Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Intervju broja

27. 02. 2012.  - Autor: Darjan Nedeljković

Džajić: Nudili su mi se Boban, Šuker, Jarni...

Da se neko od poznatih prekookeanskih reditelja dokopa detalja iz njegovog privatnog i profesionalnog života sigurno je da bismo u najskorije vreme dobili megapopularan holivudski blokbaster! Još kao mršavi tinejdžer sa Uba, tek pristigao u Zvezdine odaje, predstavljao je inspiraciju mnogima, a kasnije kao tehnički direktor crveno-belih bio je sposoban da u trenucima pucanja balkanskog bureta baruta natera „aždaje" od fudbalera da zaborave nacionalne razlike i ponude mu svoje usluge

s

Karijeru ovenčanu sa 36 trofeja obeležili su antologijski zapleti, trofej Kupa šampiona iz 1991. koji je između Dragana Džajića i velike, trofejne Crvene zvezde stavio znak jednakosti. Najbolji igrač u istoriji ovdašnjeg fudbala prisećao se u intervjuu za Press Sport Magazin sekvenci iz svog života koje su ga učinile posebnim.

Više puta je ponavljao kako su o njegovim delima uvek pričali drugi, apostrofirajući da se ispod onog što na prvi pogled predstavlja Dragan Džajić kriju neostvareni snovi i veliki ožiljci na duši...

Podizao je kažiprst kada se prisećao transfera Darka Pančeva, ustajao je iz fotelje kako bi efektno dočarao kako ga je legendarni Hento promovisao u novu Realovu „jedanaesticu", prelazio je šakom preko lica kada smo ga podsetili na crveni karton u Jeni i mečeve protiv Panatinaikosa u kojima nije mogao da pomogne drugovima.

Kada ste počeli da se družite sa „bubamarom" u rodnom Ubu da li ste uopšte mogli da pretpostavite da ćete u Crvenoj zvezdi stasati do statusa najboljeg igrača u istoriji srpskog fudbala, a kasnije postati uspešan funkcioner?


- Bio sam talentovan i strašno sam voleo fudbal, kao uostalom i svi ljudi sa Uba i okolnih sela. Teško da mogu da kažem da sam očekivao da ću da imam takvu karijeru, ali kada sam došao u Zvezdin podmladak znao sam da nema promašaja. Na svakom treningu bilo mi je jasno da sam dorastao Zvezdinom dresu.

Došli ste u Beograd kao tinejdžer. Sigurno vam nije bilo lako da se priviknete na uslove u velikom klubu, život u velegradu. Kakav je bio vaš prvi susret sa Crvenom zvezdom?
dzaja

- Kao omladinac sam svakodnevno prelazio 60 kilometara i putovao na relaciji Ub - Beograd. Danas se pošteno nasmejem kada se prisetim dana kada je moj otac slučajno svratio do kluba. Doktor Aca Obradović, legendarni funkcioner, mu je rekao: „Neka dođe ovaj tvoj mali sutra ovde, treba da ga vodimo na specijalan medicinski pregled kako bi igrao za prvi tim." To mi je otac preneo, a ja bio ubeđen da on nije dobro razumeo Acu Obradovića. Ali bio sam već sutradan na pregledima, ulazim u prostorije u Kolarčevoj sa doktorom Borom Babićem, a Aca Obradović, onako markantan sa lulom, mi dobaci: „Na šta smo spali kada ti kao štiglić treba da nas vadiš."

Sigurno ste tada mislili da ste ostvarili sve svoje snove?


- Želeo sam samo da odigram jedan meč za Crvenu zvezdu, pa nek se vratim na Ub. Toliko sam bio uzbuđen tih dana da sam u petak veče otišao ispred „Borbe" kako bih kupio novine i video da li sam u timu. Pogledam, stvarno piše Džajić. To je bilo poslednje kolo prvenstva, igrali smo na Karaburmi protiv Budućnosti. Završilo se bez golova, ali sam dobio sedmicu, bio sam najbolji u timu. Kasnije sam otišao na pripreme prvog tima u Nikšić. Izborio sam mesto kao najmlađi igrač lige, sećam se teksta Stojana Protića u „Novostima". Osvojili smo duplu krunu, ja sam postao reprezentativac.

Kada ste se osećali tako posle prvog meča u Crvenoj zvezdi, šta li ste razmišljali kada se odigrali 500. utakmicu?

- Ne znam tačno, ali sebi nikada nisam oprostio to što kao igrač nisam osvojio Kup šampiona. Odmah se setim tog isključenja u Jeni.

Hoćete da kažete da i dalje razmišljate o duelima između Crvene zvezde i Panatinaikosa, kada trener Miljan Miljanić nije mogao da računa na vaše usluge? Zvezda je tada bila zrela za evropsku krunu, ali je bez vaše pomoći poklekla u onom revanšu polufinala u Atini.


- Vraćam se stalno na taj period. Ne mogu to da prežalim, oprostim... Ne sebi, jer ništa loše nisam uradio. Zvezda je i bez mene bila mnogo bolji tim od Grka, mogli smo da pariramo Ajaksu bez obzira na njihove asove, poput Krojfa, Vasovića... Pogotovo što sam ja igrao u životnoj formi, ali to nije vredelo jer sam neopravdano isključen u Jeni. Ni danas ne znam zašto! Stvorila se gužva prilikom dosuđenog penala i ja sam, ni kriv ni dužan, morao napolje. Uvek ću da priznam kad napravim grešku, kao što ću vam sada reći da je sudija na meču u Briselu, kada sam igrao za reprezentaciju, trebalo da me izudara. Udario sam čoveka i da me nije isključio sam bih izašao sa terena. Ali to u Jeni nemam reči. Sudija mi je pokvario utisak, jer smo Karl Cajs Jenu, ekipu sastavljenu od reprezentativaca Istočne Nemačke, uništili.

Kada smo vam već stali na žulj, moramo da pomenemo finale Evropskog prvenstva protiv Italije 1968. godine?

KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU PRESS SPORT MAGAZINA

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage