Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Izbrisano iz biografije - Zoran Kalezić

16. 01. 2012.  - Autor: Nenad Milenković

Ispao sam velika budala

Nikad više neću biti Don Kihot, ne zbog straha, već zato što nema svrhe. Normalno je odustati od borbe u kojoj ima malo šansi za pobedu. U Americi sam sa veštačkim kukom pevao šest dana nedeljno da bih vratio dug od 50.000 evra, uz mesečnu kamatu od šest odsto

s1

Posle decenijske pauze Zoran Kalezić se koncertima na Cetinju i u Beogradu vraća na scenu. U potresnom i iskrenom razgovoru za Press reviju čuveni pevač otkriva da je u Čikago otišao iz mnogo razloga, među kojima je dug od 50.000 evra za koji je plaćao šest odsto kamate mesečno, i naglašava da želi da demantuje medije koji su ga proglasili velikim prijateljem Željka i Cece Ražnatović.

- Prilikom najave emisije u kojoj sam gostovao kod Milomira Marića, pojavili su se komentari o mom navodnom velikom prijateljstvu sa Arkanom i Cecom. To nije istina, ja sam u toj emisiji objasnio da je reč o jednom susretu sa Arkanom ispred hotela, kada mi je čestitao na doslednosti u odbrani prave narodne muzike, a Ceca mi je poklonila odelo. I to je sve. Usledili su razni neprijatni komentari u pojedinim medijima, koji su me veoma povredili.

U Ameriku ste se preselili iz više razloga - stanja u državi, dugova, sukoba sa uticajnim političarima, uvreda na ulicama u Beogradu i Podgorici... Koji od pomenutih je bio presudan?

- Iskreno, sve čega se sećam iz tog perioda je ružno. Pravi razlog možda nije pomenut, a to je da sam bio napušten. I to najpre od kolega, od svih onih iz svoje branše za koje sam se borio kao predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, koje broji 1.600 ljudi. Istina, neki ljudi su stali iza mene privatno, ali niko javno. E to me je, između ostalog, oteralo u Ameriku.

Pominjali ste da vas je nepoznati mladić pljunuo u Crnoj Gori, nazvavši vas izdajnikom. Zašto mu niste uzvratili?


- Da sam tada imao atomsku bombu, bacio bih je. Da svi nestanemo. Mnogo puta bio sam u prilici da napravim neko zlo, ali sam, na sreću, ostao hladne glave. Velika je to nesreća, ali je pravi razlog to što oni ništa u životu nisu postigli i zbog toga me mrze. Još uvek se desi da mi neko nešto dobaci na ulici u Podgorici.
s2
Poštuje porodične vrednosti Kada je u Crnoj Gori Zoran uvek poseti majku

Koliko novca ste dugovali kada ste krenuli u Ameriku, kome i zašto?

- Sve je krenulo tako što sam, ne pamtim pre koliko godina, odlučio da snimim album „Kotrlja se život". Otišao sam kod kompozitora Kornelija Kovača i za aranžman za dve pesme mu platio 10.000 evra. Nije mnogo, vredi on i više. Za ceo taj album pozajmio sam ukupno 50.000 evra sa šest odsto kamate. Pesme na albumu radili su Dejan Abadić, Kiki Lesendrić i mnogi drugi eminentni muzičari. Ali, taj CD niko nije ni video. U to vreme u PGP-u su sve učinili da unište i taj CD i mene kao pevača. Za njega nije snimljen nijedan spot, ni reklama, nije bilo prodaje ni tiraža. Bukvalno sam sve sam radio, sam sam delio CD. U to vreme održao sam i dva koncerta koji su dodatno doprineli da budem u minusu.

Kako ste se snašli u Americi?

- Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Dok sam tražio državljanstvo i „polagao" za Amerikanca, pevao sam šest dana nedeljno i slao pare u Beograd da vratim dug. U međuvremenu sam se razboleo i ugrađen mi je veštački kuk. I u takvom stanju sam nastupao noću u kafanama. Pošto sam ugradio američki kuk, sad sam polu-Amerikanac (smeh).

Dok ste bili u Americi preminula vam je supruga. Kako ste to podneli?


- Kada su mi te 2007. godine javili za ženinu smrt, odmah sam sa sinom Filipom doleteo u Beograd. Bio je to gubitak osobe koju sam voleo, majke moje dece... To je bio šok, nisam bio pripremljen na njenu smrt. Znate kako to izgleda kada nešto ne očekujete, kad vas udari ko maljem u glavu. U Ameriku sam se vratio sa ćerkom Aleksandrom, pa se cela moja porodica preselila u Čikago. Smrt je za mene samo druga strana života. Tokom života izgubio sam oca, dva brata, ujaka koga sam mnogo voleo, kao i mnogo, mnogo bliskih ljudi.

Da li biste danas učinili isto što i tada?

- Nikad više! Nisam tolika budala. Negde je i normalno da čovek promeni mišljenje i da odustane od borbe u kojoj ima malo šansi da pobedi. Don Kihot nikad više ne bih bio. Ne zbog straha, nego zato što nema svrhe. Inače, više nikada neću govoriti ni o kome ništa. I tada, kada sam se u ime svih pevača bunio i dizao glas, nisam govorio u svoje ime, već u ime svih, ali sam jedini neracionalno i preozbiljno shvatio situaciju. Devedesetih je bilo teško govoriti istinu jer je malo istine bilo. Glavni su bili oni sa pištoljima, a ja sam pištolj imao, ali nikada nisam znao da ga upotrebim kako treba.

Kad smo kod ljudi sa pištoljima, poznavali ste mnoge momke sa beogradskog asfalta. Kako to da vas nikada nisu uvukli u neki „posao"?

- Iz razloga što sam ja umetnik i nisam rođen za takve stvari. Nikada me to nije zanimalo, iako sam znao čime se ti ljudi bave. Nekima, navodno, nije jasno kako sam upoznao sve te ljude. Prosto, moja profesija je takva da ne mogu da izbegnem čoveka koji dođe da me sluša kada nastupam u kafani ili bilo gde drugde. Vrlo sam iskren čovek, sve vam govorim onako kako jeste, ne krijem se iza magle. I ne želim da se hvalim nečim što mi ne pripada. Što bi meni smetalo čime se neko bavi, ako mene ne ugrožava?! Nisam upao u zamku da uđem u neku njihovu priču.

Izjavili ste da ste pojedinim osobama iz svog okruženja bili rob želja. Šta ste time hteli da kažete?

- Pokušao sam da skrenem pažnju ljudima u svom okruženju da ispunjavanje svih želja deci nije najbolje rešenje. Ali ne samo to. Mislio sam i to da ste rob sopstvene želje ako se bavite muzikom na jedan način, a onda shvatite da je to utopija... A mislili ste da činite pravu stvar. I zato, ako ne možete da nađete sebe u svemu tome, onda odete. Na odluku da odem nakalemilo se i to da sam u Beogradu bio smatran Crnogorcem, a u Crnoj Gori Srbinom. Na sreću, sada nija tako. Sada su važni opšta nemaština i propast, niko ne misli na nacionalnost, već na hranu, odeću, decu...
s3
Ostao je uzoran domaćin Popularni pevač u svom domu u Americi ugostio je mnoge kolege

U Americi ste upoznali Žarka Lauševića. O čemu ste pričali sa njim?

- Ljudi u Americi nemaju vremena da se bave tuđim sudbinama. Mnogo se radi i svako brine prvenstveno o sebi. Žarka sam sretao kada sam kao umetnik nastupao u Njujorku. Ponekad bismo se viđali, ponekad se i čuli telefonom, ali nikada nismo pričali o onome što mu se desilo. Nikada mi se nije žalio, suviše je kažnjen da se žali, izgubio je sve. Nije se žalio ni na to šta radi i kako živi.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?


- To što sam uspeo da ostvarim snove koje sam sanjao kao dečak. I to bez ikakvih veza i prijateljstva, a nisam za taj uspeh imao nikakvih šansi, realno. Spavao sam na klupi sa gitarom po beogradskim parkovima. Održala me je upornost, veoma sam uporan. Vesele me dva predstojeća koncerta na Cetinju i u Beogradu. U Domu sindikata se jedino osećam kao umetnik, tamo sam održao prvi koncert 1973. godine kao poklon učenicima Škole u privredi, sloju društva kom sam tada bio veoma blizak.

Jeste li ostali nečeg željni u životu?


- Ostao sam željan ljubavi. Stalno sam bio željan ljubavi. Ne dobija se ljubav samo od žene. Odrastao sam pored bake, zato sam bio željan oca koji je bio na Golom otoku, ali i majke, braće, sestara...
a1

Moj najbolji prijatelj Toma

Zdravković je sam sebe ubio

Najbolji prijatelj Zorana Kalezića bio je pokojni Toma Zdravković.

- Toma je sam sebe ubio, nije mogao da obuzda strast prema životu. Valjda Leskovčani imaju tu posebnu crtu karaktera. Živeo je i pio do poslednjeg dana. Sećam se kada me je jednom zvao u pola četiri ujutro da idemo na rulet u Pančevo. Rekao sam mu da neću i nastavio da spavam. Posle pola sata sa klinike me zove burazer koji je lekar i kaže da je Toma u bolnici. Žureći da stigne u Pančevo na rulet, udario ga je trolejbus kod „Londona" i svog izlomio. Malo je poznato da Toma nikada nije imao vozačku dozvolu i da je vozio bez dozvole celog života, a milicija mu je stalno gledala kroz prste - prepričava Kalezić, i otkriva kako je izgledao njihov susret u bolnici:

- Našao sam ga polomljenog na ortopediji. Kad sam ušao u sobu, rekao mi je: „Vidi šta si mi uradio! Ajde, idi, nađi mi kola i donesi dve gajbe „hajnekena" iz gepeka." Ja mu kupim „hajneken" u prvoj prodavnici, ko će da traži gde su mu kola. Posle nekoliko meseci kad je ozdravio zove me i viče: „Lažovčino jedna i budalo! Neću više s tobom da se družim! Kola su mi kod limara, a u gepeku je našao 'hajneken'!" Zamislite, nije mogao da prežali što mu se pivo pokvarilo. Svaki njegov porok je za mene bio vrlina, jer je bio pošten i originalan. Družio sam se sa Tomom, a nikada nisam pio alkohol. U početku mu je to smetalo, a kasnije se navikao.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati