knjiga koje su ustalasale Srbiju ko kamen bačen u žabokrečinu, nemerljivo novinarsko delo, kolajne zaslužene za čovekoljublje i humanizam, kao i verovatno najznačajnija stvar koju je za života učinio - Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana, koji je napisao i progurao na usvajanje u nekadašnju saveznu skupštinu države koja se raspala kao atom...
 
„Osnivač sam i Zelene stranke, nekadašnji kandidat na predsedničkim izborima kao takmac Slobodanu Miloševiću '91. godine, kada sam ga potukao u čak šest opština, što za tadašnje prilike i jeste 'čak'." Ko zna, možda Sloba baš sad iz nekog nebeskog socijalističkog separea gleda kako Dragan gospodari svojim stadom, razgrće drob životu bacajući pred nas ponešto od iznutrica, čeka vukove na megdan i brine da ovan ne očeše jaja o koprivu...
Kao filozof koji je „zalutao" u novinarstvo i novinar koji je prebegao u čobaniju, Dragan Jovanović na posletku zrači onim što ovo prokleto zanimanje i zanimacija prokletih prvo uzme čoveku - mirom!
 
 
 
Baš kao što postoje Semiti, crvena rasa, žuta, crna, postoji i bela -arijevska rasa, poreklom baš s Balkana, za šta su moje prodorne plave oči i specifična građa najočigledniji dokaz. Ne sme se obustaviti traganje za istinom samo zato što je jedan ludak zloupotrebio nešto u propagandne svrhe
„Zato i jesam maštao o ovome, živeći za dan kada ću sve oterati u pizdu materinu i u klompama poći za ovcama u ispašu. Na ovo je Niče mislio kada je izrekao onu 'Čovek je biće stvoreno da prevaziđe samog sebe'." Istina, retka i apsolutna, jer čovek izgleda zaista može prevazići samog
sebe onda kada se vrati sebi iskonskom, uzemljenom u brabonjke, prohteva tek većih od papratišta, nadanja da će kerovi stasati da stado odbrane od čopora, i večitog straha da će sve to izgubiti poželi li više od espresa...
 
Zaboravite na priču o Draganu Jovanoviću, izbeglici iz međurečja prljavih voda i najvećeg grada jedne zemlje daleke, nije vredan ni slova. Ovo je pomen njemu, dat od od najobičnijeg čobanina, nevelikog stada i još nejakih kerova. Krotki sedobradi namćor zapravo nije nikada ni postojao. To je tek legenda o zemlji dalekoj, na Pejčovskim livadama, ispod planine a iznad palanke, gde ne živeše niko do-sam Bog, i čopor kurjaka.
 
I samo jedan čovek, stvoren po liku boga kojeg nije priznavao, slaveći drugog, kojem nije bio ni nalik... I ovnu sa mudima bika. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je zlonamerna, a zapamtite da Vid sve vidi... Ne tražite Dragana, naći će on vas, u svakom od vas. Kao crnu ovcu stada, kad čovek u vama zaćuti, a čovek u vama vrisne... 
]]>
Wed, 12 Dec 2012 18:50:58 +0100 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/242304/od-fukare-sam-pobegao-iz-beograda.html
Prljavi Hari http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241203/prljavi-hari.html Evo kako to ide. Bio si Prljavi Hari, i to je super. Ikona akcionog žanra potvrđena i u Leoneovim špageti vesternima. Onda si dokazao da i „prljavi" likovi mogu imati „čisto" srce ]]> Za ljubav, melodramu, ali ne i patetiku. I snimio si „Mostove okruga Medison". Onda si u „Devojci od milion dolara" pokazao da ženski likovi mogu patiti i u ringu, kao i u životu, kao i u okrugu Medison. I džez, da, da... Džez kao velika strast i konstanta u tvom životu. I zato film „Ptica" i legendarni džezer Čarli Parker kao junak, simbol... Kao sve.

A onda konvencija republikanaca, ta glupa stolica, gde kao sedi Obama, a zapravo ne sedi... A ti pričaš kao da sedi. I evo, već danima posle toga ne skidaju te sa interneta. Posle Harija, „Mostova", „Devojke od milion dolara", džeza i „Ptice" završio si u „istvudingu", u internet sprdnji sa tobom, Klintom Istvudom. Okej, Barak Obama je rekao da to tvoje obraćanje ne menja stvari. Tačnije, ne menja njegovu DVD kolekciju u kojoj je mnogo tvojih filmova, ali...

Ali, neŠto se pitam koji Će ti... Šta ti je to trebalo. To da povučeš rukom preko grla, pa ta žvaka sa Obamom na stolici koji ne sedi na stolici. Pa te na kraju ubace i u „Simpsonove", i to kao Homerovog matorog.

Ako sam uglavnom razumeo zašto srpski glumci uđu u političku kampanju, nikada nisam shvatio zašto likovi poput Klinta Istvuda ulaze u sve to. Kod srpskih glumaca je to jasno. Dolaze u cipelama s rupama na miting ili reklamu. Pojave se zagrljeni s kandidatom. Na plakatu, u izbornom marketingu na TV-u. Priznajem njihovo ubeđenje. Priznajem i pravo da kažeš da si za ovoga ili onoga. Ne zameram ni kada, ako njihovi pobede, poprska ih malo. Dobiju reklamu za kafu, tezgu, seriju od trideset i četiri epizode, možda im se otvori i put ka Oskaru. Priznajem i kada strani glumci zalegnu za kandidata.

Eto, jedan od glumaca iz američke serije „Žica" je pre neki dan izjavio da bi mu sestra bila i danas živa da je dočekala Obaminu reformu zdravstva. I potpuno je to u redu i svi su oni u pravu. Ali, kad si Klint, onda ti biografija, bilo ona na IMDB-u ili Vikipediji, daje priliku da sve posmatraš sa distance i sa iste se oglasiš i kažeš zašto jesi ili nisi...

I da se vratiš u svoj okrug na Medison aveniji ili LA, uvučeš se u papuče, sipaš špagete, poljubiš svoju ljubav od milion dolara, pustiš u plejeru Čarlija „Bird" Parkera i kažeš „Ma, jebite se svi... Sviraj to ponovo, Čarli"

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:38:10 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241203/prljavi-hari.html
Dunav nešto nosi http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241196/dunav-nesto-nosi.html Niko pošten ne bi trebalo da ima ništa protiv širokog zahvata koji pompezno najavljuju Dačić i Vučić u istragama najvećih privatizacionih mahinacija, mada deluje da srpska policija nema mogućnost da angažuje toliko inspektora koliko je osnovanih sumnji i pretpostavki. Ali bi ova vlada morala da povede računa da bi narod, ma koliko bio gladan pravde, valjalo hraniti i nečim konkretnijim ]]> Niko ko se i sam nije „ugradio", „ušemio", ko se nije „ogrebao" o budžetsku trpezu po burazerskom principu „šta će ti vlast ako ne možeš da je zloupotrebiš„, ne bi trebalo da ima ništa protiv širokog zahvata koji pompezno najavljuju Dačić i Vučić u istragama najvećih privatizacionih mahinacija, mada deluje da srpska policija nema mogućnost da angažuje toliko inspektora koliko je osnovanih sumnji i pretpostavki. Ali bi ova vlada morala da povede računa da bi narod, ma koliko bio gladan pravde, valjalo hraniti i nečim konkretnijim.

A slušajući naše ministre, deluje da svako ministarstvo radi samo na borbi protiv korupcije, pa kad se dodaju požari i suša sve liči na neproglašeno vanredno stanje iz koga zadugo nećemo izaći, što mnogi izgleda i priželjkuju. Iza pompezno najavljivanih istraga, kao iza dimne zavese, dovršava se posao podele mesta u velikim preduzećima, precizno poput šestarom iscrtava se pobednički krug. Uglavnom nisam naivan, pa nema teorije da poverujem da i ovom prilikom neće biti selektivnog „odstrela" i da će se naći način da se izbegnu ozbiljniji unutarkoalicioni sudari kad se udari na „naše". A najmanje njihovih bilo je u civilnom sektoru i zato verujem da će posebna poslastica za ovu vlast biti detaljno utvrđivanje okolnosti pod kojima je tokom protekle četiri godine iz budžeta, pod čuvenom linijom 481, nevladinom sektoru kroz dotacije za vidljive, ali i za fiktivne projekte, isplaćeno više od 160 miliona evra.

Tvrdi se da je novcem koji je distribuiran udruženjima građana raspolagalo čak 50 državnih institucija, a da broj i ime krajnjih korisnika u mnogim slučajevima tek treba utvrditi.

Već slutim, glas mnogih NVO čuće se do neba, slušaćemo o revanšizmu, lovu na veštice, antievropskoj politici nove vlade, krunskom dokazu da ova vlast nema senzibiliteta za značaj civilne kontrole i sve dalje u tom smislu... Biće tu novih tužakanja Briselu, prepucavanja među perjanicama i svetim kravama NVO sektora, prljavog veša. Nema sumnje, dosadno biti neće.

Doista deluje da sva beda našeg političkog procesa ovih dana blešti punim sjajem. Odnosno, da su bili u pravu svi oni koji su upozoravali da ovakav izborni sistem nosi temeljnu grešku koja se ne da ispraviti dodeljivanjem mandata na staranje poslanicima. Patologija političke prevare ovde je ozbiljnija i prevazilazi puko verovanje da će Mika ili Žika odoleti „ponudi koja se ne može odbiti", a da će izborna volja građana biti poštovana.

Na primeru Novog Sada i još nekoliko gradova u Srbiji vidi se da kad na izborima u Srbiji izađete i zaokružite bilo koje ime, nikada ne znate kome ste zapravo dali svoj glas. Pojedincu, stranci, tajkunu, nevladinoj organizaciji ili nekim drugim interesom povezanoj grupi građana. Nema šta, po zakonu je.

Ovih me dana jedan drugar podseća da sam dužan da platim piće. Kad je onomad Vuk Drašković krenuo da recituje Tadiću i pominje „veru i neveru", odmah je tipovao da će SPO na kraju preplivati gde već treba. Nisam baš verovao, sad moram da platim. Setio sam se i Zilahija i romana „Voda nešto nosi". Baš tako - Dunav nešto nosi, ide to polako i ka Beogradu.

Čim sam pročitao da će članovi Nacionalnog saveta za privredni oporavak i Nacionalnog agrarnog saveta raditi za džabe, odnosno da će bez naknade Vladi Srbije predlagati mere za poboljšanje uslova za poslovanje i podsticanje proizvodnje, shvatio sam da od tog posla neće biti ništa.

Spisak je, istina, impozantan, sve poznati privrednici i bankari, ali ono što ništa ne košta i nije ništa. Služi samo da se bude blizu. Što bliže, to bolje, jer nikad se ne zna.

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:16:28 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241196/dunav-nesto-nosi.html
Paraolimpijada http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241204/paraolimpijada.html Kome je još stalo do onih izlizanih fraza o nesalomivosti volje, hrabrim srcima, o pobedi u partiji remija u kojoj vam je život podelio karte bez ijednog štiha? ]]> Zaboravio sam ko je to na Tviteru napisao, a ne da mi se nešto ni tražiti - u svakom slučaju, autor ima piće na moj račun u kafani „Niš", dvadesetak metara nizvodno od redakcije Nedeljnika - no taj me komentar do bola nasmejao i do smeha zabrinuo. Ide, otprilike, ovako: ako su naši paraolimpijci toliko bolji od naših olimpijaca, zašto nam državu ne bi vodili - parapolitičari?

Uistinu, u samo nekoliko dana, srpski takmičari zadivili su tribine prepunog Olimpijskog stadiona u Londonu. Željko Dimitrijević uzeo je zlato u bacanju čunja, a Tanja Dragić najduže je bacila koplje. Oboje su, pritom, oborili svetski rekord. Nešto dalje u britanskoj prestonici, Zlatko Kesler i Borislava Perić Ranković uzeli su po srebro u stonom tenisu. Bilo bi to, poređenja radi, kao da Ivana Španović skoči osam metara, da Čavić ispliva ispod 45 sekundi, da rukometaši s 15 razlike zgaze Hrvatsku... Da košarkaši i fudbaleri uopšte dođu na neko veliko takmičenje...

Ali Tanja, Željko, Zlatko, Borislava i ostalih devet srpskih paraolimpijskih heroja neće ipak biti dočekani kako dolikuje. Kao što nisu bili ni ispraćeni, ni pozdravljeni kako dolikuje.

Jer u Srbiji je Paraolimpijada i dalje nešto nevidljivo. Skoro bukvalno - Javni servis još jednom je dao municiju onima koji ne plaćaju pretplatu, odlučivši se da, recimo, u ponedeljak, 3. septembra, u svojoj šemi poslatoj novinama ima i „Razglednicu" sa Sejšela, i „RTS karavan: Putujući pevajući", i „Verski mozaik Srbije", i „Zdravstveni vodič: šećerna bolest" i - a kako bismo bez toga - nove doživljaje glavnog junaka serije „Srećni ljudi", psa Sime, i njegovog vernog prijatelja Vukašina Golubovića... Ni minut sa drugog najvećeg multisportskog događaja na planeti.

Valjda su gospoda iz Javnog servisa, koja nisu prezala da na „pravu" Olimpijadu pošalju i Kurtu i Murtu, i Murtinog brata od tetke, i političkog novinara koji se, priznao čovek, ne razume u vaterpolo, odlučila da njihovi vlasnici - građani Srbije, a ne političari, pobogu - baš i ne vole da gledaju ljude koji fizički nisu savršeni ili su u kolicima.

Bolje da im se, misle oni, prikazuju raskomadana tela i napupele bradavice iz serije „Zločinački umovi", svake noći oko ponoći, šta ima tu neko da im pliva ako već nema ruke? Kome je još stalo do onih izlizanih fraza o nesalomivosti volje, hrabrim srcima, o pobedi u partiji remija u kojoj vam je život podelio karte bez ijednog štiha? Opasno bi to bilo za podanike, pardon vlasnike Javnog servisa. Možda bi ih trglo iz apatije ili nateralo da shvate da oni što nam se pojavljuju na televiziji svakog dana - Simo, izvini - nisu nepobedivi i nezamenljivi.

RTS, da se razumemo, snosi samo najveći deo krivice: ništa bolje nisu ni privatne televizije, samo što je kod njih više bradavica po glavi gledaoca, a manje dogodovština Paligorića, Popare i gospođe Riske. Eto, u Velikoj Britaniji Paraolimpijadu prenosi Kanal 4, privatna televizija sa nacionalnom frekvencijom koja je imala i najoriginalniju reklamu za ovaj sportski događaj: uz inserte nekoliko najzanimljivijih dešavanja sa prohujale Olimpijade pisalo je: „Hvala vam na zagrevanju".

Zasmeta i ta druga krajnost. Insistiranje na tome da su Paraolimpijske igre posebne, iznad sporta i iznad politike. Te dve premise pale su u vodu za manje vremena nego što je trebalo srpskim sportistima da osvoje dva zlata. Prvo je Oskar Pistorijus izgubio finale na 400 metara i optužio svog takmaca Alana Oliveiru da je varao time što je ugradio prevelike proteze, i tako ga pobedio. Najveća zvezda Paraolimpijade, čovek zbog kog su u Londonu tapkaroši ponovo imali svoj dan, pokazao je pogan jezik, sujetu, i to da - ne ume da gubi. A to ga ne razlikuje, ni po čemu, od većine sportista koji su učestvovali na Olimpijadi i od gotovo svakog čoveka na planeti.

Potom je bacač diska, Iranac Merdad Karam Zadeh, osvajač srebrne medalje, odbio da se rukuje sa „jedinom Kejt u Londonu", vojvotkinjom od Kembridža. Njegova „moša" gđi Midlton Vindzor kasnije je nevešto objašnjena „kulturnim razlikama", mada su svi u tome videli kritiku britanske politike prema Iranu.

Kad smo već kod tvitova, najduhovitiji je, dočim morbidan, bio onaj škotskog komičara Frenkija Bojla. Prenoseći otvaranje Paraolimpijade, ustvrdio da veći deo ekspedicije Saudijske Arabije čine - lopovi. Zaradio je otkaz na Kanalu 4, ali i još jednom skrenuo pažnju na ljudska prava u šerijatskoj zemlji. Mogao je, umesto gega, da pomene da je dobar deo paraolimpijaca iz zemalja trećeg sveta doputovao u London baš usled mina i bombi napravljenih u toj istoj Velikoj Britaniji. No, to bi već bila parapolitika?

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:43:02 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241204/paraolimpijada.html
I Filip Višnjić došao na red za tetovažu http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241201/i-filip-visnjic-dosao-na-red-za-tetovazu.html Ako razlog za nedostatak mitova i mitskih heroja možemo naći u internet epohi, ostaje i pitanje zašto su se neobični gradski junaci pojavljivali u socijalizmu i represivnom režimu Slobodana Miloševića. Dolaskom „slobode", posle 5. oktobra 2000. beleži se potpuni nestanak likova koji su za života postajali mit, a da nisu ni zapevali, niti loptu šutnuli ]]> Uvek sam odsutan u danima posle godišnjeg odmora. Pomislim da nisam odmakao od onih likova koji slušaju šum iz morske školjke, želeći da ih taj zvuk još dugo veže za godišnji odmor i letovanje. Ali i trgnem se ponekad kao pre neki dan kada sam se susreo sa kolonom navijača u Beogradu. I tu, u lakoj šetnji slučajnih „suseda", registrovao sam neobičan detalj kod jednog mladog navijača. Ruka mu je bila prekrivena tetovažama, a među njima i jedna koja me je iznenadila. Na podlaktici svežeg vlasnika lične karte bio je Filip Višnjić. Slepi guslar koga smo susretali u lektiri i pričama o Vuku Karadžiću. Pomislih, čist retro. Ma nije ni to, nego ono baš ljuta arhiva. Počeo sam da zamišljam jutro u kome je ovaj klinac odlučio da iseče sliku Filipa Višnjića iz čitanke svog ćaleta i odnese je u tatu-šop da mu majstor ugravira na kožu slepog guslara.

Poštujem slobodu izbora sopstvenog ukrašavanja tela. Video sam na desetine taksista koji okreću volan mišicama na kojima je izbledelo istetovirano ime prve ljubavi koja ih je ostavila dok su gulili stražu u JNA. Pa što ne bi mogao i drug Vuka Karadžića da se iscrta.

Skoro pa istog dana objavljena je i vest da je preminuo Budimir Blagojević Buda, koji je decenijama vodio restoran „Klub književnika". Tetovaža slepog guslara na ruci navijača i smrt legendarnog vlasnika beogradske kafane u kojoj su se napijale holivudske zvezde, a u memoarima ih spominjale američke diplomate odvela me je do razmišljanja o herojima, idolima, kultnim likovima. Tačnije, o mitskim ličnostima koje nisu bile ni pevači, ni glumci, a ni fudbaleri.... ali koji su za života čvrstim korakom ulazili u istoriju.

Modernu istoriju Beograda obeležili su sportisti, političari, pop, rok i folk zvezde, ali i frizeri, saobraćajci, vlasnici kafana, kradljivci „poršea" koji izmiču policiji... Jovan Bulj, legendarni saobraćajac sa beogradskih raskrsnica, postao je zvezda za samo malo više od vremena koliko treba na semaforu crvenom da pređe u zeleno. O njemu su snimani dokumentarci, a čak su ga pozvali i Englezi da svoj „Barišnjikov ples" prikaže na londonskim trgovima dok usmerava „rolseve", „mini morise", dabl dekere i ostala vozila sa volanom na desnoj strani. Ipak, završio je, umesto u voštanom izdanju u Muzeju „Madam Tiso", prvo kao prodavac novina u kiosku u Bloku 45, a kasnije i kao čuvar parkinga pored beogradskih splavova. Tako je od zvezde trgova došao do parkinga na kome su novi junaci ostavljali Jovanu Bulju da im čuva statusne simbole prvobitne akumulacije kapitala. I da, to jeste tužna priča, ali je i filmska i zato je Jovan Bulj zauvek ostao gradski mit.

Vlada Vasiljević, Vasa Opel, a najpoznatiji kao „beogradski fantom" danas se označava i kao jedan od prvih srpskih opozicionara. Njegova luda noćna vožnja i bežanija od policije u belom „poršeu" danas se ne označavaju kao „zabavni" program, iako su ljudi dolazili na Slaviju da ga gledaju svake noći, već se kvalifikuje kao prkos Titu i režimu. Možda je bilo nešto i od toga, ali „beogradskom fantomu" su sigurno bili bliži zabavni žanr i zajebancija sa murijom nego da ga uvažavaju i opozicionari u Klubu književnika jer nervira za volanom Tita i partiju. Ali, na kraju, za urbanu mitologiju nije bitno da li je Vasa Opel igrao, tačnije vozio u političkom ili zabavnom „programu". On je svojim belim „poršeom" posle jednog kruga na Slaviji već ušao u istoriju i to pre nego što će nekoliko godina kasnije poginuti u „ladi". (Oh, those Russians..."Boney M")

I nedavno preminuli Buda iz „Kluba književnika" je mit koji se samo s vremena na vreme podgreje na tihoj medijskoj vatri, i to zbog novih generacija. Njegovo vođenje restorana „Klub književnika" ušlo je ne samo u beogradski mit, već i u sećanja američkih diplomata. Uz ovo troje istorijskih „nesalomivih" bilo je još likova koji su postajali mit. Na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete bili su to kultni gradski frizeri. Šobota i Zvonko, frizer čiji je salon u Kosovskoj ulici u Beogradu sa lajt-šouom u izlogu više ličio na diskoteku nego na berbernicu. Devedesete godine su donele heroje sa uličnih demonstracija u Beogradu. I to je bio kraj dugačke epohe sa junacima koji se nisu bavili „javnim radovima", tačnije politikom, sportom, glumom, muzikom... ali su postajali zvezde, ali mnogo bitnije - gradski mit.

Aleksandar. S. Janković, profesor na FDU, odgovara zašto danas nema prostora za ljude poput Jovana Bulja, beogradskog fantoma, Bude.

„Ljudi su načelno preopterećeni informacijama, pa je samim tim selekcija užasno teška. Sistem vrednosti je postao distorziran. Izgubile su se osnovne vrednosti porodice i autoriteta pa vlada stihija turbulentnih i sumnjivih vrednosti. Ovo nije vreme za tu vrstu boemskog, bonvivanskog herojstva. Više se ne cene lucidnost i džentlmenstvo. Vreme se prebrzo i dramatično promenilo pa starije generacije ne mogu da se prizovu zdravom razumu, dok mlade imaju potpuno nove temelje bez ikakvog kontinuiteta sa starijim. Po meni to su generacije godišta od 1987/88. pa nadalje. Deca koja su išla na spavanje uz 'Dnevnikov dodatak', a polazila u školu sa 'Dejtonskim sporazumom'", kaže Janković, koji uz jasnu činjenicu nedostatka mitova pronalazi i mogući razlog za to. „Opet je u pitanju nedostatak kontinuiteta. Možda mitova ima, ali su na nama nerazumljivom nivou. Ili možda mitovi treba da ostanu što dalje u vremenu. Ili ako ih ima, više nisu važni kao nekada jer se sistem promenio. Nekome je gradski mit kad Zemunac srednjoškolac priča 'ja mu uzo patike, on poćo plaće'. Opet imamo nedostatak nekog viteštva i ravnopravnosti. Fizička manifestacija ponovo dominira, i to bez ikakve konkurencije. U tom smislu, prostor za mitove se opasno suzio na jednu dimenziju", smatra Janković.

Ipak, nešto upada u oči. Ako razlog za nedostatak mitova i mitskih heroja možemo naći u internet epohi, ostaje i pitanje zašto su se neobični gradski junaci pojavljivali u socijalizmu i represivnom režimu Slobodana Miloševića. Dolaskom „slobode", posle 5, oktobra 2000. beleži se i potpuni nestanak likova koji su za života postajali mit, a da nisu ni zapevali, niti loptu šutnuli. „Pitanje o kom socijalizmu pričamo ako govorimo o SFRJ? Staljinističkom, udbaškom ili onom kao liberalnom pošto su počeli da stižu američki krediti? Socijalizam kao opresivni sistem je imao više mogućnosti za buntovnike. Što liberalniji socijalizam, više mogućnosti da se ti buntovnici više čuju i da počnu da ga nagrizaju. Zasićenje stvara prosek. U stvari, medijska otupljenost stvara prosek. Što ne znači da se neće pojaviti opet neko buntovno vreme. Svi veliki rokenrol trenuci su se desili u vreme socijalnih kriza. Sredinom pedesetih nije postojala omladinska kultura uopšte, Amerika je bila skoro pa naci država po gebelsovskom forsiranju porodičnih vrednosti. Onda se pojavio Elvis, pa 'Bitlsi', pa 'Ramonsi', pa 'Pistosli' i 'Kleš' i tako redom. Danas ima buntovnog, ali je skrajnuto i marginalizovano jer nije potrebno društvu", pronalazi vezu između kriza, represije i rađanja mitova Janković.

Novinar Milomir Marić smatra da su legende ili mitovi ličnosti koje prkose osrednjosti, a danas ih jednostavno nema. „Živimo u vremenu potpunog proseka, a legende ili mitske ličnosti prkose osrednjosti. Da bi neko bio legenda, on mora biti neobičan. Ako za trenutak odstupimo od tih gradskih heroja, Bude, fantoma i Jovana Bulja i koncentrišemo se, recimo, na književnike, onda vidimo da danas ni među njima nema mitskih ličnosti kakav je bio u svoje vreme Danilo Kiš. Jer da bi neko bio mit, mora da bude neobičan. Kiš je stvarao u epohi 'Rokera s Moravu', ali ko god je imao dva grama mozga divio se Kišu, a ne 'Rokerima'. Danilo je bio neviđeno šarmantan. Sećam se letovanja u Dubrovniku. U restoranu na Pilama peva Dubravka Nešović, koja vodi sa sobom malo dete jer nema ko da ga čuva. Kiš se sažalio, i rekao joj: 'Gospođo, naručite jelo, večeras ja pevam.' I pevao je celu noć. To takođe čini neku osobu mitom. Ili Miodrag Bulatović, pisac koga su kao idola navodili i Markes i Kundera. I Salvador Dali je isticao da je jedino Bulatović luđi od njega. Ugledni 'Pari mač' je doneo intervju sa Buletom u kome je naslovnoj strani njegova slika uz naslov 'Pariz mi je do članaka'. I taj Miodrag Bulatović kome se dive Markes, Kundera, Dali vozi Stevicu Markovića i njegovu ekipu po Parizu ili neke srpske kriminalce u pljačku. Ili kasni na intervju sa urednikom najuglednijeg francuskog književnog časopisa uz opravdanje da je morao da svrati u javnu kuću koja mu se našla na putu", izbacuje neverovatne životne epizode mitskih književnika Milomir Marić.

Tokom vladavine Slobodana Miloševića pojavili su se heroji uličnih demonstracija. Gotovo da je svaki protest imao svog heroja koji je upravo sa demonstracijama raskidao sa anonimnošću i prelazio u „aleju velikana". Sećamo se Dragane Milojević Srdić, žene sa devetomartovskih protesta 1991. koju poliva vodeni top dok ona drži podignuta tri prsta. Slikar Bogoljub Arsenijević Maki postaće vlasnik mitskih epizoda pojedinca u borbi protiv Miloševićevog sistema. Ulične demonstracije su na neki način predstavljale poslednji front i priliku za pojavu heroja. „To su sve simboli boljeg sutra. Danas, s obzirom na to da bolje sutra ne postoji, ne postoje ni simboli boljeg sutra. I Velja Ilić je, paradoksalno, kad je krenuo iz Čačka 5. oktobra 2000. da u onoj teget trenerci lupa šamare predstavljao simbol boljeg sutra. Međutim, perspektiva se malo više izmenila. Zaista ne vidim nikog u ovom trenutku ko može da nosi taj barjak. I to nije samo kod nas. Asanž je simbol korupcije celokupne civilizacije, a 'Pusi rajot' su sprdačina. Negde između treba tražiti to što nam treba", poentira Janković i pre finiša teorije o nestašici mitova i mitskih junaka. On na pitanje da li je sve posledica pobede kolektivnog nad pojedinačnim odgovara: „Celokupna masovna, da ne kažem popularna kultura sve manje glorifikuje pojedinca u borbi protiv sistema. Taj trend je doživeo vrhunac sedamdesetih kada je pojedinac zaista mogao da promeni sistem. Danas je to skoro pa nemoguće, ali je makar politika takva. Danas smo uniformisani, isto jedemo, isto slušamo, gledamo iste filmove. Ako se neko razlikuje, on je 'paćenik'. Ali, vremena se menjaju."

Nedostatak mitova i legendi Milomir Marić vidi kao posledicu današnje prosečnosti u kojoj se guši Srbija. Pa čak i bukvalne osrednjosti. „Živimo u vremenu potpune prosečnosti u svemu. Srbija je svedena na svoju meru. Mi smo narod ekstrema, i recimo kad smo promašili 'temu' posle pada Berlinskog zida, želeli smo da se dokažemo. Ako već nismo najbolji, daj da budemo najgori. A sad nam kažu da nismo najgori. Ozbiljni istoričari u poslednje vreme kažu da nisu Srbi baš najveći zločinci. Dolazi do realne dimenzije ovih poslednjih ratova. Ali neke od nas je strašno uvredilo i to da nismo najgori. Niti smo najbolji, a niti najgori. A mi ne možemo da živimo s tim da smo obični. Ni tamo, ni ovamo. To je za nas ponižavajuće. Srbi ne znaju da se u tome snađu. Ranije su mogli da naprave bar štetu u regionu. Da naprave neki međunarodni problem. A sad Srbi mogu samo sebi štetu da naprave, a to svet ne interesuje. Svet nas je ostavio na miru u kome mi ne znamo šta ćemo sa sobom. I u tom prosečnom vremenu ko su junaci našeg doba? Po čemu se oni ističu? Ko se ovde domogao para? Ko se domogao slave?... Pa ti ljudi bi služili za podsmeh u ozbiljnoj zemlji jer bi u bilo kojoj drugoj zemlji predstavljali obično ništa. Srbija je eldorado za takve. Svaki pojedinac koji bi po bilo čemu mogao da se istakne ne zna šta će sa sobom jer njegov život je promašaj. Ljudi koji štrče podsećaju da nešto može drugačije i izazivaju bes ove boranije koja predstavlja establišment našeg doba", kaže Marić. On smatra i da naši političari, kao i establišment nema dodirnu tačku sa pravim životom.

„Nikada naši političari nisu imali skuplja odela i satove, ali nikada im glave nisu bile praznije. Čak su i oni iz Titove garniture makar znali da naprave šraf ili zakaleme voćku. Imali su veze sa životom. Danas prvi put imamo generaciju uspešnih ljudi, japija koji nemaju nikakve veze sa životom. Oni su u snovima. Njima da daš da voze avion oni bi pristali. Nemaš danas srpskog političara koji će odbiti ponudu da bude direktor instituta u Vinči jer on podjednako ništa ne zna ni o nuklearnoj fizici, a ni o ekonomiji ili književnosti... Svejedno da li je direktor Vinče ili veliko mudo u državi. Oni misle da sve i o svemu znaju najbolje. I čudim se što naši političari ne igraju i u prvom timu Zvezde. Siguran sam da je Zvezda danas nekim čudom u finalu Lige šampiona, da bi se pola te boranije skinulo, obuklo dres i ušlo da igra umesto fudbalera."  

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:31:37 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241201/i-filip-visnjic-dosao-na-red-za-tetovazu.html
Obmana Obama http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241198/obmana-obama.html Predsednik ne mora da se bori protiv Romnija, pa ni protiv Prljavog Harija, Klinta Istvuda, izlapelog starca koji bi da kolje političke protivnike, pa ni protiv najsnažnijeg republikanca na svetu Čaka Norisa, već protiv svojih izneverenih obećanja. Ili, kako je to primetio „Gardijan", protiv „mlađe verzije samog sebe" ]]> Kada je 4. novembra 2004. godine Džordž V. Buš dobio drugi mandat u Beloj kući, levičarski britanski tabloid „Dejli miror" napravio je naslovnu stranu koja je pomerila granice novinarstva, hrabrosti, ludosti i, rekli bi neki, potpunog neukusa. Uz fotografiju novog-starog predsednika na kojoj je izgledao nimalo inteligentno „Miror" je nalepio, velikim slovima: „Kako 59.054.087 ljudi može da bude TOLIKO GLUPO?". Njihove kolege iz uglednog „Gardijana" odlučile su se za lakonski naslov „O, bože", dok je „Independent" napravio kolaž od fotografija izmučenih zatvorenika iz Gvantanama i Abu Graiba, vojnika koji su se borili u Iraku i Avganistanu, novootvorenih naftnih platformi i, naravno, Buša juniora, uz kratko i jasno „Još četiri godine".

Prošle su, nekako, te četiri godine, pa je novembra 2008. na crtu Bušovom kandidatu Džonu Mekejnu izašao Barak Husein Obama, relativno mladi guverner države Ilinois, rođen na Havajima, ali sa afričkim poreklom i tamnom kožom. I, mnogo važnije, sa velikim obećanjima. Zdravstvena zaštita za sve građane Amerike (što je u zemlji opterećenoj neoliberalizmom bilo nezamislivo), povlačenje američkih trupa iz Iraka, smanjivanje uticaja lobista na Kapitol hilu, pomoć siromašnima, ugroženima i bolesnima, ma gde da su, drugačija, nekolonijalistička spoljna politika, izmirenje sa arapskim i islamskim svetom... Sve to stalo je u dve reči na kojima se bazirala njegova kampanja. Nada i Promena.

Obamina pobeda bila je znak za veliko slavlje u Americi, među mladima, ženama, Afroamerikancima, Hispanoamerikancima, ali i van SAD, u državama saveznicama i u onima koje nisu baš mirisale jedinu svetsku velesilu, posebno u postjedanaestoseptembarskoj histeriji, obeleženoj bombardovanjem nedužnih i šikaniranjem sumnjivih. Obama je značio neki novi, vrli svet. U kojem neće biti šerifa, u kojem neće biti ratova vođenih zbog laži, u kojem ćemo manje zagađivati planetu, a bogme jedared stići i do Marsa.

Poznati bend „The National" posvetio mu je i pesmu, prikladno nazvanu „Mr November", čiji je refren glasio „I won't fuck us over". „Neću nas zajebati".

I Srbi su pali na Obaminu priču. I naše su novine pozdravljale „Novu nadu" koju je doneo crnac u Beloj kući - a bili smo ubeđeni da se to događa samo u filmovima - i naši su ljudi ponosno gledali Obamino prvo obraćanje u onaj suton čikaškog Grent parka, izdavale su se kojekakve biografije tog tipa koji će čovečanstvo najzad odvesti putem spokojnog razvoja, a neko je odnekud iskopao čak i fragmente Kremanskog proročanstva, reči stanovitog Stanoja Mulića, prvog i jedinog naslednika velikog Tarabića:

„Doći će jedan crni čovek o'zdo, i zavladaće svetom, i svet će biti u miru, i mir će vladati svetom."

KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U NOVOM PRESSOVOM NEDELJNIKU

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:20:33 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241198/obmana-obama.html
Svirci u reketu http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241195/svirci-u-reketu.html Imaju skadarlijski svirači dobru foru kada kasno u noć vide da se od zapitih gostiju, kojima je kafana kuća postala, više novaca ne može izvući, pa im na uvce zapevaju onu od Zvonka Bogdana „Svirci moji...". Ima tu i „grešni ljudi možda zorom odlaze u raj" i ono „svirci moji, valja poći, jer sve ima kraj". Mnogo se po Srbiji poslednjih dana peva „Svirci moji...". Nekim ljudima se ukazuje da su grešni, ali onako sa dobrim grehom u duši, kako to samo pijanac zna da nosi u sebi. Nekim ljudima se ukazuje i da sve ima kraj, onako kako to samo pijanac ne može da razume. ]]> Peva se tako po Srbiji, od jedne stranke koja je nekada bila najbolja, a sada je na drugom mestu, do jednog fudbalskog kluba koji je nekada bio najbolji, a sada je na drugom mestu. Peva se i nekim bankarima, koji ne znaju na kom su, osim da su bili na pravom mestu. Peva predsednik i spekulacijama nekih drugih bankara, peva se i Evropskoj Uniji i Jelku Kacinu, koji su na svom mestu. A peva se i onima koji su uvek bili na prvom mestu...

O svemu tome, uostalom, danima slušamo naveliko. I previše. Svako ima svoju muku i po njoj na našu stvarnost reaguje. A da li je, možda, nekoga zabolelo što je pre neki dan i srpskoj košarci simbolično otpevano „valja poći, jer sve ima kraj". Istina, nisu dve košarkaške utakmice bitne koliko sve društveno-političke pljačke, afere i podele. Ali ima onih kojima prosto smeta to što više nismo zemlja košarke. Nije to navijački osećaj. Nego više patriotski. Bar kod nekih od nas koji su punoletstvo čekali devedesetih, u to vreme kada je potpuno bio poremećen sistem vrednosti. Kada je košarka bila možda i jedino tkivo zdravog srpskog patriotizma. Jedino na košarci si mogao bez rezerve da budeš Srbin i da budeš normalan.

Dok smo za svet bili divljaci, jedino smo na košarci mi bili normalni, a drugi divljaci koji beže sa pobedničkog postolja. Jedino na košarci si osećao da si najbolji, ne zato što si nebeski narod, nego zato što si, prosto, najbolji. Jedino na košarci si mogao da podigneš tri prsta i da ne razmišljaš kako će neko to da protumači. Jer to su radili ti naši košarkaši koji su bili heroji, i uvek - normalni. I zato je Srbima košarka važna.

A zašto Srbija više nije zemlja košarke? Možda zato što nikad nije ni bila. Možda je to jedino mogla da bude pijemontistička Srbija koja je okupljala kršne Crnogorce, Hercegovce, dodajući im malo čačanske škole. Nije to sad ni važno. Kao što nije važno što nas je pobedila baš Crna Gora. Ali nam jeste simbolično pokazala da više nismo to što smo bili. A možda i nije loše da Srbi ne budu kao što su bili. Onda je košarka mala cena.

I noć ima kraj. Ili je, kao što se noć preliva u jutro koje vodi u novu pijanu noć, sve to samo jedan novi početak? Neki bolji početak...

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:13:35 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241195/svirci-u-reketu.html
Čije je naše nebo? http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241199/cije-je-nase-nebo.html Ono što smo videli na nebu iznad Batajnice u nedelju, kada je održan verovatno najveći aero-miting u novijoj istoriji Srbije - ne računajući zle duhe koji kažu da je impozantniji i brojniji bio onaj s proleća 1999. godine - i zbog čega su građani Srbije krivili glave i aplaudirali, uglavnom nije naše. Ako i jeste - staro je više od 25 leta i zrelo za penziju. Šta će se, onda, desiti sa stogodišnjakom zvanim srpsko vazduhoplovstvo? ]]> Srpska vojna avijacija raspolaže sa nešto više od 110 vazduhoplova. Ova brojka, iako deluje impozantno, ne odslikava realno stanje u domaćem vazduhoplovstvu. Reč je o sredstvima koja se koriste više decenija, a poslednji avion u vojne hangare ušao je još 1992. godine. Reč je o zastareloj tehnici, koju je davno pregazio tehnološki razvoj. Velikom broju aviona istekao je vek upotrebe, a i ostatak kuburi sa popravkama i rezervnim delovima. Zbog svega toga stručnjaci ističu da je, uprkos visokoj ceni, nabavka novih aviona Vojsci Srbije neophodna.

Vojno vazduhoplovstvo Srbije, koje je za vikend obeležilo sto godina postojanja, u sve je lošijem stanju, zbog čega se kao jedno od rešenja poslednjih godina pominje kupovina novih aviona. To je na otvaranju aero-mitinga na batajničkom aerodromu potvrdio i predsednik republike Tomislav Nikolić, koji je istakao potrebu tehničke modernizacije Vazduhoplovstva i PVO i obezbeđivanje svih potrebnih uslova i standarda za nesmetan rad ovog roda vojske. Sagovornici Nedeljnika smatraju da je to izuzetno značajna inicijativa, međutim sumnjaju da u vremenu ekonomske krize takav projekat može da se realizuje jer je preskup za Srbiju, pa će, po svemu sudeći, taj rod vojske još čekati na modernizaciju.

Naši piloti nisu se obrukali na aero-mitingu koji je na stotu godišnjicu od osnivanja vojnog vazduhoplovstva održan u Beogradu. Više od 100.000 posetilaca videlo je najmodernije avione vojski Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Francuske i drugih zemalja zapadne Evrope, dok su domaći piloti umeće pokazali na letelicama starim više od 25 godina kojima se bliži kraj upotrebnog roka.

KOMPLETAN TEKST MOŽETE PROČITATI U NOVOM PRESSOVOM NEDELJNIKU

]]>
Tue, 4 Sep 2012 19:25:28 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/241199/cije-je-nase-nebo.html
Man on the Moon http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240169/man-on-the-moon.html Retki su kod nas oni koji su Nilu Armstrongu dali jednak prostor u medijima kao, recimo, vladici valjevskom Milutinu, koji je pozvao vernike da se u nedelju okupe i pomole za kišu ]]> Bila je to mala smrt za Čoveka, ali ogromna za čovečanstvo. Nil Armstrong, onaj što je šetao po Mesecu, preminuo je u subotu, posle neuspele operacije bajpasa, u 82. godini života.

Bila je to ogromna vest za čovečanstvo, ali mala za Srbiju.

Retki su kod nas oni koji su Nilu Armstrongu dali jednak prostor u medijima kao, recimo, vladici valjevskom Milutinu, koji je pozvao vernike da se u nedelju okupe i pomole za kišu, optuživši pritom grešnike među nama da su krivi za požare (da saberem svoje ovogodišnje grehe, kiša ne bi padala makar do 2019, no o tome nekom drugom prilikom).

Više se u Srbiji pričalo i o nekakvim antenama kraj Barajeva, koje su, navodno, krive za žaropek od cela 62 stepena Celzijusa, kako pisaše na nekom popularnom agresivno-patriotskom portalu. Ne znam jesu li se pop i „antenaši" konsultovali, ali ne bi li valjalo te priče uskladiti? Da nije bog poslao antene da nas kazni? Možda je onda trebalo prizivati kišu igrajući oko njih, a ne paleći sveće i celivajući ikone u nekoj crkvi...

Dakle, ako je Nil Armstrong i bio tema naše javnosti, to je bilo samo da potcrta teoriju zavere, po kojoj čovek nikada nije ni hodao po Mesecu. Sve je snimljeno u studiju, režirao je Stenli Kjubrik, a sponzor je, naravno, bila „Koka-Kola". „Sad nikad nećemo saznati kako su nas prevarili", rečenica je koju sam najčešće čuo nakon što je objavljeno da je taj divni čovek izdahnuo.

Trudim se da ne ulazim u verbalne duele sa teoretičarima zavere. Ako ste jedan od njih u mom društvu - ne brinite, tiho ću popiti svoje piće i potom se udaljiti. To je, uostalom, i jedini način borbe. Ćutao sam, tako, kada mi je prijatelj - sa završenim fakultetom, ako to išta znači - uzbuđeno govorio o tome da je Tesla nekakvo superoružje prodao Amerikancima, pod uslovom da svim Srbima do kraja sveta struja bude besplatna, a oni nas, jadne, izigrali. Ćutao sam i kada me je jedna lepa devojka ubeđivala da nam mlazni avioni ispiraju mozak. Otćutao sam i kad je Elvis bio živ, i kad se Holokaust nije dogodio, i kad su Amerikanci sami srušili „kule bliznakinje", i kada je sida istrebljivala isključivo homoseksualce, i kada smo dobili S-300 (samo što nismo hteli da zezamo NATO), i kada su iluminati i trilaterala vladali svetom...

Armstronga, ipak, neću da prećutim. Neću da dozvolim da me pseudointelektualci koji se kunu u Danikena ubede da je čovek toliko nesposoban da ne može da ode na satelit o kojem je maštao i pre nego što je znao da je to satelit.

Armstrong je trijumf ljudske nauke i radoznalosti, ovaploćenje milenijumskih snova o dalekom putovanju. On podseća šta smo sve mogli da uradimo kada su heroji bili pravi. Kada ih nije štancovao Holivud, kada nisu bili razmažene zvezde čiji se jedini talenat svodi na pikanje fudbalske lopte, kada su veliki ljudi živeli povučeno, mimo prepucavanja na Tviterima, bez silikona u zadnjicama i uživo prenošenih razvoda.

Postoji anegdota da je predsednik Nikson, prilikom zvanične posete fabrici u kojoj se gradila raketa „Saturn V", slučajno naleteo na momka koji je čistio pod metlom. Upitao ga je čime se on tu bavi. Momak mu je odgovorio: „Vidite, gospodine predsedniče, ja pomažem da najzad pošaljemo čoveka na Mesec."

Te vizije, tog zajedništva, pionirskog duha, vere u progres, više nema ni u svetu, ni kod nas. Umesto da letimo u svemir, pravimo bespilotne letelice koje ubijaju na daljinu. Umesto da tražimo idole kakav je bio Armstrong, s jedne strane nas ograničavaju političari i bezobrazni biznismeni, a s druge cinici i moderni ludisti sa brojanicama oko podlaktice.

Pune 43 godine posle misije „Apola 11", Srbija gradi sedam-osam kilometara autoputa godišnje, pruge nam služe za sprdnju evropskih turista, a mostove gradimo po deceniju i kusur. Čovek je bio na Mesecu, i to pomoću tehnologije koja ne može da se meri sa najobičnijim mobilnim telefonom u nečijem džepu, a mi se zorimo što smo udarili temelj za most? Pare i energija troše se na antiintelektualizam, na proizvodnju rijaliti programa i rijaliti zvezda. Nauka se izvrgava ruglu - to je, na kraju krajeva, učinio i taj ubogi valjevski pop, čije su se dodole baš poklopile sa meteorološkim najavama da u nedelju uveče stiže osveženje.

A Armstrong je, nekoliko dana pred smrt, svojim kolegama, poput Baza Oldrina, poslao mejl u kojem žali zbog toga u šta se pretvorila i njegova NASA, ali i čitava nauka, i planeta koju je posmatrao sa njenog satelita. Umesto pozdrava, na kraju je ostavio citat Jogija Bere, legende američkog bejzbola:

„Ako ne znaš kud si krenuo, onda tamo nećeš ni stići."

]]>
Tue, 28 Aug 2012 23:16:43 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240169/man-on-the-moon.html
Reality royalty http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240168/reality-royalty.html Princ Hari nije bio „devica" na Devičanskim ostrvima. Posle objavljivanja šokantnih fotografija golog princa iz Las Vegasa, sada je medijima namignuto da postoji i set novih slika, na kojima je „kralj i više nego go". Eto nove glavobolje za kraljicu Elizabetu i bakingemski štab, koji će opet morati da pegla stvarnost i opravdava spadanje pantalona nestašnog princa ]]> Ove nedelje navršava se i petnaest godina od smrti njegove majke, princeze Dajane, i u svemu tome ima i više nego simbolike jer upravo je ona širom razmandalila vrata Bakingemske palate i pustila medije da oru po nedodirljivim kraljevskim tapisonima i životima.

Do tada, svet je buljio u izrežirane fotografije, a kraljica Elizabeta ne da se nije fotkala gola na Devičanskim ostrvima, već je pre spavanja i oblačenja spavaćice gasila svetla kao i svaka baba sa Peštera.

Okej, skidao se princ Edvard na plažama Jadrana, ali tada je već abdicirao zbog ljubavi prema raspuštenici Volis Simpson. Bio je to veliki skandal posle koga je krunu stavio na glavu Edvardov brat i otac kraljice Elizabete, po čijem je životu snimljen film „Kraljev govor". Edvard je ostavljen da skače bez odeće u more i da postane predmet priča lokalnih ribara u Dalmaciji koji nisu fotografije mogli prodati tabloidima jer ih jednostavno nije ni bilo, a i imali su pametnije posla nego da slikaju kralja bez krune i odela.

Ipak, najjaČa selidba kraljevske porodice u tabloide i rijaliti žanr započeće ulaskom princeze Dajane na dvor. Lejdi Di voli „Djuran Djuran", princeza i Elton Džon i frajer Eltona Džona, princeza ljubi ragbi igrača, princeza plače jer Čarls voli Kamilu mnogo jače... Istovremeno se pojavila i fotka druge Elizabetine snaje - Sare Ferguson, snimljene dok joj ljubavnik sa „tarantinovskom" strašću obrađuje ustima stopala.

I koliko god se mediji topili pred pojavom „narodne" princeze, kraljica nije imala razumevanja za Dajanin medijski nastup jer se i dalje gurala priča kao iz filmskih žurnala socijalističke Jugoslavije. Kraljica i bolesni, kraljica i stari, kraljica i stari i bolesni i poneko dete i vojnik.

Ali radnici na pres-klipingu Lejdi Di imali su mnogo više posla od kraljičinih. Nije bilo dana a da se Dajana nije izležavala na stranicama novina, pa i u televizijskom prajm tajmu, kada je kroz suze otkrivala detalje svog turobnog braka. A onda je, makar u zvaničnoj verziji, princeza izgubila život, i to zahvaljujući medijima kojima je otvorila isti taj život. U pariskom tunelu, u bekstvu od paparaca koji su jurcali za ekskluzivom, i to za iste novine koje ovih dana s nestrpljenjem očekuju da im stignu fotke njenog golog sina.

]]>
Tue, 28 Aug 2012 23:12:55 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240168/reality-royalty.html
Srbija nema more, nema ni kukuruz http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240162/srbija-nema-more-nema-ni-kukuruz.html Ponekad zaista i previše delujemo kao pleme nedotaknuto civilizacijom, kome je zimi hladno a leti uvek prevruće i uz to smo uvek iznenađeni. Da li ćemo jednog dana dobiti vladu koja će održati važnu sednicu koju bi premijer mogao započeti nekim sasvim banalnim konstatacijama? Recimo, „Srbija nema more, a nema ni Luvr, pa nema šanse da namakne nekoliko milijardi evra od turizma. Zato moramo doneti strategiju i raditi danonoćno na stvaranju uslova za povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda" ]]> Ima jedna stara izreka, doduše ne znam čija, koja kaže „kad lenjost korača, siromaštvo je brzo stigne". Otud verujem da posledice suše u Srbiji nisu natprirodnog karaktera koji bi zahtevao sveštenički moleban svetom Iliji da ugasi sa neba oganj i izmoli Gospoda za kišu, kako je to pre nekoliko dana učinio episkop SPC. Pre je u pitanju logičan rezultat nedostatka bilo kakve sistematične agrarne politike u Srbiji u nekoliko prethodnih decenija. Ponekad zaista i previše delujemo kao pleme nedotaknuto civilizacijom, kome je zimi hladno a leti uvek prevruće i uz to smo uvek iznenađeni. Setite se samo poslednjih snegova.

Ne bih se prejakom reči bacio na aktuelnu vladu koja sad spasava što se spasti može, jer neće biti da ministar Knežević i šef Dačić čarobnim štapićem mogu navodniti Srbiju i spasti je štete veće od tri milijarde evra, koliko se procenjuje da će poljoprivredu koštati ovo dugo i vrelo leto.

S obzirom na to da je prošle godine prosečan prinos pšenice bio 2,2 tone po hektaru, odnosno rekordno nizak u poslednjih 30 godina, vredelo bi saznati šta je Vlada tim povodom uradila sem što je odobrila uvoz žita. Očigledno, ništa. Ponadala se da će ove godine biti bolje. Nada umire poslednja i to joj se događa baš ovih dana kad stručnjaci objašnjavaju da će posledice ovogodišnje suše biti višestruko katastrofalne. Em će novca od izvoza biti znatno manje, em će na unutrašnjem tržištu biti stvoren disbalans u stočarskoj proizvodnji, što ćemo svi osetiti u mesarama i na kraju, za duži naredni period biće izgubljeni tradicionalni kupci na svetskom tržištu.

Zato vredi pitati da li ćemo jednog dana dobiti Vladu koja će održati važnu sednicu koju bi premijer mogao započeti nekim sasvim banalnim konstatacijama. Recimo, „Srbija nema more, a nema ni Luvr, pa nema šanse da namakne nekoliko milijardi evra od turizma. Zato moramo doneti strategiju i raditi danonoćno na stvaranju uslova za povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda. Dajte stručnjake da objasne da li treba investirati u irigacione sisteme i da li samo navodnjavanjem može da se bori sa sušom. Kako se reaguje sa povrtarskim kulturama, a šta je imperativ za ratare. Ako može i mora, hajde da to radimo. Odmah, juče još. Ako tako možemo da se izborimo sa sušom, hajde da vidimo kako ćemo u borbu sa javašlukom i lenštinama. Ako nije samo navodnjavanje, a brojni stručnjaci tvrde da se moraju stvarati nove i otpornije sorte, dajte neka kažu šta nam je činiti. Ali da onda stvarno činimo."

I kad neki od ministara posle ovakve godine ubuduće saopšti da „Vojvodina može da hrani pola Evrope" da mu se svi zajedno nasmejemo u brk. I kad neki od ministara štete od sušne godine u Srbiji pravda božjom voljom kojoj se i ceo svet pokorava, da ga podsetimo na veš-mašine, olupine automobila i crkotine koje guše već postojeće kanale za navodnjavanje.

I kada Svetska meteorološka organizacija (SMO) poruči da države hitno moraju da naprave plan mera protiv suše, pošto se poljoprivrednici od Afrike do Indije bore sa posledicama male količine kiše, a Manava Sivakumar, direktor odseka za prognozu u SMO, objasni da nova globalna politika borbe protiv suše podrazumeva konzistetne mere na nivou država bez obzira na to ko je na vlasti u njima, da naši političari poveruju da je mislio baš na njih.

Rasplamsao se verbalni rat Nebojše Čovića i Duška Vujoševića. Deluju kao dva jarca na brvnu ili ono „prema svecu i tropar". S obzirom na to da i jedan i drugi već znaju ko će i na kakav način biti prvak, nema druge nego da ovo košarkaško prvenstvo i ne gledamo. Kad se sve okonča, i jedan i drugi će reći: „Upozoravao sam na vreme, znao sam da će ovako biti."

Nije ovde suština samo u tome da su i Zvezda i Partizan stariji od Čovića i Vujoševića, nije ni pitanje „pobogu, šta je s ovim ljudima", nego realna je bojazan da deca koja ih sada slušaju, takozvani navijači, sutra zapale „Pionir" i stadione na Topčiderskom brdu. Onda će požar da gasi samo Dačićeva žandarmerija, a sadašnji nemi posmatrači ovog cirkusa da objašnjavaju kako je sport odraz stanja u društvu i kako je navijačka agresivnost podstaknuta osećajem besperspektivnosti, kako škola i roditelji ne deluju vaspitno...

Ma, sve te priče već znate.

]]>
Tue, 28 Aug 2012 23:03:46 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240162/srbija-nema-more-nema-ni-kukuruz.html
Srbija je tajkunska gubernija http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240166/srbija-je-tajkunska-gubernija.html Srpski režiser Srđan Dragojević ovih dana je ponovo u žiži javnosti, ali ne zbog nekog novog blokbastera, kakvih je u njegovoj uspešnoj karijeri - koja nije omeđena granicama Srbije - bilo mnogo, već zbog oštre polemike oko srpskog kandidata za Oskara. Sa njim je o tome, ali i o pobuni, televiziji, fudbalu, dolasku Rusa i cenzuri ]]> Poklič „Punk's not dead" izdržao je probu vremena i više je nego aktuelan ovoga leta. „Pusi rajot" uhapšene su u Moskvi i taj čin je naterao ne samo da ih brane Madona i Pol Makartni, već i da ceo svet, pa i babe sa Homolja znaju za „one pankerke iz Rusije". Nekada cenzurisanu pank verziju himne „God Save the Queen" morala je ovog leta da odsluša i sama kraljica Elizabeta, i to u društvu milijardu ljudi.

Srđan Dragojević, srpski režiser, nikada nije napuštao pank žanr, koji mu je obeležio detinjstvo, i zato se umešao i pobunio protiv „radova" i „intervencija" kolege Gorana Paskaljevića, a sve oko izbora srpskog kandidata za prestižnu filmsku nagradu Oskar.

U biografiji mu nikada nije nedostajalo onog što se jednostavno naziva rečju - uspeh. Posle srpskih blokbastera „Mi nismo anđeli", „Lepa sela, lepo gore", „Rane", snimio je film „Parada", koji je već nakon nekoliko meseci postao regionalni hit i drugi najgledaniji film u istoriji kinematografije u Hrvatskoj. Sve to ga ne sprečava da već decenijama ne propušta utakmice Partizana, a stigne i da napiše scenario za druge režisere, kao za Bjelogrlićev film „Montevideo".

Iz Evropske unije stigle su zamerke za mnoge tendere i srpske privatizacije. Da li smo došli do toga da će uskoro evropske komisije proveravati i srpski izbor predstavnika za Oskara?

KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU PRESSOVOG NEDELJNIKA

]]>
Tue, 28 Aug 2012 23:08:31 +0200 Nedeljnik http://www.pressonline.rs/vesti/Nedeljnik/240166/srbija-je-tajkunska-gubernija.html